детаљ слике: КРК Арт дизајн

ВОЈСКА У ВАРОШИ

Свако вријеме имало је тајне сакривене у својим сатима у својој минути у свом дану. Кад човјек уплови у зрелије године као награду добије мудрост тек тад почиње да разумије зашто на нека питања не постоје одговори.

Из мирног сна пробуди Варош коњица која насели дио око зидова старе куле. Ратници на коњима, са дугим сабљама у цревеним одорама становнике Вароши затворише у куће. Завлада страх међу мјештанима, ни у цркву, ни у џамију није се ишло. Коњаници су галопирали стрмом калдрмом, цијепајући је потковицама, испуштајући умјесто крика кратак бљесак варнице. Они најстарији ослањајући се на своје штапове дођоше до оца са њима и поп Ранко, кажу да прозборе нешто паметно. Чују се гласови обавијени дуванским димом.

-Неће на добро мој Мустафа, ти и Ранко сте најпаметнији у Вароши али оволика војска не слути на добро.

-Биће добро људи, не дирају нас, населили су простор око куле, можда су само у пролазу. Сутра ћемо ја и Ранко отићи до куле, ваљда има неки старјешина да видимо што су  дошли у Варош. Од непознатог страх је увијек већи надати се добру. СаМоРа из млина сам донио кукурузовог брашна, подијели да понесу кућама можда стигне и пура за вечеру.

Урадих како је отац тражио ставих и по једну јабуку то их умири па кренуше свако својој кући. Последњи остаде попо Ранко чујем како говори оцу, глади се они боје мој Мустафа, глади.

СаМоРа наврати до нас кад стигнеш, попадија нешто болесна већ пар дана, кашаљ је не попушта.

-Навратићу кад кренем кући, само да припремим чај.

-Опет смо остали без брашна, а немамо више ни кукуруза, сутра ћу одњети на воденицу јечам и зоб да самељем. Кад би могао вечерас самном кући, саме смо ја и мати а и мене је ухватио неки страх.

-Како бих те пустио саму, заврши чај за попадију па да кренемо.

Нађох попадију у кревету, тешко дише има упалу плућа.

-Оче Ранко, потопите ову смјесу трава у воду и кувајте пола сата. Нека пије три пута по шољу, потопите приглавке у ракију нека обује. Требало би јој бити боље, а ја ћу доћи и сутра.

Сакрило се сунце иза планине, чини ми се мрак се спушта брже него икад. Калдрма постаде ужа и тамнија до куће остало добрих пола сата хода. Скратили се кораци и мом Мустафи, стижу га године, успорио. У сусрет нам стиже војник на коњу, узнемирено рзање коња ме уплаши, чинило се као да бјежи од нечег. Направи круг око нас, посматрајући час мене час оца.

-Куд сте се упутили вас двоје овако касно?

-Кући рече отац.

-И она ће кући?

- Хоће, то ми је кћер. Годинама лијечи мјештане, помаже свима.

-Помаже кажеш, скочи са коња, сабљом распара ми блузу.

-Немој војниче упрљан образ се не може опрати, чујем оца.

-Не може стари, удари оца у потиљак, отац паде не помјерајући се.

Од суза у очима не видим, једном руком задржавам блузу другом бришем крваво лице оца.

-Устани ти ћеш са мном.

-Не идем ја никуд!

-Још смијеш да ми одговориш, показаћу ти шта је покорност.

Осјетих на врату његово маљаво лице био је пијан. Чујем галоп коња низ калдрму.

-Зар је то част војниче?

Као да је летио, не додирујући калдрму ухвати пијаног војника и веза му руке.

-Да ли си добро?

-Отац!?

Дигоше оца са калдрме и ставише на коња.

-Не брини имамо доктора у коњици. Пођи са мном.

Запаљене бакље на зидовима куле водиле су до просторије човјека који ме је спасио. Није била велика соба али је била уредна, дрвени стол у лијевом углу са двије столице и једном фотографијом. Испод прозора намјештен кревет и шкриња. Донесе ми воде, примјетивши да се тресем од страха понуди ме цигаретом.

-Узми, понекад помогне. Не брини за оца јавиће нам ускоро како је кад му санирају рану. Обуци моју јакну не можеш тако да држиш блузу.

Спусти ми јакну на крило и загледа се у Фаткин прстен.

-Лијеп ти је прстен на руци, претпостављам од мужа.

-Нисам удана, поклон.

-Поклон

Изненађено ме упита.

-Да поклон, мајка га је оставила мени прије него што је умрла.

-Мајка?

-Тако сам је звала. Жена хоџе Мустафе.

-Дозволи ми да погледам тај прстен.

-Наравно, са унутрашње стране арапским словима је исписано име племена ком је припадала.

Као што се суза држи на длану, као нешто најсветије и најчистије тако је он држао Фаткин прстен.

-Кад је умрла?

-Прије десет година.

-Потиче из племена Хасхим. Морала је да напусти племе јер се није хтјела удати за човјека који је био старији од њеног оца. Како се зовеш?

-СаМоРа

-Моја сестра по млијеку.

-Самед

-Ко је старац којег смо нашли са тобом?

-Хоџа Мустафа, то  ми је отац.

У собу уђе низак човјек тамне косе обраћајући се Самеду погнуте главе тихо рече    -рана на глави је била предубока.

Зидови куле су цвилили са мојим болом који је цијепао душу као гром небеса.. Није планина имала толику утробу у коју би ме сакрила и поново изврцала. Сваки камен на калдрми је заћутао, заклео се да више не проговори ни на овом ни на оном свијету. На небеске равнице испод сунца цијела Варош је испратила оца. И небо је плакало.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: