О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ТИШИНА

Борис Мишић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


Тишина


Прилику сам дочекао следећег поподнева. Маринко се задржао дуже на послу, и замолио ме је да покупим Кићу из вртића.  Кићу, кога сам ја крстио, моје кумче.  Уморан од вртића и игре, заспао је на седишту. Слушам га како дише, милујем га  по смеђој косици. Било би тако лако, учили смо то у јединици. Један брз захват, врат би пукао као орах под чекићем. Не би стигао ни да осети бол. Неће бити ни патње-Кићо никада неће одрасти, неће упознати тугу, губитак ни страх.  После наступа позната тишина. Није проблем вриска, плач, молитве жртава. Тишина је проблем у убијању. Просто вас подсети на даму са косом, која чека и на вас са друге стране.  Тишина ме је плашила, али и неодољиво привлачила, као светло лептира. Непрекидно сам трагао за њом.
Шта филозофираш. Не пристаје ти улога пљачљивог емотивца. Као да ти је проблем убити дете. Као да никада ниси убио дете.
Први пут је било тешко, после је ишло без размишљања, саспеш им рафал и готово. Ређе рукама, или брз и прецизан рад ножа. Мутна вода би брзо однела малена тела. Нису плакали, ни вриштали. Из неког разлога, веровали су до самог краја да ћемо их поштедети. Сви, осим те девојчице...
Присећам се. Прошло је седамнест година. Фазлићи, чини ми се да се тако звала селендра. Проклето село, проклети рат. Неки кретен из села је припуцао на колону  и потписао му смртну пресуду. Радету је метак прошао кроз уста, умирао  ми је на рукама , бљујући крв свуда по мени. Били смо наоружани до зуба, млади, бесни и уплашени. Расточили смо их начисто, камен на камену није остао. Осим те ђаволске куће. Маринко и ја упали смо унутра, тенк је срушио зид који је затрпао укућане. На средини просторије, неким чудом преживела, стајала је мала, црнокоса девојчица, у шареној, циганској хаљиници. Крв и мозак других укућана су је попрскали, ужасно је вриштала, те црне очи су севале као да су стигле директно из пакла. Маринко се прекрстио, а у мени се нешто пробудило- нека тама, неко иње које ми је ледило срце и мисли. Њена дрека и вриштање су ми ужасно ишли на живце. Нисам могао то да поднесем. Хтео сам само тишину, ништа више. Као у неком успореном, немом филму, опчињен сам посматрао како јој се уста скупљају у изненађено О , када су је почели засипати меци из моје аутоматске пушке. Падала је неприродно, немогуће дуго, као да одбија да умре. Негде у позадини сам чуо да Маринко нешто урла, али његов глас није допирао до мене. Био сам окружен тишином.
 
Паркирам кола пред станом, и схватам да сам  потпуно оседео за свега десетак минута вожње.  Девојчица ме чека у парку. Сваки дан је ту, већ месец дана ме мучи и тера у лудило. Иста је као  и пре седамнест година - црна коса, црне очи, шарена хаљиница. Нема једино крви и просутих мозгова по хаљиници. За седамнест година није остарила, није нарасла. Гутам кнедлу док јој прилазим. Седам на клупу поред ње, а дубоке црне очи ме фиксирају погледом из пакла. И пре него што сам проговорио, схватио сам да ме је прочитала. За њу сам био отворена књига.
,, Ниси убио Кићу ? ’’, питање-оптужба прелази са њених усана.
,, Нисам. Нисам могао. Не могу више... то да радим’’, одговарам.
,, Ма немој ?’’, њене очи љутито севају. ,, А мене си могао да убијеш ?’’
,, То је било давно !’’,  урлам.  Људи се окрећу, гледају нас. Стишавам глас. ,,Чуј, жао ми је… шта хоћеш од мене, зашто си се... вратила ?’’
,, Ти знаш ‘’,  претња се чула у њеном гласу. ,,Рекла сам ти шта ће се догодити. Да си извршио задатак, повела бих тебе. Овако, са мном иде твој син. ‘’
,, Никада нећеш добити мог сина’’, урлам. ,,Никада, јел ме чујеш ?!’’
Девојчица се насмеја. ,, Имаш још једну шансу. Убиј га до вечерас, и вратићу ти сина. Иначе, заувек остаје у мом свету. А ти познајеш добро тај свет, зар не ?’’ , фиксирала ме је погледом. ,,Свет тишине. Усамљена сам тамо. Твој син ће ми правити друштво.’’
Не гледам више у њу, трчим према стану, јурим уз степенице, откључавам врата, Марка нема, није у соби, није ни у купатилу. У паници, типкам по мобилном, зовем жену, осећам панику у њеном гласу, бацам мобилни на кревет, јурим назад , али девојчице  више нема…
Ипак, нисам хтео тек тако да се препустим судбини. Када сам се мало смирио и размислио шта да радим, припасао сам пиштољ, сео у кола, и за неколико минута позвонио код Маринка. Једном, други, трећи пут. Уперио сам пиштољ у врата, ко отвори први лети у вечност, а за њим и  остали. Нећу сведоке. Хоћу сина назад, и ако треба, побићу цео проклети град.
Врата се отворише, и Кићина весела главица извири напоље.
,, Тата, ево кума! Јупи, купио ми је пиштољ!’’,  Кићин глас одзвањао је степеништем.
Чини ми се да сам спавао више од двадесет четири сата. Телефон сам искључио, врата замандалио, ни на какве позиве нисам одговарао. Био сам више мртав него жив, а нисам имао снаге  ни да се убијем. Чинило ми се да стално чујем неког како дише поред мене, тргао бих се из сна и схватио да Марка више нема. У глави ми је још одзвањао Маринков повик, збуњено се згледавао са Кићом не схватајући због чега сам онако одјурио низ степенице.
Када сам коначно успео устати, било је глуво доба ноћи. Неки чудан ветар дотерао ми је језу у кости. Осетио сам позив. На брзину сам се обукао и истрчао напоље. Проклета девојчица ме је чекала код клупе. Са њом је седео Марко.
Вриснух од среће и чврсто загрлих сина. Девојчица ме је гледала мртвим очима.
,, Тата, извини што ти се нисам јавио’’, Марко је брбљао. ,, Водила ме је на нека чудна места да се играмо. Тамо су неке куће спаљене…има пуно деце, они кажу да никада неће одрасти. Тихо је тата, јако је тихо тамо.’’
Грлим сина, сузе ми клизе низ образе. Дајем му кључеве, и подсећам га да се обавезно јави мајци, и куму Маринку, да их много поздрави од мене. Упијам очима драги лик, док трчи уз степенице.
Девојчица устаје, и пружа ми руку. Прихватам је, прсти су јој мокри и хладни-рука из гроба. Али после дуго времена не осећам страх. Видим светло упаљено у стану, Марко се попео. Осећам да се с њим вратила и моја изгубљена људскост.
,, Ипак ниси могао да убијеш Кићу ?’’, пажљиво ме је испитивала очима.
,, Нисам’’,  говорим. ,,Нисам могао то да урадим. ’’
Неко време ћутимо. Марко нас гледа с прозора. Машем му, док ме у грудима пече. Покушавам смислити неку реч извињења девојчици, после толико година по први пут сам истински помислио на њу. Тек сада ми је било заиста жао, тек сада сам осетио сву дубину њене патње. Али све што смислим, звучи патетично и бесмислено.
,, Не говори то’’,  пресекла ме је одмах. ,,Нисам дошла због извињења, нити можеш поправити оно што си урадио.’’
,, Зашто… зашто си ми вратила сина ?’’, ризикујем опасно, осећам то, дланови ми се зноје.
,, Зато што си прошао тест’’,  прошапта, сада већ једва чујним гласом. ,,Да си  ме послушао и убио Кићу,  убила бих ти сина. ‘’
Запрепаштено зурим у њу, тек сада схватајући целу игру. Слике почињу да бледе, Марко је тек мрља на прозору, и док  држим мртву девојчицу за руку, осећам да нестају боје, звукови и мириси, да ме усисава тама, коначна и огромна. За тренутак поново видим Фазлиће, ватре које пламте до неба, девојчицу која стоји поред мртвих родитеља, али у њеним очима више не видим оптужбу, а она у мојим више не види  мржњу.  За тренутак, а онда нас обузима тишина које се више не бојимо, тишина која нам доноси смирење,  за којим смо толико жудели.
Тихо је. Јако је тихо тамо.




 
 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"