детаљ слике: КРК Арт дизајн

КРУНА

Пола вијека живјела је на свом темељу. Исклесана вриједним рукама ћаће и ђеда била је печат једног времена. Одмах покрај куће, бунар дубок осам метара, извор воде, свијетло у свим оним тамним и тешким данима када је недостајало свега, а имао си све. Круна је била његов украс, његов потпис урезан ланцем са којим је извлачен сић пун воде. Не можеш вјеровати, али та вода је имала и окус и мирис родне куће завучен дубоко у сваку пору оног што те чини. Како год да узмеш и са које год стране да окренеш, та вода, пијена, а не испијена, никада није пресушила. Није остао горки талог са дна и гримаса на лицу већ туга разливена у очима.

Након прљавштине од рата, одмах непосрдено након завршетка, бунар је разоткривен. Потпуна тишина сломила је оквир слике и њен садржај. Ни гласа, ни трага камену који је записао живот, оставио капљице зноја за будуће насљеднике. Моја непомичност, ћутање као одбрана пред окрњеним извором, и питање: „Од чега си то сазидан па можеш отимати туђе?“ Најгоре од свега је што кажу да су те украли наши, из мог села, мој народ, мој стид и срам. Ја, као припадник људске врсте, с времена на вријеме гоњена неизмјерним жалом због туђег гријеха, питам се колики не човјек мораш бити да отимаш од свог комшије, рода, исте припадности истом небу. Коме можеш рећи како те је заморила та лажна представа о моралним вриједностима, о очувању свога краја, о тој неспособности и не имању емпатије и солидарности јер сви смо горили на истој ватри. Одједном  ми је јасно, као никада до сада, заискрила мисао у глави, истина ће освештати и наплатити штету. У сваком рату, у било ком дијелу свијета, тражи се жртва, један човијек, група људи, један народ, један дио земље, потпуно невин и недужан, да буде проглашеним кривим. Њиховом патњом, боли, страдањем платит ће се туђе казне. Али запамти, доћи ће на ред  и онај започети сат одуживања када ће разјарене масе и њихове похлепне страсти стати пред суд и почети служење робовања. И моја круна ће, теби познати и знани или непознати починиоче, доћи до грла и зауставити дах као вода коју је покривала. Копрат ћеш се и дозивати помоћ, ал‘ узалуд, ко милост нема нека милост не очекује.

Нема тога што људска рука неће уништити. Не постоји тај грам човјечности, тај ген доброћудности, та жеља да сваком желиш добро. Они који отимају не заустављају се ни пред чим, не зато што су храбри, него зато што су у њима закржљали сви здрави нагони који осликавају свете стазе. Нема тога што неће остати забиљежено пред небеским судом јер недостижан нико није. Кад тад, неко твој ће испаштати невин, а ти ћеш носити кривицу.

Препуштам се игри живота. Пролазим кроз затишје између неколико лудих амбиса, осмјехнем се туђим сплеткама у које ме увлаче, тихо и непримјетно задржим свој израз лица. Нека мисле да су постигли ефекат разарања. Нека мисле да су успјели у свом злобном чину. Круна негдје уљепшава туђи извор, али мој бунар живота не умире.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: