О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


НА ДУШАНКИНОМ ГРОБУ

Сања Лукић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


На Душанкином гробу


 
Снијег ће опет падати, завијање вукова све је ближе. У ћошку собе шапућу дјеца, причају о мени мисле да сам нова учитељица.
-Ми би сад да кренемо, хвала вам а сутра ујутро ја ћу доћи по СаМоРу.
-Ништа ти не брини Мустафа, пазићемо је као кћер.
Пољуби ме отац у главу, то је онај пољубац који улијева наду.
-Милка донеси ћилим за ово дијете, хладно је, вас двије спавајете овдје са дијецом ја ћу у другој соби.
Донесе Милка црвен ћилим, прекри сламарицу и наложи ватру. Не прича пуно, чини ми се да јој и није баш драго што сам дошла.
- Ако ти буде требало нешто ти зови.
Леже на другу страну сламарице и окрену се прозору, не спава, утонула је у мисли.
- Лијепа си и имаш јако необично име, СаМоРа. Да ли си удана, имаш ли породицу?
- Нисам удана, живим са мајком. Свадба је била заказана прошле године, није било суђено.
- Штета, сретна ће бити кућа у којој будеш ходала. Рекао ми је Панте да долазиш како би прекинула проклетство у селу, искрено очекивала сам старију жену. Одмори се сад, дуг је пут иза тебе, лаку ноћ.
-Лаку ноћ Милка.
Дјеца су давно заспала, пуцкетају дрва у ватри која утихњава и мене савлада сан. Сигурна сам да је прошла поноћ изведрило, мјесец изнад куће. Глухо доба ноћи, примјетих жену у црном сједи на троношцу и џара дрвеним штапом по пепелу. Помислих да је Милка кад сам се загледала мало боље примјетих Милку на кревету у дубоком сну. Страх ми прође тијелом од ког ми се одузе глас. Искрице жара свјетлуцају по пепелу, жена са троношца се окрену према мени прихватих то као позив да дођем до огњишта. Сједох на под до ње, у чвор испод браде јој је завезан рубац, дрвеним штапом испред мене пише ријечи. Три зрна, три воде, три капи млијека, три пољупца, три стабла, три гроба. Окрену се према мени не видим јој очи, остави дрвени штап на поду и нестаде. Плач дјетета пробуди Милку.
 -То је Милојица, како му је мати умрла буди се ноћу и плаче.
Из полумрака собе дотрча ситан дјечак и сједе ми у крило. Уплашен, брише сузе, зове мајку. Загрлих га замотавајући у шал, мој загрљај га умири, загрли ме својим ручицама и стави главу на десно раме. Милка наложи ватру, из кокошињца се чује промукло кукурикање пијетла.
-Мора да су четири сата свако јутро кукуриче у исто вријеме. Наставићу нам чаја да се згријемо.
Спустих Милојицу у сламарицу гдје сам спавала, заспао је, лице му прекрили увојци сакривајући трагове суза. Нису га ошишали од мајчине смрти, није прилазио људима, вјеровао је баби и ђеду. На његовом бијелом лицу успавала се туга у анђеоској љепоти. Сирото дијете, које бреме терета је живот ставио на твоја леђа.
Разбуди се и зора на прозорским окнима, кућа оживи а ја покупих своје ствари и захвали се домаћинима на гостопримству. Тата и Јаков су чекали у дворишту не питају ништа али су им очекивања усмјерена на небо и мене. Застадох на капији још једном да понесем слику великог гањака као успомену која ће ме прати цијели живот.
-Оче Јакове позовите пар дјечака да оду до сваке куће у селу и доведу по једну жену у парохијски дом, сви морају доћи. Три дојиље да дођу прије заласка сунца и три мушка дјетета од седам година.
-Тата ти се побрини да ми донесу три зрна пшенице, три зрна зоби, три зрна јечма, три зрна ражи, три зрна кукуруза. Из цркве ћу узети босиљак и свету воду.
Нисам дуго чекала у парохијском дому кад су почеле пристизати жене из оближњих кућа, завијене у шалове уплашеног лица, радознало су посматрале мене и жито на троношцу. Стигоше и дојиље са дјечацима, чујем једну од њих како прича, “Ја млијеко не дам, вјештица је то, шта она зна”?
-Помаже Бог жене, скупли смо се овдје на овом светом мјесту да претекнемо зло које вас је снашло. Ја без ваше помоћи сама не могу више него икад до сад треба једни другима да вјерујемо. Ако нека од вас мисли другачије и не вјерује да смо јаче од овог проклетства нека изађе.
-СаМоРа ништа нам друго није остало него да вјерујемо уз Божију помоћ.
Била је то иста жена која ме је називла вјештицом, као да се каје.
-Сестре, кад дођете својим кућама узмите по три зрна жита које сијете, мени су рекли да се највише сије пшеница, кукуруз, јечам, раж и зоб. Потопите их у свету водицу и прије него што сунце зађе засадите их у својој башти. Љесковим штапом од ког се правио крстић на њиви за Ђурђевдан направите рупу у земљи, свако зрно пољубите три пута и засадите. До краја дана у башту се нећете враћати. Исти штап ће те унијети у шталу гдје вам је благо, сваку животињу ће те њежно помазити по леђима три пута, вечерас нема муже крава.
Оче Јакове колико је кућа у селу?
- 77 кућа је у селу СаМоРа.
 -Вас три сте једине које дојите дјецу. На источној страни брда је Савин извор, са тог извора бунари у селу добијају воду. Прошло је девет мјесеци од Душанкине смрти девет капи мајчиног млијека треба да се дарује извору. Прије заласка сунца  по три капи млијека укапајте у извор, девет капи за девет мјесеци. Идите заједно и пажљиво бројите капи које дајете води, дјецу вешерас нећете дојити. Радите како сам вам рекла, дођите сутра у подне на ово исто мјесто.
-Оче Јакове, молим вас одведите ме на Душанкин гроб. Још једна душа мора да пронађе мир па да завршимо за данас.
-Њен гроб је у подножју брда, уз храстову шуму, Бебин Гај. Ту су сахрањена и многа друга дјеца за коју се зна и не зна.
На самом улазу у Бебин Гај стражарио је највећи храст ког сам икад видјела. Симин храст, отишао небу под облаке док је у своју ширину скупљао године. Једини свједок свих тајни у Бебином Гају који је носио у себи снагу живота. Снијега испод крошње готово да није ни било, жир задржао оно љепоту јесени у жељи да продужи живот. Стигосмо и до гроба Душанке, прекривен снијегом са дрвеним крстом разликовао се од других гробова по свијетлим марамам свезаним за крст. Запалих свијећу и помолих се Богу, отац Јаков окади гроб, замолих га да се помолимо и за то зрно живота које је било у Душанкиној утроби. Јато врана изнад гробља, негдје сам чула да су то једине птице које могу да разговарају са душама које лутају због тога ни ловци их не дирају. Велико зло човјек може да навуче на себе ако убије врану јер тад наљути душу са којом је врана била у контакту. Спушта се магла као облак који жели да споји небо и земљу. Као да жели да душа буде присутна и на овом и на оном свијету. Има душа које и кад одлазе пате за оним што су оставиле па се враћају истим путевима. Извадих из торбе по три зрна жита закопах их у дну гроба уз крст ставих преслицу и вртено симболизују мајку и дијете. Гледа ме отац Јаков не пита ништа, а и да ме је питао не бих му знала одговорити. На изласку из Бебиног Гаја скуписмо жир који ће бити засађен на Светог Трифуна у мјесецу љубави. Кад смо се вратили у парохијски дом ноћ се спуштала низ планину послије дуге ноћи и још дужег дана умор ми се видио на лицу. У малој соби био је намјештен кревет за мене. Попадија је скувала супу која ме је окријепила и угријала. Тата и Јаков су спавали за столом уз бокал вина и приче из дана које су проживјели заједно док су били на школовању. Брзо сам заспала, снови су ми немирни, јато врана је прекрило небо носе по једну грану у кљуну чујем Рахима, јеца. Траже нам се душе, осјете се, никако да се сретну, осјетим топао вјетар и врел ваздух. Само је Бог безгрешан и само он зна истину. Брзо је свануло, народ се почео сакупљати парохијски дом се претвори у кошницу, свако је имао своју причу. У првом реду су били дјечаци са мајкама, поздравише ме осмјехом који узвратих.
Извадих жир старог храста из торбе, симбол снаге и живота.
-Браћо и сестре на Светог Трифуна кроз мали прозор цркве проћи ће сноп од 77 сунчевих зрака, само онај ко буде видио на зиду симбол голуба засадиће по један жир на истоку, западу, сјеверу и југу. Улазимо у мјесец љубави, рађања, наше је да вјерујемо за све друго ће се побринути Бог. Не заборавите ову битку смо добили заједно, а ви не дозволите да се понови. Ја сад идем и надам се да вам више нећу бити потребна. Приђе ми старац држећи се за штап, пољубих му руку а он ми даде благослов за сретан пут. Тата ми је рекао да је слијеп и да га је до мене довела бијела свијетлост, мозда је то она иста свјетлост која ме пратила од извора кући на Крстовдан. Ништа у животу није случајно само ми то још не знамо.
 
 


 


 


ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"