детаљ слике: КРК Арт дизајн

Одломак из романа „Кобајаги“ 

Нисам никад волô зубаре, нисам се пуно с њима ни петљô, ал' сад нека зубарка, боже саклони… Биће да је здраво велика госпођа кад све на "ч" дивани, ал' нек да господ да је коју годину од Светог писма млађа… "Ију, несречо, јеси л' ти кадгода био код зубара?" Иди, баба, у материну… 

Кад би ти казô ди сам бијо и код кога сам бијо, не би ми веровала. Ономад ме заболô кутњак, ал' што кажеду - баш 'нако наздраво. 

Трпијо и патијо се, док се трпити дало, па напослетку почô да арлаучем по авлији когод оно кере кад осете да ће когод у кући умрети. Гледи ме мати, и она се јадница здраво насекирала, па каже: "Немој се, рано моја, више патити. Фуртом нађи Бушпахера да ти то зло из усти извади." Добро мати, право и кажеш… 

Бушпахер ти је бијо наш овдашњи брица, а ди је и од кога је научијо да вади зубе, то ти не умем касти. Имô је Шваба лаку руку ако ти да Господ среће да га трезног затекнеш. Ја ти так'е среће нисам бијо. Како ћу и бити ка' сам га у бирцузу затекô. За једним асталом седи он… Седи неки мајстор Пера сикирица, Јовица црквењак и мој теча Сава. Теча Сава је менека млого волô и здраво је то добро чељаде било, ал' пргав у мајчину… Је л' је коју попијо, још горе… Намак пошандрца. Мало се загула по селу могло пофалити да и' овај бар једаред није љуцки истукô а кол'ко је новаца на адвокате дао, три куће је могô сазидати. "У, Мито чедо, тебе канда боле зуб." "Та не да ме боле, теча Саво, нег' не знам више ни ди ми је глава." "Седи овде и не бој се… Са' ће Шваба тебека излечити." Трчи Мића келнер и носи два фраклића. Поручијо теча Сава, један да о'ма' истресем место инекције, а онај други за рану. Бушпахер ништа и не пита. Извадијо кљешта из џепа па и' брише с чаршафом. Није то Мићи право, ономад га човек опрô, ал' ди сме од теча Саве штогод зуцнути.. "Но, Мита… Каши ти која суб јете говна." Која једе да једе, менека више свеједно. Усрô се, да простиш, па не знам више ни за име своје. 

Рад је теча Сава штогод ме и охрабрити, па извадијо бритву. Мом доктору право на гркљан. "Слушај, Швабо… То је моје лозе чокот, пази добро шта радиш. Буде ли ми дете јаукнуло, кољем те ко пиле." Побелијо шваба когод онај креч фрушкогорски. Није се са загулом сиграти, а бритва она калемарска кô жилет оштра. Дуго нешто нишани… Боји се ваљда да 'нако ождеран не омаши, ал' кад га је потрефијо, когод да се небо на страшном суду отворило. Дрмај лево, дрмај десно, бадава… Не помера се кутњак ни макац. 'Ај' сад још једаред… Трећи пут и њега зној љуцки пробијо, а ја већ гола вода. Когод да си ме у корито умочијо. Дерô би се на сав свет, ваљда би ми штогод и лакше било, ал' не смем… Теча Сава држи бритву и чека. У један пар пуца нешто, ал' не смем још да гарантујем шта је пукло. Да л' кутњак под Швабиним кљештима ил' она 'оклица пода мном.

Канда да неко време баш и нисам бијо свој а ка' сам се повратијо имам шта и да видим: Шваба млати кљештима на све стране, а публика тапше… Задовољан је и теча Сава: "Алал ти вера, Швабо, 'ај' сад попи једну. Заслужијо си." 

Ди сам оно стао... А, да, имаш право. Код госпоџе зубарке. Кад је жена скопчала с ким има посла, најурила ме наглавачке. Нисам рад да се с лудом настављам, па питам ја после неког господина у чекаоници: "Молићу лепо, господине, је л' могу ја служити војску с 'вак'им зубима?" "Можеш, сине, како не би могô. Да је краљ Пера бирô војску по зубима, још би се Швабе по Србији гузиле."

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: