детаљ слике: КРК Арт дизајн

Тесла – дете грома

У олујној једној ноћи

Никола ће на свет доћи.

Родиће га мајка Ђука,

биће њена десна рука.

Муња севну у близини,

Тесла засја на белини.

Због тог треска и пролома

назваше га дете грома.

Отац сина учио је свога

да дар ума долази од Бога,

у Божију да верује моћ

од Бога да тражи помоћ.

Беше Ниџа дете вешто,

откривао стално нешто;

а мазећи свога мачка,

открио је тајну зрачка

и зато је сутрадан

измислио громобран,

од жице га сачинио,

све муњице сакупио.

А онда је једног дана

стао испод кишобрана:

уместо да лети горе,

он полете с крова доле.

Усред дана звезде виде,

од пада му уши бриде,

настала је силна дрека.

Изум мора да сачека.

У свет зато он ће поћи

да испроба своје моћи

и узеће снагу грому,

даће њега сваком дому.

Теслин ум на сцену ступа

струјом земљу да окупа

до Смиљана, родне Лике,

сину светлост Америке.

Зато нема другог гесла:

геније је пост’о Тесла,

зна за њега свако дете,

први човек је планете.

Пупин на путу

У Банату, у селу Идвору,

не на белом двору,

родио се синчић Пупин

Константинов и Олимпијадин.

Растао је уз овчице

и гледао у звездице

пашњаке је мирисао,

животу тражио смисао.

Кад остави Пупин овце,

путем крете не за новце

већ да тражи оно знање

што је веће но имање.

Знање ће му дати моћ,

светлост што обасја ноћ,

лестве златне оне праве

што воде до вечне славе.

Пут из села и пашњака

води га до учењака.

Достиг’о је многа знања

вредна сваког поштовања.

Кад је стек’о знање цело,

у родно се врати село,

ливадама, свом Идвору,

својој земљи, своме двору.

Зејтинлик

У Солуну гроб до гроба,

споменик на прошло доба,

ту јунаци мртви леже,

судбина их иста веже.

Бранили су земљу своју

и слободу, дете, твоју,

зато памти шта је било

да се не би поновило.

На њих пази деда Ђорђе,

свако јутро гробљем прође,

лепе речи њима збори,

с годинама он се бори.

Наследио оца Саву

да проноси српску славу,

сагиње пред њима главу

и гробницу памти плаву.

Незаборав

Читај књиге, дете моје,

и запамти све хероје.

Животе су они дали

да би Срби постојали.

Боље мртав него роб до века,

слобода је достојна човека,

вероваху у то они слепо

кад им земља покри лице лепо.

К’о и тебе родила их мајка,

зелене их узе ратна хајка.

Видети их никад више неће,

док су живе палиће им свеће.

Зато слави све српске хероје,

нек им очи буду очи твоје.

Приповедај приче својој деци

који су им били славни преци.

У заборав ако икад падне

сећање на тешке ратне дане,

издали смо мајке тих јунака

и попришта великих битака.

У аманет остављам ти причу

о слободи којој Срби кличу.

Преносите са оца на сина,

нек се памти славна отаџбина.

Душо мала, за рат још ти не знаш,

Бога моли да никад не сазнаш

јер страшнијег нигда нема јада

од зла мрачног светом кад завлада.

Фрула јаворова

Под прстима мога деде

као маче фрула преде.

Из фрулице звуци лете,

а слуша их свако дете.

И пастири тада ћуте,

неће деду да наљуте.

Из даљине овце блеје,

фрулу чују лепе сеје:

на ливади пуној росе

играју им ноге босе.

Кад му коса поста седа,

предаде ми фрулу деда

да је чувам и да свирам,

њом завичај да дозивам.

Али, авај, судбо клета,

стрела нека одапета

отера ме с родне груде

међу туђе, стране људе.

Кад ми буде коса седа,

коме фрула да се преда?

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: