детаљ слике: КРК Арт дизајн

Легенда о Стублини

У праскозорје, док буково лишће њише поветарац,

Калуђер из Обровина, мудри седи старац,

Прије него сунце просу златне боје,

Потера на испашу бело стадо своје.

Мирне ли године, о Хвала Ти Боже,

Сада се и река прегазити може,

Па ћу данас лако преко Деспотовице,

Претерати ове моје гладне овчице.

На обронке Илијака где борови ћуте,

Проћи ћу ја данас Љесковичке путе,

Па ћу онде ђе су љескове Вирине,

Да смираја нађем од летње врућине.

Кад упече звезда по сред неба плавog,

А стадо му жедно још од јутра ранog,

Не беше тад воде нигде испод брда,

Само једна тужна усамљена врба.

Не могаше ништа, стадо тражи своје,

Жедне овце усред жеге да се напоје,

Искупи се стадо онде ђе је она врба,

Нит' га слуша, нит' га чује, нит' оданде мрда.

Прексти се старац, О Хвала Ти Боже,

Свакојаких чуда видети се може,

Па ту испод врбе целива крстом камену стену,

Стена се расцепи и вода хладна крену.

Било је то Бог зна којега столећа,

И од тада цветаше још многа пролећа,

А данас ко и тад из каменог пода,

Тече тихо хладна стублинска вода.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: