Тог јануарског јутра 1649. године,

кажу летописци, било је хладно.

Зато је, опет прича се преноси,

последњи краљ обукао

две тешке кошуље,

јер краљевско достојанство налаже

да се на губилишту, пред народом,

не дрхти.

Тачно век и по касније

билојејул,

(мадајекалендарбиоизмењен)

безпотребезабилокаквомкошуљом,

али краљевско достојанство обавезује

да се пред народ не излази бос

и без тешких перика.

А тачно два века касније,

уместо глава је пао зид,

а не главе под зидовима

Виндзора, или Бастиље,

свеједно је.

Од тада редовно виђам

Чарлсову обезглављену кошуљу,

тоалете Антоанете

оперважене гиљотином

и берлинске трабанте са заставама.

Прошло је тачно још тридесет година.

И мада делује хладно као у Лондону

и спарно, са усиреном париском крвљу

и још се магла се усана берлинског зида слеже,

ја још увек не могу

да завршим поглавље,

да упишем оцену

и склопим корице књиге,

јеризњевиреглаве,

језици и хиљаде грла,

репови из 17. века

у француском сосу

служеном у

експрес ресторану

на Чекпоинт Чарлију.

 

Александар Мијалковић

 

---

 

The
Execution of Charles I, Fondly called Charlie

 

That
January morning in 1649,

The
chroniclers say, was cold.

That’s
why, again the story goes,

The
last king has put on

Two
heavy shirts,

Because
the royal dignity requires

That
one must not shiver

In
front of the people, at the execution ground.

Exactly
one and a half century later,

It
was July,

(Though
the calendar was already changed)

There
was no need for shirts of any kind,

But
the royal dignity obligates

Not
to be barefoot

And
without heavy wigs

In
front of the people.

And
exactly two centuries later,

A
wall fell, not heads,

No
heads fell under the walls of

Windsor, or Bastille,

Or
wherever.

Since
then I am regularly seeing

Charles' beheaded shirt,

Les toilettes de Antoinette

Guillotine
hemmed

And
the Berlin Trabants with flags in their windows.

Exactly
thirty more years have passed.

And
although the coldness reminds me of London

And
the air is stifling, with clotted Parisian blood,

And
the fog is still coming off the lips of the Berlin Wall,

I
still struggle to finish a chapter,

Mark
my students

And
close the covers of the book,

Because
the heads still peek out from it,

Tongues
and necks by thousands,

The
1600s ponytails

In
French sauce

Served
in a

Fast
food restaurant

At
the Checkpoint Charlie.

 

Aleksandar
Mijalković

Translation:
Ivana Grulović

 

Биографија

 

Александар
Мијалковић је рођен у Панчеву 1968. године. Библиотекар је и професор књижевности
у две инђијске основне школе, а повремено се бави новинарством и превођењем поезије
са енглеског језика.

 

Објавио
је две књиге афоризама, којима је уз своје песме и приче заступљен у више антологија.
Члан је књижевног клуба "Мирослав Мика Антић" из Инђије и лауреат Светосавске
повеље Општине Инђија за просветни рад 2008.

 

Ожењен је Радмилом и има двоје деце – Милу и Илију.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: