детаљ слике: КРК Арт дизајн

  КНЕЗУ  ИВУ  ОД  СЕМБЕРИЈЕ

Пред некрстом клечао си, Кнеже

љубио му и скуте и руке,

да не води робље у ајлуке

и да тешке ланце им одвеже.

Низ лице ти сузе текле саме

нудио си благо и дукате

да се опет својој кући врате,

да би сужње извео из таме.

Понизно си кроз сузе молио

семберскога сваког домаћина,

да све   даде што у кући има         

да би роду главе откупио.

Молио си Бога на уранку

и чекао на обали Дрине,

да слободе Сунце раји сине.

Али, лијепу не пусти ти Станку.   

Ту богињу што Србкиња роди

по Стамбулу хвалити се хтио,

какву ли је диву заробио,

желио је у харем да  води.         

Ти га питаш шта за откуп иште.

„Још икона на зиду ми оста

и њу дајем – нека ти је проста .   

Није Станки харем судилиште“.

Зулумћару никад доста није.

Кад икону скиде са дувара

мртва паде, твоја мајка стара.

Сузе рониш, а он ти се смије.

„Чујеш ли ме,  Кулин капетане!

Стару мајку прежалићу лако,

лијепу Станку не могу никако.

Све си своје одбројао дане“!

Злотвор гледа помрачених веђа

такво нешто до сад чуо није,

скида ланце, скида букагије,

узе откуп и окрену леђа.

Дрина хучи и истину штује.

Докле моје корито досеже

мој водоток исти народ веже.

Из свег гласа свијету поручује.

А с обала и врбе шапоре

Семберија рађа добротворе.

НОЋАС САМ ТЕ  САЊАЛА ВОЖДЕ

Ноћас сам те  сањала, Вожде

на пропланку крај Тополе града,

вежеш лозу својих винограда

Бога молиш да ти роди грожђе.

Ко срна сам преплашена била

Сунце зраке бацало је вреле.

Са мјеста се нисам помјерила

Ти ме питаш: „Којим добром, селе“?

Тражим вођу на чело колоне

да род спасе од зулума, брате,

Грачанице звона да зазвоне,

да се Срби на огњишта врате.

„Занијели ме – ето виногради

и не слутим шта се то дешава.

Иди кући и босиљак сади,

роду реци нека мирно спава.

Немој плакат´ већ кући се врати

роду реци, ето војсковође,

душманима стиже Карађорђе,

па и сами почеће бјежати.

Зазвониће звона Грачанице,

а ми сејо коло разиграти,

на кубету пјеваће грлице

што је србско мора и остати“.

Кличем наглас, o, хвала ти Боже!

Из даљине чујем пјесму неку.

Пробудих се, мени сузе теку,

јер то само у сну бјеше , Вожде...

  МИЛЕНКУ  ПАВЛОВИЋУ

 хероју, пуковнику, команданту, пилоту – 1959 - 1999

Све о теби што пишемо

српски сине – премало је,

ал´  се кунем док дишемо

памтићемо  име Твоје.

И за душу свијеће палити

недјељама, сваког года,

херојем Те вјечно славити

Ти легендо,  српског рода.

Плашио се никог ниси

орлушина НАТО – а  ´тица

командов´о  пуком Ти си

роду био узданица.

Чувао си наше небо плаво

шестарио пространством – Соколе,

џелате си вјешто пресретао

надлијетао  Гучева врхове.

Дрину, Ибар, Тропрсту Бистрицу

бранио си – брате неумрли.

Пећаршију, Острог, Грачаницу

за завичај гинуо си први.

А на Крушик злоће кад кренуше

ником ниси испред себе дао,

агресору без срца и душе.

Због квара си,  Роде малаксао.

Волио си небо и висине,

изнад свега Отаџбину своју,

завјет дао да се за њу гине

Васкрснуо у крвавом боју.

Тај Ђурђевдан на измаку вијека

као да је нестало живота,

само звона јечала је јека

комаданта пратили пилота.

Плакали су Ваљевски шљивици,

српско небо прекрили облаци,

фењере су погасили свици

црни абер кад је стиг´о  мајци.

Трешње нису више мирисалe

 фрулe стада на пашу не прате,

ластавице у лету застале

да Миленка јунака испрате.

Занијемили и таласи Дрине

тужна љуба чупала је косе,

лелек мајке:“ Куд одлазиш сине“!

Док анђели душу Ти узносе.

Твоји Срђан  и Немања – ждрали

нису могли сузе уставити,

к´о што д´јете родитеља жали

свог ће оца једном осветити.

Сада шеташ рајским ливадама

надгледаш нас, као што си свик´о,

заувијек ћеш живјети са нама

Павловићу, српског рода дико.

Са непуних четердесет љета

млади живот дарив´о си роду,

још се туђин Светом земљом шета

а Ти хтједе донијети слободу...

Ниси умро, но васкрс´о,  ´Тићу

твоје име памти се у свијету,

српски сине, храбри Павловићу,

остао си насмијан у лету.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: