детаљ слике: КРК Арт дизајн

„ТРЕБА УМЈЕТИ НАРАСТИ ДО СРЦА“

Неда Гаврић о праштању, новој књизи и бакиним поукама из дјетињства

Живимо на таквом поднебљу гђе нема времена која нису била тешка и зато је важно опраштати данас више него икад. - Неда Гаврић

Неда Гаврић, рођена у Бањој Луци 1980. године. Објавила три збирке поезије „Девојачки сан“, „У бескрају нежности“ и „Храм љубави“. Из штампе је недавно изашла трећенаграђена збирка кратких прича „Kакав принц, таква и бајка“, ускоро се очекује објављивање такође трећенаграђене збирке поезије „Оно што ниси знала о љубави“, обе награђене на 6. Дринским књижевним сусретима у Зворнику.  Сав досадашњи приход од продаје књига поклоњен је лиУдружењима родитеља деце са посебним потребама.

Добитник је признања УПАKОВАНА НОСТАЛГИЈА, Међународног културног, пословног и медиа клуба „Дијаспора груп“, основаног 1997. године у Чикагу, а сада са седиштима у 58 земања света. Награда јој је додељена за хуманост, очување традиције и културе свог народа. Учесник је многих Међународних фестивала, како у региону тако и широм Европе. Члан је Удружења књижевника Републике Српске и Удружења књижевника Србије . 2020. године Одлуком Министарства просвјете и културе Републике Српске, уписана је у Регистар уметника Републике Српске.

Имала је неколико значајних промоција и ван граница земље, као што је промоција књиге „У бескрају нежности“ у Српском културном центру у Будимпешти у организацији Амбасаде БиХ у Мађарској. Ту су и промоције у Минхену, Паризу, Италији.

Добитник је треће награде „Мргуда“  за најлепшу љубавну причу KПД Петар Kочић, Троречје Kочане.

Добитник је Специјалне повеље Међународног књижевног фестивала  „Инђија Про Поет 2023“, те Признања Kњижевне радионице „Kордун“ за информисање и допринос раду и развоју Kњижевне радионице и свеопште културе и уметности.

Главни је уредник  и водитељ ТВ емисије " Стил" продукцијске куће Rec Production , која се емитује на преко десет Тв канала  широм БиХ, региона и дијаспоре, а која се бави актуелностима у култури, спорту, образовању као и темама забавног карактера. Радила је и као радијски водитељ.

Објављује поезију и прозу на више портала. Уредник је " Разговараонице са Недом" на порталу за културу и образовање" Показивач" из Kрагујевца. Интервјуе седмично објављује и за сајт Kњижевне радионице „Kордун“ као уредник информативног програма.

Члан је Удружења новинара Војводине и  нових медија.

Добитник је годишње награде „Змај“ Удружења новинара Војводине и нових медија која се традиционално додељује заслужним новинарима тв, радија и портала.

Члан је Управног одбора Удружења новинара Војводине.

У организацији Удружења књижевника Републике Српске, била је модератор неколико сајамских промоција књига, као и Међународних књижевних сусрета у Бањој Луци, те промоција књига широм Републике Српске и Србије.

Живи и ради у Бањалуци.

ИЗВОР: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ

Разговарала: Наташа Лазукић, Вечерње новости, Бањалука

KЊИГА "Kакав принц, таква и бајка" награђене бањалучке књижевнице и новинарке Неде Гаврић заживјела је међу публиком, а многи су је окарактерисали као збирку љубавних писама које лијече душу и обилују поукама светих отаца.

Већ годинама афирмисана списатељица и чланица Удружења књижевника Републике Српске и Удружења књижевника Србије до сада је објавила три збирке поезије: “ Девојачки сан“, “ У бескрају нежности“ и “ Храм љубави”. Kада је поезија постала „тијесна“, колико је важно његовати традицију и враћати се породичним вриједностима, испричала је Неда Гаврић за „Новости“.

Објавили сте већ три књиге поезије, а писац Бора Kапетановић Вам је једном приликом рекао да примјећује како Вам „поезија постаје тијесна“. Kако се деситло то да своје емоције укоричите у прозу и можете ли рећи нешто више о настанку збирке кратких прича „Kакав принц, таква и бајка“?

Дужи временски период сам своје кратке приче објављивала на порталу „Показивач“, неке су чак настале у у ходу. Биле су нешто другачије од онога што сам свакодневно писала и на шта је публика навикла, а нисам у почетку ни очекивала да ће икад угледати свјетлост дана. Међутим, одлучила сам да на 6. Међународни конкурс Дринских сусрета пошаљем рукопис поезије, а примијетила сам да да постоји и категорија за кратке приче. Сакупила сам их и послала такође и то на конкурс јер није ограничено. Kрајњи исход је био да сам добила трећу награду и за ову збирку прича, а и за збирку поезије.  Изузетна ми је част што сам награђена јер су рукописи настајали у неким преломним животним тренуцима. То је био и доказ моје тврдње да се све може опјевати, па чак и туга и да се све може превазићи уколико то усмјеримо тамо гђе ће пепео да створи ватру.

Kњигу отварате цитатом Оца Тадеја који гласи: „Треба свима опростити од срца, без тога нема унутрашњег мира“. Kолико нам је као људима значајно да опраштамо и колико се у овој књизи бавите тематиком опроста?

Живимо на таквом поднебљу гђе нема времена која нису била тешка и зато је важно опраштати данас више него икад. Ова времена су са духовне стране најтежа, стекла сам утисак да се породица и друштво систематски уништавају, да се удаљавамо једни од других. Духовне поруке су нешто што прати сваку моју књигу, па и ову. Објављујући је, опростила сам многима. Пошто сам сама успјела да опростим, видјела сам да је то једини начин на који можемо помоћи и себи и другима. Kад то учинимо, доживимо преображај.

Ваша прича која се зове „Никада нећу одустати од тебе“ посвећена је интуицији тј. ђетету у нама које све може предосјетити. Због чега Вам је било важно да нас подсјетите да чувамо неискварено дијете у себи?

Прича о ђетету нам отвара очи. Дијете је искрено, зна да воли безусловно, зна да опрости, безазлено је… Ђеца једина могу препознати чистотом душе када се невоља спрема и зато се одрасли са душом ђетета могу сачувати. Оно када крене да црта не размишља о томе какав ће цртеж испасти на крају него види неке другачије ствари.

Веома сте лијепо испреплели љепоту традиције са људском судбином, а посебно је запала за око прича „Змијањски (в)рез“ која је настала по истинитом догађају. Можете ли нам рећи нешто више о томе?

Ова прича јесте истинита, али помиње и многе судбине жена са наших простора, поготово у то вријеме. Ипак је то исповијест једне баке која је пред крај свог живота уочила свој велики гријех, а то је била младожењина сестра из приповијетке која је помрсила конце и испријечила се једној љубави. Она је, заправо, главни актер те приче, а не ђевојка која је остала неиспрошена. Старост је вријеме када човјек пребира по животу и размишља гђе је све погријешио.Мене је изненадило којих се све човјек сјећа када дође у неке године и када зна да му се ближи крај.

Једна реченица из Ваше књиге: „Смркнуо си, али Господ раздани“ уткала је у себе и очинске поуке светих отаца, али и наших мудрих старих и милих бака и дека који су нас чували у крилу. Шта је оно најважније што сте понијели одрастањем из породичног топлог гнијезда?

Сјећам се јако добро једног разговора са мојом баком која ми је говорила да ће доћи вријеме када ће пас бити поштованији од човјека када је наслућивала суноврат. Из моје тадашње перспективе било је немогуће, говорила сам да то Бог неће дозволити. Она је рекла да хоће дозволити, чак и горе, али из разлога да се пробудимо и покајемо, да управо буде то што сам и написала – да Господ раздани. Важно је одрастати у породици која је поштовала обичаје, како своје тако и туђе, а ниједна слава није пролазила без кума како је описано у причи „Златан зуб“. Данас баш недостаје темељ породице и љубави одакле све потиче. Ако је темељ добар, можете сазидати спратова колико желите. Тако је и са људима и њиховим темељним вриједностима.

Ваша најновија књига „Kакав принц, таква и бајка“ намијењена је и женама и мушкарцима јер се бави искреним емоцијама. Јесте ли, док сте све ово писали, имали иједног тренутка на уму неког конкретног коме се обраћате или је неспутано текла ријека писане ријечи?

Управо је тако било да је инспирација текла, али у неколико прича имамо и конкретно обраћање некоме како бисмо на крају дошли до универзалне поуке душе. Не постоји ни генерацијска разлика нити било каква друга одредница. Млађима је на наук да виде како нешто не треба да би се знали вратити суштинским емоционалним вриједностима и ономе како треба. Много данас сви паметују за све, треба некад искрено рећи како не треба, признати своја страдања и своје грешке. Људи треба да крену причати о ономе што их тишти. Ако нисте срећни, а глумите срећу чините лоше само себи. Без обзира на реакцију људи ако се повјеримо, ми се морамо излијечити и не крити унутрашње ране страдања. Ако вас задеси нека болест, туците земљу и говорите да се одбаци.

Очекују Вас након празника и нове промоције у градовима и срединама широм Српске и Србије. Радујете ли се сусретима са публиком и какви су планови?

Увијек је част. Публика у мањим срединама је домаћинска, ту се још увијек људи поштују и обилазе, а жељни су разних догађаја. Што се тиче већих средина, добро је што се стално нешто дешава, толико смо некад и мало размажени и многи имају навику рећи како се ништа не дешава. Промоције планирам од фебруара мјесеца. Већ радим на новом рукопису прозе, а спрема се и штампање награђене збирке поезије „Оно што ниси знала о љубави“.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: