детаљ слике: КРК Арт дизајн

Тишина

Има тишина које се уселе у душу као маховина на стабло. Такве тишине се хране човјековом добротом, црпе снагу из тијела свог господара и свега оног што учинимо и не учинимо. Нагризају тихо, непримјетно, нечујно попут хрђе на жељезу. Не зна човјек колико може да издржи, кад може да посрне и падне под теретом тишине. То зависи од саме душе и њене величине, За разлику од тијела душа се храни молитвом у молитви расте док тијело пропада душа је бесмртна. Не знамо гдје је али знамо да постоји. Има дана кад душа под својим теретом посрне, падне на калдрми да би устала поново. Ту слабост искористи тишина исплете мрежу око душе као паук око своје жртве, танана влакна чврсто везана почну да стежу, гуше, раздавајају комад по комад. Души остане само бол, бол као живо блато у које тоне и из ког се извлачи. Понекад о овој борби нико ништа не зна, осим душе. Таква бол је најтежа, не лијечи  се, невиди се, а гаси живот као вијетар свијећу. Смјењују се слике прошлости на вртешци живота, мајчин уплашен поглед, загрљај оца Мустафе, Рахимови дукати на врату, ријечи старе Хаџере, биљег испод лијеве дојке. Осјећам малаксалост, не знам да ли сањам или гледам истини у очи, да ли устајем са дна или на дно тонем.

Скамењена, сломљена од бола, повијена у тишину лежим на кревету окренута прозору. Оном прозору са ког сам слушала Рахимове кораке док ми долази, оном прозору са којим сам дијелила чежњу и страх, прозору који ћути са мојим болом, са ког се невиди ни ноћ и дан. Тишина, завејала душу, расте брже од маховине на храстовој кори.

-              СаМоРа, била је то мајка Фатка која је сједила на кревету испод мојих ногу.

Бисера и Мустафа су отишли до Рахимових, нису се још вратили. Као у неком полусну у времену које је стало оног момента кад је његова рука испустила моју, времену у ком не постоји данас и сутра. Постојало је само оно јуче што је отишло са минулим сатима као брод који је нестао на пучини љубећи облаке. Јастук се претворио у гробницу мојих суза сахрањених без споменика и имена. Откуцаји срца су све тиши у мртвом погледу је још само сијао његов лик. Над Вароши ћути, стара планина спустила облаке, у  сивило повила дан, пада киша, Петровдан. Пузи по поду болом сломљена душа, тишина у њој не проговара. И крв боли, мисли расуте као пчеле по ливади никако да се сакупе. Рука ми на ниски дуката милиметар по милиметар тражи његове отиске. Громови парају небо, цијепају комад по комад меса, одвајају од кости земљу и небо.

СаМоРа, волио сам те, волим те и вољећу те. Судбина и живот не иду увијек у истом смијеру, понекад свако вуче на своју страну. Синоћ кад сам те допратио до куће само моје тијело је отишло, душа ми остала у твом загрљају. Раставио сам себе од себе само да бих те још једном видио, осјетио мирис твој у коси. Још једном само да понесем сјај звјездане прашине коју просипаш по мени док ме гледаш. Осјећам Рахимове топле дланове, љуби ми руке, хвата ме језа од даха на кожи. Рахим, Рахим....

Сањала си СаМоРа, загрли ме мати, стегну ме на груди као да је хтијела да сакрије крик бола.

-              Ти имаш грозницу! Ти гориш !

У паници зове оца Мустафу, видим само сијенке око кревета. Не распознајем гласове, облак млијечне свијетлости испуни собу опет га видим. Осјећам мир, спокој, гледам га сад ми је још љепши, кожа му тамна, њежна, умивена сунцем јутарњим. А усне сакриле грозд багрема, свако слово ми љуби док ми име изговара. Витак као јоха о Ђурђевдану, савија се и љуби ме у чело.

-              Ти остајеш у овој свјетлости, ја остајем са тобом, у теби, у нама.

Осјећам његов дах на уснама пољубац на лијевом углу горње усне, испусти ми руку и корацима уназад напуштао је свјетлост. Остављајући ме ником, ни животу ни смрти, у времену без времена, у чекању без надања. Судбина да занијеми, Бог да зајеца, Суђенице да васкрсну да ли би промјениле патњу?

-              Зовите хећима изгубила је свијест.

Чујем очев глас и не могу да му се јавим.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: