детаљ слике: КРК Арт дизајн

КНЕГИЊИ

Опрости, молим те – српска Орлеанко – што у часу овом

попут тебе вешто, сложити не могу све песничке риме.

Једнако је важно, мени и заносу моме, уз лепоту која спасава свет

и поносно чува све његове боје,

да васељену и народ свој, нежно из сна пренем,

сећањем на твоје речи и име твоје.

Волео бих те у праскозорје чути,

на уској стази крај Бранковине ил' виш' манастира Горњак срести,

тамо где срне се у молитви једино срећу,

од тебе – кнегињо мисли – сазнати, коју би ти реч, драгу српску огласила,

песмом српском свету обзнанила – за најлепшу... за највећу?

Да ли је то љубав...? Радост...? Ил' срећа? Слобода...? Ил' правда...?

Ил' можда, вера? Нада...? Мајка...?

Она најлепша изговорена реч која универзумом влада!

Питао бих те, и волео знати,

шта би ти – војвоткињо српска – рекла некој маленој дружини ђака,

у Глоговцу, селу Јанка Веселиновића,

чија срца, и данас, док читају -Хајдук Станка – снажно,

за Србију куцају и бију... а месец септембар тугује са њима,

што у школској клупи ил' скамији старој,

ни овога лета, првачића баш ни једног, угледао није.

Ако ми се барем у сну јавиш,

не замери – Десанка мајко – да грешни себар један, што сунце воли,

а згреши тешко делом и словом,

уместо тебе, најстрожу казну иште и тражи,

за оне важне, коју само ти, праведник божји, можеш дати

и одрезати: На помиловање!

- За Важне, што деле и секу свет на пола,

као да је лубеница – плод њихове изопачене маште,

а не најлепши плод Господње чаробне баште.

Једном, када нас не буде више...!

Ил' када због нас умре, прва булка пламена

руком твојом, плетисанко, горњак ветар, миловаће класје...

Тад с неба спустиће се пламене кочије, таљиге ил' санке...

Уместо свих нас, твој лик ореол светитељке понеће, твоје очи,

веђе и усне, као крила херувима прозрачне и танке,

да нам заувек пева – наша вечна мајка, Максимовић Десанка!

Као вино у ноћи

Хајде... хајде да утамничимо речи!

Очи нека говоре, неразуму суде...

Нек очи љубав беру ил’ жању уместо нас!

Сањајмо наша најлепша винска јутра,

Иако никада више, булбула, плавих ноћи,

Не зачујемо опојни глас.

Срно моја крхка! Хајде допустимо да нас преплави љубав...

Као младо вино што преплави и обузме душу

А озарено срце у усхићењу препозна рај.

Нека венама поново зажуборе потоци страсти,

С антоцијанима оживи неког давног плеса

Заборављени корак и сјај,

Нека нас још једном додирне она божанска радост

Којој се не назире и не зажели никада крај.

Хајде...! Хајде лепа винарице, да нам се језици

Више не саплићу од пијанства,

Од суза, мучних прошлости слика,

Нека се преплићу од песме, од пољубаца, уздаха, љубави...

Звука виолина и доброга вина.

Витице моја, ластавице чедна...

Хајде... хајде да будемо виноград...! Ти буди лоза, ја бићу грозд.

Нека нас позобају птице виноградарице,

Ил’ неки стари распевани дрозд,

Ако икада свету упутимо ружну ил’ погану реч,

Нека нас у сласт деца поједу с хлебом

Ако им кажемо да неко може волети

Сунце и игру, више од њих... и више од нас.

Сунце, мило моје... како те је дивно волети...!

Сети се... сети... заискри... Заискри погледом као вино у ноћи...

Свемиром твојим нека се зачује меких чаша пој,

С првим лахором твога ока, на вино ме позови...

Ја ћу ти, заувек... заувек доћи!

Искра из камена

У кланац си сатерана земљо моја,

Тесан... и скучен, ко Дунаву гордом клисура Ђердапа,

Серб... раб твој верни, грца и гине,

Док срце Винчанца у њем распламсаваш.

Мој наврндеда што у турско рато посечен беше,

С неба ме гледа и к себи зове –

Дођи, забелио сам један комад неба за тебе,

Дођи... и одма’ ори... што кажу наши,

Дугме да бациш, намах ће нићи...

Стихове своје словенске овде посеј,

Зачућеш како васиона пева, цвили од среће...

Реч... ил’ слово... бар једно баци...

Избиће клица старих писмена наших,

У ћирилицу ти нико такнути неће.

Од тих писмена древних,

Свезнања кулу…

Тврђаву љубави сагради.

Небеска орница ова, даће ти пуно здрава плода,

Само знај – језик да наш и слово прародитеља твојих,

Ко дунавски кланац, вечни и стамени буду,

Душа им српска...

Широка, балканска треба.

У камену реч, најдубљи корен пусти,

Белези предака наших, најдаље векове памте,

На путу повратка с неба, реч и писмено, сачувај свако –

Земља и камен, искра и пламен, шума и река,

Икона... слава... опанак... трава...

 Да не изгубиш... слово, баш ниједно...
Само ћирилско писмо знаће да убрани!
На искри и огњишту предака својих,
Мост духовни према њима, ти изгради,
Испод лукова и стубова светих,
Жубором...
Извор непресушја ће потећи,
Жеђ што толи...
Нараштаје што нове храни.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: