детаљ слике: КРК Арт дизајн

Књига у огледалу:

Пише: Симо Б. Голубовић

ДРЕВНОВАЊЕ ДО БЕСКРАЈА

(НЕБОГЛЕДНИ ПЕВ Валентине Новковић, АСоглас Зворник, 2022)

                Увек када нову књигу узмем да читам, пре отварања, да бих лакше и боље разумео мудрост, размишљам о њеном наслову и порукама које он носи (а мудрости би требало у свакој књизи бити), да дубље и лакше осетим душу песме/песама (Свака песма/књига требала би имати своју душу, део душе песника), да дубље зароним у лепоту исказаних речи (Свака песма, да бисмо је песмом назвали, мора да садржи и мудрост и душу и лепоту своју. Покаткад после читања бивам разочаран, често равнодушан и ретко када, као овога пута, остајем усхићен/очаран. За ово усхићење и очараност побринула се књижевница Валентина Новковић књигом Небогледни пев.

                И док размишљам о овом величанственом наслову/називу књиге јавља ми се примисао да је песникиња Новковић погледом у Небо, са рукама састављеним на молитву, уз мирис свећа и тамјана, у миру, у богопокорности, у заносу изговарала речи њене молитве/њених молитви којима се удостојила Божију милост тражити.

                Иван Деспотовић у својој анализи овог пева (можемо, а да не погрешимо, казати и спева) врло одговорно и квалитетно исказао своја размишљања о насловној поруци ове књиге. Он, између осталог, каже (парафразирам) да су песме на неки начин молитве, а оне оправдавају поетесине/наше погледе и ставове, наша осећања преданости, одговорности, покорности по непрестаном трпљењу и тумачењу предмета и појава по симболичком, религијском или верујућем кључу…

И, уверен сам у то, да после овако мудрог закључка и нема потребе за другачијом укупном анализом наслова.

Милица Миленковић за ову књигу каже: Песникиња Валентина Новковић дубином мисли и осећања исписује стихове збирке песама Небогледни пев, усправљајући своје срце ка Богу и духовности да би водећи читаоца кроз ово поетско ходочашће заједно с њим „срцем прогледала.“

Тони Предић рече: Валентина Новковић се Небогледним певом високо винула, до самог сазвежђа великих имена српске књижевне сцене… (Ја бих са задовољством додао после речи српске  и реч светске.

Ову књигу могли бисмо назвати и спевом/епом, или мало ближом и блажим називом поема, јер су све песме везане истим  начином појања, истом тематиком и истим узвишеним циљем, као и истом песничком методологијом, која је у овој књизи посебно уочљива.

Своје одушевљење читајући ову књигу пронашао сам у многобројним мисаоно-фолозофским изречајима која, уверен сам, остављају дубоке бразде на узораним пољима читаочевих радозналости када читалац сам тражи лепоту нечијег казивања.

Понекад помислим да је ово нека врста интимног/исповедног казивања аутора, а каткад помислим да је то његов/њен савет, поука/препорука да живот буде лепши и податнији, да се читалац/човек на погоднији начин удостоји веровати Сили Творца, његовој нежности (и свирепости ако затреба), о племенитм намерама да живот човеку буде леп онолико колико сам човек верује и себе усмерава на боље путеве, оне путеве без непроходних преплетаја постављених замки, без несавладивих успона и  честих стрмина које воде у вечити пад. Поетеса као представник најсавршенијег живог створења/човека, као разумно и друштвено биће, већ у првој песми Под сузом у првом циклусу песама засејаних у Бразде милости Божије, оне бразде које увек и одувек остављају најважније трагове на мислеће биће, на човека, и онда када се ради о наору и разору на њивама на којима се засејава ново семе за живот нови. Зато песникиња у песми Под сузом рече

„Учим да трпезу многољудном
учиним, а сама јој се радујем…
… Непце да сладом љутину
назове, на невиђено.
У време страшћа, кротка да постанем.
Учим да тањир је вршнији од лонца
кад очи на довољно навикну.
А човек бескрајем испуњен, ако
се под сузом уме насмејати.“

                На овој и оваквој филозофији живота песникиња гради вилу за сећање и памћење и кроз читаву књигу исказује, најчешће веома успешним метафорама, свој став о животу, о живљењу, односу према човеку онаквом какав би требао бити по науму Творца,  а она то овако резонује у песми Спознање:

„Подвиг је не посрнути, а каменице
те одасвуд у срце погађају,
не гневити се, а до
суза речи погрдне досежу.

Не дозволити да ветрови,
тек тако, оно мало нежности
на длану утуле…“

                Она тако каже да је тамјаном ближње призивала док јој је восак дланове палио. Она је, дакле, у молитви и са молитвом и дочекивала и испраћала све: и доброту и боли, а „кантар се поштењу церекао и лаж се плаштом покривала“ (прикривала/сакривала).Она је и тада, какокаже „вране (злогуке и мрске птице које најављују зло и несрећу) осмехомрастеривала“. Ово нам указује на чврсту, у себе уверену особу која својом вољом, уз помоћ вере и молитве, немоћи побеђује, мада и сама, како у песми Ћуталиште рече живи у времену злом, времену беде и честог безнађа, али никада и никада није клонула духом:

„Зрим на буњишту улубљених
чинија које се одавно каша
не сећају, име ми се у стрњику
уплело без хеклатице, конца и
вештих прстију…“

                Ово је величанствен опис сиромаштва и беде које је веома тешко речима дочарати. Ова поетеса то је успешно урадила. Она себе/човека не сматра великим уметником, успешним и храбрим ствараоцем, а јесте и успешна и храбра, само због своје скромности и богобојажљивости не жели да себе ставља изнад осталих, у песми Милост каже овако.

„Вишак сам у речима што се на
муцање ослањају, у редовима
за место умањења, смешно
гиздава у очима што једну боју препознају,
чуварка огњишта која ватром неће
запламсати…“ 

Можда је ово мало песимистички казано, али са добрим разлогом да читалац увиди и путеве којима не треба ходити, а таквих путева је много. И човек је, чини ми се тако, онолико човек колико у њему други виде човека. Она неверном и посрнулом поручује: „Ако си камен што друге спотиче, // храмању се сопственом не чуди. Шкргут ако си појању туђем, ниједна ти // свирала неће одјекнути.“ Ови итекако подсећа на народну мудрост: „Ко под другим јаму копа, сам у њу пада“ или оној мудрости која каже „ко сабљом сече, од сабље гине“. Неправде и нечасности увек су се прикривале у покушају да се умање и да се забораве. Песникиња каже „Много шта се може  //обзидати: гладни погледи, // закрпе у обући, //умочљано до коже остаје…//  … Важно је: криво испрсити, //безубо не разјапити, // имајуће одглумити // у свету овоме што клонулост не признаје…“ (песма Нагоре).

                Песникиња Валентина Новковић, истински уметник у давању изванредних метафоричних и алегоричних исказја, то чини врло вешто, наоко једноставно, али задивљујуће. Тако у песми Благослов (Верујем да је из ове песме изискрен наслов књиге) песникиња каже:

„Доћи ће. Мора.
Небогледну имаће душу,
ид мелена скуте.
Његова ће савест
заборављена окитити;
покровница мојих
слепљених суза на
неречје пашће.
Седећу не мерећи време
збуњујућом тиктакалима,
седећу, а говореће:
узлетела је.
Само ћемо ти и ја
у подноктобвљу, крвљу свевремја,
клинце благосиљати.“

У другом циклусу, који је у суштини само успешан наставак првог циклуса песникиња каже да никада није помислила на смрт јер та реч „непце опогани“, то је она стаза која откуцаје корака води ка улици „у којој фењере нису упалили“  Ову синтагму да никада на смрт није помислила, поновила је у песми Без бојазни неколико пута да би на крају песме у виду парадокса иронично, скоро саркастично поручила: „Камен ме је на топлину подсетио // кад ме је отровом змија залечила. // Зато се смрти не плашим.“. Ово ме подсетило на стихове песника Јована Мучибабића „Камење ме учило падању,// падање ме учило дизању…“

                Ову књигу, осим њених узвишених тематских и филозофских порука, краси њена монолитност у натприродној величини, изражајна компактност  делова у целину/поетску громаду, мир и спокој немира поетесе који у вечност усмеравају своје трајање за све љубитеље лепих речи, за наредне генерације читалаца, за букваре у читанке и важну уџбеничку грађу за изучавање у школама и факултетима. Књига је богата изразима који нису у свакодневној употреби у нашем језику или су веома ретки, а многе такве речи подсећају нас на старословенски говор, на старозаветна казивања, која су, то морамо признати,  чести топлија и умиљатија од садашње лексике „оштрих ивица“. Ове речи имају снажнију поруку, јасније одређење, погоднији изговор. Оне боље напајају знатижељну душу читаоца жељног нечега новог, лепшег, а старог…

Ове речи најчешће су кованице, каткада и сложенице глаголског, придевског или именичког облика. Примера ради, навешћу само неколико таквих, врло успешних израза, кованица и чешће неологизама који ће, верујем, у неком будућем времену красити речник српског језика. У широј и комплетнијој анализи овог значајног књижевног остварења, пажљив књижевни критичар, теоретичар књижевности, али и сам читалац, пронашао би неколико десетина (можда и стотину целу) ових израза који лепотом одишу, топлином плене и греју, зову на поновно читање, понављање и памћење, што се све не може изрећи за већину написаних и објављених књижевних дела, чак и оних давно афирмисаних стваралаца.

                У трећем и најобимнијем циклусу песама ове књиге, у песмама/осамама поетесе Валентине Новковић честа филозофска мисао претаче се у мисаоно-филозофску, историјско-филозофску, социјално-филозоф-ску где сама ауторка и не помиње зла и странпутице које су нас задесиле. Она то изражава снажним метафорама, чести са иронијом са призвуком парадокса до самог сарказма. Пажљив читалац/аналитичар, критичар посебно, читајући ове песме више пута, у читању ће застати, потом стати, предахнути, поновити, уздахнути да би на крају одахнуо уверен да ипак све није разумео и досегао, и вратиће се на почетак.

                Задовољство би било, а потребе за тим постоје, да се неке од ових песама (не рекох све, а могао сам) нађу на трпези на којој своје знање, жеље и хтења напајају млади нараштаји – ученици и студенти и да ове песме заузму право место (нисам казао почасно, а требало је) у савременом тумачењу књижевности.

                Човек, читалац у општем смислу речи, ма колико био сигуран у себе, несигуран је толико колико је то зависно од околности у којима се налази, и из тог разлога постоји вечита упитаност, вечита сумња и двоумљење, па се често лако и неодговорно, чак и погрешно  доносе важне одлуке.  Књижевница Валентина Новковић то је запазила и изрекла на свој, на посебан начин. Наше је да о томе размишљамо, да то анализирамо, тумачимо, разумемо да бисмо се усмерили у добром правцу. У песми „Уједињени“ песникиња овако рече:

„Шума памти братимљење
суза и охрабрења.
У заклону неискуства
нада се посложила
као по цртежу неискусног
рисца,. Магла извидница
пут је рачвала:
двоумљење, хрљење.
У нама прашина дечјег
стопала и клетве одрасклих…“

                Песникиња, не знам да ли случајно или намерно, у више песама помиње иглу и конац као симболе да се нешто сашије/зашије, споји/припоји, очува/одуговечи, да се направи/поправи, оно што поправити треба, што се поправити мора, мада се ту врло често испрече ствари нежељене: поломљен вршак игле, поломњене ушице, недостатак конца… У песми Круг песникиња овако рече:

„… У предсказању које се
зауставило на првом плачу,
остали су замршена нит и
исломљена игла…“

                У свом недомишљу и недосегу у песми Остатак са видним бригама и тихим покајањем песникиња даје своје образложење: покушала јесте у нади и уверењу да чини добро и када је успех недовољно примећен па она оставља у аманет новим генерацијама стваралаца/мисли-лаца да наставе њен (ја кажем добар) пут да се неуређено уреди, неодрађено одради, оштећено закрпи/поправи, јер то и није само задатак песника него свих нас, то је задатак за човека, јер, како сама каже: „Ником се не ускрати педаљ среће, // ако гас срцем одмери…“ (песма Мрва). Она, поетеса Валентина Новковић, одговорно, како то и доликује човеку од части, на себе узима део одговорности за неуспехе за које и није крива казује да је часно покушала (ја сам уверен да је и у много чему успела), али је ипак уверена да ће неко све урадити/одрадити на бољи начин, а њој су „у заџепку остали // напрстак и влас у сећање // да сам расла и кројила // нека сутрења недочекана…“

                И, да не бих остао дужан/недоречен, навешћу само неколико примера, најчешће кованица које је ова врсна песникиња из недара својих на белину папира овековечила и даровала читаоцима својим:

-          небоглед,  поглед у Небо, молитвен поглед,

-          страшће, занос,

-          опстајни, онај који опстаје, траје,

-          древнују, трају од древних времена, истрајавају,

-          драгуљити, умиљавати,

-          тиктакати, ономатопеја, куцање сата/сатова,

-          свеједност, неодлучност, незаинтересованост,

-          непокрет, мировање,

-          подноктовље, оно што је ситно, ништавно, безвредно,

-          сутрење, оно што ће се догодити сутра, оно што ће бити у нередном/будућем  времену…

На овај начин песникиња је нашем књижевном језику досула чашу новог весеља и обогатила нашу већ богату лексику.

И, пре самог краја овог кратког записа размишљао сам о томе када је ова књига настала, Нашао сам да је штампана 2022, а мени се намеће мисао да је то, књига за сва времена, за неко древновање  до бескраја. О књизи НЕБОГЛЕДНИ ПЕВ  потребно је казати да је за рукопис ове изузетно вредне књиге њена ауторка, књижевница Валентина Новковић на Петим Дринском књижевном сусрету овенчана ПРВОМ НАГРАДОМ.

Валентина Новковић ауторка је неколико веома добрих књига, успешна је као књижевни преводилац и добитница је више награда из те области.

Члан је Удружења књижевника Србије.

На сунчаном Палићу на осамдесет и другу годишњицу када је Народна библиотека Србије бомбардовањем уништена, 6. априла 1941. године

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: