детаљ слике: КРК Арт дизајн

АЛХЕМИЧНО КОПНО У МОРУ ВРЕМЕНА

(О књижевном делу Милорада Павића)

 Одломци 5, 6, 7, 8

 ПОТРАГА ЗА ОЦЕМ И СОПСТВЕНИМ ИДЕНТИТЕТОМ

 Верица Тадић

Потрага за оцем одвела је Атанасија Свилара у светогорске манастире. Не може се тачно утврдити да ли је пут носио њега или он пут, али је сигурно да је тамо открио зашто његова архитектонска дела нису могла да му донесу успех. Сазнање да он не припада оној врсти градитеља којој су припадали Немањићи, потпуно и неочекивано промениће његов живот.

Дакле, није био предодређен да буде оно што су били Хиландарци општежитељи. А били су велики градитељи који нису ценили ни жену, ни друге језике. Истрајно су неговали свој језик и на своју лозу калемили изданке небеског винограда, и своје цркве и манастире градили по узору на неке ванземаљске светиње чије су одразе пресликавали на овом свету. Више су били Хиландарци изван манастира, него у самом манастиру . 

„Њихова црква су били они сами по ономе: где год сте двојица заједно, ту је црква међу  вама“ . Принцип заједништва основни је и једини смисао њиховог пута. Комуна – облик заједнице и породице. 

„Пошто два ветра не могу бити у исто време на истом месту, ни Свилар није могао бити у исто време и самац  и  градитељ.“

Једноставно није био предодређен да зида јер је припадао оној генерацији усамљеника који  су били „глухи једни за друге као птице гњурци, и  који су узимали пасош и одлазили да постану неко други,  да постану оно  што нису били и што нису могли постати у свом језику: од самаца општежитељи, од идиоритмика кенобити...“

Шта за један народ значи светлост и трајност бића језика најмудрије говори ова реченица: „ српски језик  је уз грчки, латински, коптски, јерменски и неке друге словенске језике, постао један од светих језика веома рано, још у IX веку. То је као да дете постане светац...“

Мајор Коста Свилар, који се није вратио из Другог светског рата, и кога је Атанас(ије) тражио у Грчкој, био је његов други отац, онај који га је однеговао.

Тада још није знао да ће и њему, као  и његовом првом оцу, кога никад није упознао, снег  завејати  трагове бившег живота. У различито време и због различитих разлога. Професору Фјодору Алексејевићу у Сибиру, а његовом сину, у Америци.

И један и други одласком из завичаја постају неко други, само што професор Фјодор Алексејевић Разин то чини присилно, туђом вољом, а његов син архитекта Атанас(ије) сопственим и добровољним избором.

Професор Разин је и после свих промена, условљених дејством тиранског система, у сржи остао исти. Човек моралности и знања. Његов син је морални губитник, јер је својим опредељењем постао то што јесте: уништитељ  дела планете и неморални трговац.

Фјодор Алексејевић Разин, велики руски математичар, не само да је данима и ноћима чистио снег, него је био понижен од стране припадника Стаљинове страховладе на још много начина. Свакако је био најдрастичнији онај који га деградира у ученика који похађа обавезни курс за аналфабете.

И ту се дешава једна шокантна експлозија умне енергије која доказује да тирани, ма колико спутавали знање, не могу га поништити, ни умањити. Срећом, ниједан тиранин није успео да дође до изума који би му омогућио да спута људску мисао.

Решавајући један математички проблем, Фјодор Алексејевић Разин, коме су на најнељудскије начине поништавали здраворазумске корене знања, у тренутку губи моћ концентрације и не успева да реши једну, њему тако познату, једначину.

Писац изразитом симболиком у овом чину указује на погубне последице једноумности. Једноумље жели да покори све што је другачије, новије, напредније, и што није стереотип. Професор Фјодор Алексејевић Разин, тј. Алексеј Фјодоровић, што је његово ново име које и симболички указује на промену идентитета, жели да докаже да 2+2 нису увек 4. Решавајући једначину он прави грешку и долази до резултата да 2+2 јесу 4.

Одраз ове грешке можемо посматрати и као тренутну ситуацију у којој се професор налази. Он живи у свету који није његов и  у коме појединац нема своје мишљење. То је једноумни свет који се не развија и чији смисао живота је у томе да извршава туђе наредбе. Да учествује у прогону недужних људи, чија дела не разуме.

На своје огромно запрепашћење, збуњени професор открива да са њим курс похађају управо исто онако умни људи као што је он. Громогласни одговор свих ученика, који знају решење задате једначине и саопштавају га баш у часу кад и он сам открива грешку, показује да моћ знања не може да уништи  ништа и нико. Увек ће нека нит остати непрекинута. Некад ће је неко  и  негде наставити.

Атанасију Разину, који се после две деценије поново потписује као Свилар, снег усред лета затрпава  један од двораца. Снег веје и по свему ономе што је као бескрупулозни капиталиста стекао. Све је то у једном тренутку постало вештачко, туђе и неважно. Пре свега, копије Титових резиденцијалних вила, летњиковаца и одмаралишта у Вашингтону и Латинској Америци.

С горчином у срцу признао је себи и другима: „сви смо ми видели градове уместо људи по њима.“

Продубљујући корене супротности између светогорских монаха, самаца и општежитеља, Павић пророчки указује на све оне односе и промене који ће на прелазу између два века и на почетку новог миленијума задесити Европљане. А то су васкрсавање кроз туђе језике, промене држављанства и губитак  националног и сопственог идентитета. Готово исто онако како су чланови ова два монашка реда мењали језик и  националност да би прешли у други ред. Тада су Грци постајали Бугари, Јермени Срби, или Руси, Руси Грци. Промена држављанства данас је веома честа појава и услов опстанка.

И тако, уместо да се они који поштују и славе Богородицу (тј. мајку) и  они који у свему дају предност мушкарцима (очевима и синовима) бар понекад приближе једни другима и не раздвајају воду и сунце, јер су вода и сунце, за разлику од људи, у сталној коресподенцији, припадници ова два реда и даље се опредељују за крута правила којих се догматски држе.

Самци су на пут кроз време понели „камен ћутања“, а општежитељи  „камен тишине“. Та два камена не само да су их делила у свему, него се и „тишина једних није чула у ћутању других. Јер, идиоритмици ћуте свак о себи, а општежитељи негују заједничку тишину .“

А некад  су у религији и вода  и  сунце били у истој реченици, а та реченица израстала је у дрво које говори. И риба и јагње у њој су се лако споразумевали.

Архитекта Атанасије Свилар је по склоностима и сензибилитету близак самцима. Његови пројекти на папиру, који никад нису доживели своје овалоплоћење у реалној сфери, плодови су јединствене, самосвојне  и изузетно креативне визије. Зграде су имале врата за свако годишње доба, подове за дан и подове за ноћ, кров и за Сунце и за Месец. Прозори су се отварали као пушкарнице, јер су једино тако могли да усмеравају видике ка оку, сасвим супротно већ постојећој неусмереној, слободној варијанти у којој су поглед и  видик тј. циљ могли и  да се мимоиђу.

По ономе за шта се опредељује тако надарен архитекта, а то је живот  општежитеља у кожи самца, дâ се наслутити да ће кат-тад, неминовно, доћи до расцепа личности.

6. ДЕКОМПОНОВАЊЕ И РАЗГРАДЊА

 Необични детаљи које проналазимо у Павићевој књижевној радионици показују нам колики је он велемајстор декомпоновања и разградње.  Флаута може бити израђена од дрвета које успорава звук, тако да се звук преноси и чује много касније од момента свирања: „дунеш у четвртак, а ето ти музике тек у петак, после ручка“.

Или детаљи налик онима које Гинтер Грас у роману Лимени добош приписује главном јунаку Оскару Мацерату. Оскар Мацерат протест и отпор изражава енергијом звука. Вибрацијама вриска или прегласног певања он разбија све што је од стакла, украсне и употребне предмете (вазе, чаше, наочаре, сијалице) као и застакљене делове зграда (прозоре и излоге).

У роману Предео сликан чајем енергија се најчешће концентрише и сажима у погледу, затим усмерава ка жељеном циљу. Погледом је  могуће и са десет метара удаљености обријати неком браду у насапуњаном огледалу.

Окамењена туга у погледу може бити толико тврда и јака, да се њоме могу оштрити ножеви и глачати кашике.

Венчање са покојником, кога за ту сврху износе из гроба, превазилази и митске и фантастичне размере. 

 Колико год то декомпоновање понекад изгледало нелогично или неприхватљиво, толико с друге стране омогућава дубинско понирање у ковитлаце унутрашњих енергија и њихово двосмерно транспоновање: из животних ситуација у свет уметности и из уметности у биосферу.

Уклапањем епских, лирских, историографских, културних, социолошких, фантазмагоричних, религијских, прекогнитивних и мноштва других сегмената у слагалице мудрости ствара се грађа за  „Енциклопедију снова“.

Када се, овако уклопљени сегменти, пресложе и другачије распореде, могуће је  правити комбинације запањујућих размера, и могуће је чак и разна занимања повезати са деловима уметности. Тако се могу правити хармонични спојеви, као што је, на пример, онај у коме се музика усклађује са официрским чиновима.

Музикални и немузикални не напредују исто у служби јер „само музикални (...) могли су напредовати до следеће октаве, тј. до генералских чинова...“

Уступити место за становање сиромаху у причи може само фантастична и најмаштовитија књижевност. Фасцинантно је и оно шта у тој причи може да уради сиромах. Он се у тој причи може обогатити, мењати ток догађаја, уцењивати остале сустанаре и на крају, кад у причи и децу добије, изаћи из приче, без сагласности писца. Шта још може да очекује гостопримљиви писац од неког бескућника коме је понудио дом у својој прози и опростио све његове нељудске радње? Дâ се наслутити. Тужбу, јер је бивши сиромах сада већ  Председник општине, а писац окривљени.

Баснолике, бајковите и фатазмагоричне приче Милорада Павића увек имају неочекивани крај, јер инверзија догађаја потпуно помера наше представе о свему, о поукама, гномама, баснама, историји.

„Јаче увек постаје слабије.“ Путује се годинама да би се стигло не до успеха, него до највеће грешке у животу. „Тачним прорачунима може се изгубити један континент, а погрешним прорачунима открити једно Сунце.“

Две вечности и три сунца ,онда су сасвим очекиване појаве у таквој књижевној представи. Постоји и троврсна будућност. Две су  Божији дар.  Трећу је измислио ђаво.

Необични ловци могу уловити чудан плен. Ловац (Плакида) успева да улови „ јелена са крстом уместо рогова на глави... “ У сваком телу две душе, црна и бела, воде ратове. Тело је Берлински зид између лоше и добре душе.

Но неке константне, егзактне истине, сливене из многомиленијумског искуства, како оног пре нове ере тако и новозаветног, скелет су и кичма сваке поуке и приче.

Уместо уобичајених монолога и дијалога, у Павићевим књигама врло често  говоре појаве, енергија, изрази лица, промене покрета, сажеци пословица и гнома.

Сучељавајући два погледа, један из хиландарске луке ка мору и други са мора ка луци, изводи се закључак  да се острво Тасос не види са копна, али се са Тасоса види копно, јер острвљани имају оштрије око.

Изузетно пластично су на језик спољашњег геста преведене унутрашње реакције описане кроз промене на лицу оца Луке, једног од монаха из манастира Хиландар, у моменту кад се обраћа Атанасију Свилару. Тај говор својом тајанственом енергијом и физички покреће делове монаховог тела и у мапу лица уцртава покретне мурале.

Покретне мурале уцртава говор, персонификован у шаховску игру.

Кад отац Лука говори, његов нос се креће и „у говору премешта по лицу као шаховски коњ“. Уз сваку изговорену реч мењају се и бркови, очи, колено, прсти, боја ноктију.

Заправо, тело је покретљиво и гибљиво, скоро течно, покреће се у складу са покретом духа. Дух га чини савитљивим, претвара га у говорне фигуре. У скулптуре духа. Пластичније него глума, балет, плес и било која уметност.

Стиче се утисак да би духовна енергија тело могла да склупча у лопту и да се игра са њим. Битно је само о каквој врсти игре се ради. Ко је склон позитивној, а ко негативној игри. Та разлика условиће различите последице у сваком појединачном случају. Ако прерасте у „игру без граница“ , онда полигон може бити цело друштво.

7. АРХИТЕКТУРА СТВАРАЊА И РАЗАРАЊА

Млађани Александар Пфистер, син Амалије Ризнић, једне од преткиња Витаче Милут, у свом кратком седмогодишњем животу сабира знања и искуства која се ретко стичу и у току дуготрајног живота.

То су знања и искуства предака стопљена и сажета у имену, а име је било старије од дечакових година.

Поред умне предимензионираности, Александар врло рано стиче и телесну способност зрелог мушкарца.  Као петогодишње дете, већ је отац. 

Дечаково брзо старење није могао да заустави ни његов отац, иако је имао златни и сребрни сат за мерење времена. Златни сат је откуцавао вечност, а сребрни месечеве мене.

Узрок за  трагични исход писац види у несагласју божанске и људске природе. Бог ингениозног детета био је много млађи од дечака и његовог имена. Није имао довољно искуства и знања да димензионира умне и телесне дечакове способности  и спречи  његову прерану смрт.

Анализирајући „архитектуру разарања“ у Павићевим делима, а посебно у роману Предео сликан чајем, Јасмина Михаиловић баш кроз овај пример развија тезу по којој прогресивни умни развој, у неком тренутку, неминовно доводи до уништења или самоуништења.

Сви смо већ одавно увучени у пропаст коју рађа технолошка револуција на нашој планети. Почев од загађења, па до разорне оружане моћи. И сама умна достигнућа, у неком периоду, постају својеврсна уништитељска сила. Знање носи у себи клице уништења ако се не користи у праве сврхе. И како је  архитектура стварања била револуционарна, тако се и за архитектуру разарања развијају читаве стратегије, које се не би без знања могле ни замислити. 

Људске судбине везане су за два рајска дрвета: „дрво сазнања“ и „дрво живота“. Прво је дуалистичко. Добро искључује зло и обратно. Ако сте добри не можете чинити зло, тј. ако чините нешто лоше не можете бити добри. Тело и дух врло често су у сукобу. Та два пријатеља не могу да се договоре ко има предност. Свако истиче своју заставу тријумфа. Ретко кад заједно прослављају животни успех.

Ако смо створени од Божије Промисли, а презиремо Бога, ко смо онда? 

Дрво живота (axis mundi) има трећу алтернативу: укључивањем душе  као коресподента и коректора, уравнотежују се нарушени односи и успоставља јединство између духа и тела, премошћава јаз између људског и божанског. Душа посредује у свим споровима на релацијама људско-божанско, живот-смрт, смрт-бесмртност. Само у отаџбини душе,  и дух и тело могу успоставити космичку равнотежу.  

Постоји духовна и физичка смрт. Оно што је створио дух, живи и после смрти. Ако дух ништа не ствара, онда је он мртав, иако постоји физички живот.

Млађани Пфистер што више сазнаје брже стари, јер кад „спозна дрво познања губи дрво живота „ .

Читање уназад, тј. могућност реверзибилног тока, није само потреба да се и нововремена књижевност приближи оним уметностима код којих је могуће делу прићи са свих страна, него и порука да стичемо знање које нам омогућава да према унапред виђеном крају одређујемо и почетак. Да мењамо устаљени, пасивни ток, и да активном енергијом знања померамо границе већ познатих токова.

Свакако, није занемарљиво ни искуство које нам говори о томе да је оно што ниче из краја много теже и вредније, али и чешће смо на то упућени, јер се стално све руши, а нови почетак и обнова је управо тај полазак од краја. Зато треба мењати навике, видети и ону другу страну, не само почетак, као што један од монаха ризу облачи понекад наопако, да би и риза осетила како то изгледа њен другачији положај, дакле, да би и монах и  риза променили навике. Зато монах мења манастире, име, упознаје нове друге облике живота, спава у дрвеном ковчегу.

Унапред виђени крај може омогућити правовремени отпор  коришћењу знања у негативне сврхе. Или бар обезбедити неку врсту заштите од негативних последица такве светске политике.

Трагичне последице настале због примене знања у ратне сврхе, дакле, не за напредак него за уништење, можемо наћи у целој људској повести.

У новијој историји има довољно сличних и трагичнијих примера. Да ли ће и бомбардовање Србије бар неком у будућој повести бити поука?  

8. ЉУДСКИ ГЛАС КАО ПОЛИВАЛЕНТНИ

И УНИВЕРЗАЛНИ ИЗВОР СВИХ ВРСТА КОМУНИКАЦИЈА

„Није толико битно кога је Витача волела док пева”, поручује писац, „Спаситеља, небеску душу своје песме, тебе, свог свевишњег љубавника (...), или тебе, што читаш ову књигу...“

Можда су они сви сублимирани у једном колективном, митском језгру лика. А у том митском језгру лика људски живот симболизује космичко слово. Људи, у ствари, и јесу Божија азбука. Повест човечанства пише се оним словима која су себе осмислила и продуховила. Сва остала слова су део мртве азбуке.

У причама и романима Павић користи  поједина карактеристична слова (тета, ламбда, гама) да би њима  и симболично обележио појединачне путеве и колективни ход. Али и зато да би указао колико незнање и заблуде могу бити кобне.

(Не)знање, у ствари, одређује и личну и колективну судбину.

У роману Предео сликан чајем  аутор посебну пажњу поклања гласу. Глас оперске певачице, госпође Милут, има свестране могућности. Осим што јој користи за уметнички исказ (певање), изласком из тела и путовањем кроз будућност омогућава јој да предвиди неке догађаје. У њему се оглашава и њена интуитивна природа. Предосећања свој пут отелотворују кроз глас.

Нарицање за још живим кћерима, госпођа Милут не чује у свом гласу, за њу је то несвесни чин, а за њеног мужа свесни, јер Свилар га чује на разним местима. У гласу-путнику који долази до њега да му пренесе поруку. Предсказање и објаву трагедије.

После дуге ћутње, због бола за изгубљеним кћерима, Витача ће проговорити на туђем језику.

Прославиће се певањем италијанских арија. Она пева на тосканском језику, а не разуме ни језик, ни шта пева.

Њен божанствени сопран ремети промукли и прозукли алт. Алт је ехо завичаја. Глас и његов одјек су у неспоразуму.

            Да би сопран био беспрекорно чист, мора се ослободити еха алта који замуцкује. И тек кад се у песми изгуби ехо завичаја и постане стран, сопран ће бити чист „као птица без сенке“.

Глас, дакле, постаје и водич, и пратилац, и израз мена у свеколиким променама, онај неко ко се може одвојити од човека, бити изван њега и његовог тела, и емитовати своје садржаје и наговештавати промене. Може старити брже или спорије, потпуно независно од година свог власника.

Оперска дива трага за небеским извором свога гласа. Глас је, знамо, свесадржитељ људских емоција и духовни медијум за све врсте комуникација. Етар људског и божанског језика у коме струје флуиди говора, љубави, молитве, музике, свега оног што глас упија, преноси, изражава. Глас је флуидно тело речи, а речи су прво што је бог створио. Можемо га замислити и као етеричну, флуидну цркву, у божанско-људској сфери, из које излазе најаве, објаве и обзнане као ехо свих космичких збивања.

 У роману Предео сликан чајем глас је  и медијум за промену идентитета.

___________

             1. Милорад Павић (Београд, 15. октобар 1929 — Београд, 30. новембар 2009) био је српски књижевник, преводилац, историчар књижевности, универзитетски професор и академик. Павић је био прозни писац, песник, драмски писац, историчар српске књижевности 17−19. века,

стручњак за барок и симболизам, преводилац Пушкина и Бајрона, некадашњи декан Филозофског факултета у Новом Саду, професор универзитета и академик САНУ. Његова дела преведена су на већину светских језика.

2.Анализирајући неке приповетке и романе Милорада Павића, Јасмина Михаиловић истиче да „схватање простора и времена представља битну специфичност Павићевог фантастичног прозног исказа. "Простор и време конципирани су као универзалне пројекције“.

То се нарочито рефлектује у концепту везаном за време. Павић, како она наводи, концепт универзалног времена уобличава „мешањем бројних временских планова“ и тако ствара посебно време „које  сугерише осећај безвремености и свевремености. “

Видети: Јасмина Михаиловић: „Слојевитост  приповедачке прозе Милорада Павића“, Прича о души и телу, Просвета, Београд, 1992, стр. 23- 24.

              3..Милорад Павић: „Хазарски речник“(роман-лексикон), Просвета, Београд, 1984.

Роман је реконструкција првобитног Даубманусовог издања из 1691(који је уништен 1692) са допунама до најновијег времена. Садржи  100.000 речи.

              4.. Милорад Павић: „Предео сликан чајем“(роман-укрштеница), Просвета, Београд, 1989.

                 Јасмина Михаиловић сматра да је овај роман, првенствено, врста еколошког штива.  „Повест о клици тежње али и отпора претварања света у предео бојен уједначујућом белином или црнилом, без одсјаја неба у води, без сенке облака на земљи и без подземног жара - објашњава она - има своје јунаке у Мушкарцу,Жени и Сатани. У њих су, наравно, уткани Читалац и Писац, прошли и будући нараштаји, као и садашњи човек који живи у тренутку балансирања на нити коју зовемо - еколошка криза.“

Видети наведено дело  ове ауторке  под 2, стр. 76.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: