детаљ слике: КРК Арт дизајн

ТРАГОВИ ВРЕМЕНА У ПРОСТОРУ И У ДУШИ

Осврт на роман "Наша Ријека" Есада Кочана

Проф. Сенада Ђешевић

Завичај представља посебан и дубок емоционални концепт за већину људи. Он је темељ нашег идентитета, мјесто гдје смо рођени и одрасли, гдје су се родиле прве љубави, ту смо стекли прве пријатеље, постигли прве успјехе, преживјели прве неуспјехе. Завичај чува обичаје, обреде, језик и везу с породичном историјом. Захваљујући свему томе, у завичају смо стекли драгоцјене успомене, обликовали начин размишљања, вриједности и културу. Осјећај повезаности са завичајем за многе људе остаје снажан током цијелог живота, чак и ако се физички удаље од њега. То су мјеста гдје се налазе гробови наших предака. У њему је Наша Ријека, симбол протока времена и промјена које оно доноси. Ријека која је повезана са снажним емоционалним сјећањима и везама из прошлости.

Роман Наша Ријека најзначајније је дјело аутора Есада Кочана. Ово комплексно књижевно дјело истражује различите аспекте живота. Аутор говори о искреним љубавима, породичним односима, пријатељству, идентитету, култури, традицији и начину живота, крвној освети, док истовремено истражује историјске и друштвене промјене које су утицале на ликове и њихове судбине. Кроз њихове приче и ликове аутор истражује како су људи реаговали на изазове времена и како су очували свој идентитет и вриједности. Социјална слика у роману пружа нам реално стање у друштву у одређеним периодима. То укључује приказивање различитих друштвених класа, њихових животних услова, њиховог образовања и статуса, сложен портрет мјеста и његових становника, сукоб између онога што понесемо са собом када напустимо родни крај и онога што затекнемо када се у позним годинама вратимо, што може бити дубоко емотиван и сложен процес.

Као водећи животни принцип, љубав игра изузетно важну улогу у животу протагонисте Омара Грабовца, лика који под овим именом преузима улогу писца. Љубав му доноси Мирну Миљуш, дубоку срећу, подршку и емотивно испуњење. Љубав га мотивише и инспирише га да се супротстави најгорој болести, пружа осјећај припадности и подршке, обликује његову срећу и квалитет живота, што је било кључно за његово ментално и емоционално благостање. Једном остварена срећа њему је довољна за читав живот.

Одлазак дјечака из завичаја трауматичан је и стресан. Он са собом ниси успомене, културолошке елементе, обичаје, језик, приче и вриједности које је научио од својих родитеља и заједнице, емоционалне везе те носталгију према мјесту гдје је одрастао. Прилагођавање новој култури, језику и обичајима за Омара Грабовца је тешко, а дуг боравак у свијету није га успио промијенити. Након дугог одсуства, повратак у своје село у Омару буди различите емоције. Очекује да ће поновно уживати у специфичној храни, у мирисима и укусима јела која је запамтио. Покушај да истражи мјеста која ни у једном тренутку није заборавио тежак је. Жал за родним крајем, друштвом, њиховом Ријеком изазива у њему душевне боли. Суочава се с носталгијом и тугом, с осјећајем усамљености, због раздвајања од својих коријена и блиских људи. Промјене су присутне и у самом крају и у људима. Стварност коју затиче је сурова и тешка. Многих више нема, празнина је огромна, а туга и горчина неминовне. Куће су напуштене, усјеви зарасли у коров, а људи су отишли у потрагу за бољим животом. Суочавајући се с осјећајем изгубљености и самоће, осјећа се као странац у рођеном селу.

Ретроспекцијом, аутор у роману снажно развија ликове, јер користити своја лична искуства као инспирацију за вјеродостојне и дубоке карактере људи. То укључује промјене у људима, мјестима и општем окружењу. Повратак Ријеци изазива унутарње сукобе између страхова и нада. Ту су се одиграли кључни догађаји његовог живота. Физички сукоби с вршњацима, надгорњавања, игре, несташлуци, боравак поред ријеке, крађа воћа – виђени су као пражњење снаге, забава и разонода. За њега ријека представља слободу, промјену, живот, поријекло, генеалогију племена, поновно спајање с коријенима, насљеђем и прошлошћу. Некадашња ријека му својом природном љепотом и мирним током више не може пружити мир и рефлексију. Она је убијена, а заједно с њом убијено је и дјетињство које је Омар доживио на њој. Она је остала дио његове прошлости, са свим драгоцјеним успоменама које је створио уз њу.

Категорије садашњости и прошлости имају специфичну боју и значењску вриједност. Садашњост представља вријеме у којем аутор живи, а прошлост богат извор искустава, меморија и научених животних лекција, извор инспирације. Сеоски ликови су пуни, рељефни, природни и увјерљиви. Пуни су живота, спремни су и способни да се одупру невољама и нађу рјешења за своје проблеме. Животни оптимизам зрачи из ових људи које муче слаба земља, сушне године, неимаштина, неправда. Али тај свијет одликује морална чистота и свијест о истинским људским вриједностима, писац свједочи о јунаштву својственом и мушкарцу и жени и поштовању дате ријечи.

Цитате, имена јунака из других романа, изреке, фразе и дијалектизме аутор Есад Кочан користи као средство за стварање и повезивање с традицијом, за стварање интертекстуалних веза између различитих књижевних дјела, за везу с књижевном традицијом и комплексним ликовима, за стварање мостова између различитих жанрова. У суштини, употреба књижевних референци може обогатити текст романа. То је карактерима, њиховом социјалном статусу, образовању и околини у којој се радња одвија додало дубину. Дијалектизми помажу да се постави временски оквир приче, указујући на то да се радња упоредо представља у прошлости, садашњости и будућности. Посебан нагласак даје дијалозима између ликова који играју кључну улогу у роману, како би се истраживали конфликти, ставови и интеракције ликова. Ови језички елементи могу указивати на промјене у језику и друштву током времена или на конзервативизам одређених ликова. Аутор их користи обилато, како би обојио језик романа, обогатио причу и допринио њеном циљу. Реалистичним језиком успијева да прикаже друштвене и личне проблеме те критику друштва и система. Ауторов језик је свјеж, једар, јасан, емотиван и дубок, што доприноси истицању емоционалне реакције ликова на друштвене околности и промјене.

У роману Наша Ријека приповиједање је разноврсно, богато и често динамично, захваљујући томе што аутор примјењује различите технике приповиједања (монолог, унутрашњи монолог, дијалог, нарацију, приповиједање у 1. лицу и 3. лицу, ретроспективно приповиједање и дескрипцију), чиме сликовито даје описе ентеријера и екстеријера, портретише и описује психолошка стања ликова; даје причи осјећај аутентичности из личног искуства. Тиме ствара осјећај интимности између наратора и читаоца, јер се наратор директно обраћа читаоцу.

Писање је за аутора терапеутски начин изражавања и обраде емоционалних искустава и догађаја из прошлости. То му помаже да се носи с емоционалним теретом и емоционалним ослобађањем, разумијевањем своје животне путање и развоја, што га може довести до дубљег самопознавања. На тај начин успијева да успостави емоционалну везу с читаоцима који се могу поистовјетити са сличним искуствима, чиме доприноси да разумију своје вриједности, циљеве и идентитет.

Овим романом аутор Есад Кочан оставља значајно и богато свједочанство о времену, догађајима, прецима, из којих се упознаје етика, психологија и филозофија живота људи из његовог села и људи с којима је био судбински везан. Сливање актуелних догађаја и ретроспективних токова приче у цјелину дало је упечатљиву слику времена, догађаја и људи, носећи емоционално јаку поруку о завршетку живота и суочавању с прошлошћу или унутрашњим демонима прије него што дође крај. Овим поступком је  обезбиједио високо мјесто у савременој књижевности.

Промоција романа Наша Ријека аутора Есада Кочана организована је у оквиру XЛВИ плавских књижевних сусрета у Дому за културу Хусеин Башић у Плаву. У промовисању овог романа учествовали су: проф. др Милан Поповић, проф. Џемо Реџематовић, проф. Сенада Ђешевић и аутор Есад Кочан.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: