детаљ слике: КРК Арт дизајн

Десету главу романа Моја браћа Давид и Голијат можете прочитати ОВДЈЕ

Моја браћа Давид и Голијат - Глава 11.

По одласку Овид-Едома дуго сам размишљао о ономе о чему смо причали. Неки чудан немир уселио се у мене, иако ми је тих дана дух већ прилично био растројен. То да се Соломон окренуо више женама него царству Божијем на земљи, то није нова и свјежа вијест, то се види и са облака. Но, немир који ми је донио Овид-Едом отворио је једну стару рану за коју сам био убијеђен да сам је потиснуо из себе.

Прије много година, пред сам почетак градње Храма, примјетио сам да између Соломона и Хирама кружи интензивна преписка о којој Соломон није желио да разговара ни са ким, а – чинило ми се – најмање са мном. Знао сам да се припрема за нешто што му не служи на част, а како се увијек трудио да се преда мном покаже као частан, то нешто је свим силама крио од мене. Видио сам то по њему, али сам тих дана био заузет плановима и припремама за градњу Храма, па и нисам много обраћао пажњу на ту преписку. Ипак, признајем да је та тајновитост заголицала моју знатижељу.

Један сасвим случајан сусрет, окупио је све разбацане детаље у смислену цјелину. Провјерава-јући конвој са материјалима пристиглим из Тира, примјетих велику групу војника који су се враћали из јорданске пустиње. Војнци су били прашњави и дјеловали су веома исцрпљено. Било ми је чудно да се војска тако озбиљно припрема и тако напорно изводи вјежбе у тим неприступачним и ужасним условима, а знам да се никакав рат већ дуго не помиње. Зауставио сам Јонатана, сина Давидовог брата, и упитао га о чему се ради. Он ми је повјерио да је задужен да увјежбава војску и открио тајну да се спремају на пут у Куш[i], гдје ће извести војни поход.

Није ми било тешко да повежем неколико чињеница које су ми биле веома добро познате о Хирамовим освајачким тежњама и Соломоновој жељи да се домогне што већег богатства. Истог тренутка отрчао сам до Соломона и прекинуо га у диктирању неког писма (вјероватно за Хирама). Отпустио је писара и упитао: „Шта је тако хитно?“

„Царе, јеси ли ти још увијек онај исти Соломон који `не жели да осваја мачем` и `покорава крвљу`?“ – упитао сам озбиљним гласом.

Гледао ме је збуњено неколико тренутака, а затим рече: „Сједи... од тебе свакако не могу ништа да сакријем.“ Открио ми је тајну коју је дуго скривао од мене и план који је већ скован у детаље.

Хирам, „старо њушкало“, али велики трговац и морепловац, открио је неку земљу звану Ореф[ii], која се налази негдје јужно од Куша. „Намирисао“ је да тамо има злата толико да „може да се позлати сав свијет“[iii]. Колико год ту тајну чувао и потајно ковао план како да се домогне тог силног злата, вијест је ипак процурила и о том Орефу се почињу стварати приче и легенде. Боравећи последњи пут у Тиру, чуо сам те приче. Чак ме је један стари познаник питао да ли је тачно да ће Соломон и Хирам заједно кренути у освајачки поход на ту земљу. Наравно, одговорио сам да је то глупост!

Сада сам схватио да те приче нису обична глу-пост. Хирамов план био је да он обезбиједи морнарицу и превоз, Соломон добро увјежбану војску, а Египат сву другу подршку, као и одсту-пницу, уколико се ко покуша умијешати у овај поход. Такође, Хирам и Соломон ће црпити злато из Орефа двије године, а онда ће Египат себи припојити освојену земљу. На моју опаску да ми жртвујемо највише – своју крв, Соломон је одговорио да је за то припремио посебну војску састављену од плаћеника из околних и страних народа, посебно обучених од стране египатских војних стратега и опремљених египатским борбеним колима. Први поход се очекује у нередних неколико мјесеци, обзиром да је „пробни“ поход донио одличне резултате и да је донесено неколико таланата[iv] најчистијег злата.

Оштро сам се побунио против ове идеје. Сматрао сам да смисао постојања Савеза није у освајању малих народа и њихових краљевина, већ управо у водећој улози и давању примјера тим малима како да превазиђу проблеме и прихвате тај „нови свијет“ којег ствара Савез. Колико знам, та мала земља нема ништа осим злата и отети им га, значило би уништити сваку могућност да опстане и да се прехрани. А храном богати Египат намјерава да им баци у лице нешто жита и тиме се покаже као њихов највећи пријатељ и заштитник. О какво лицемјерје - велики и богати отимају од малог све што има, затим га поробљавају, а онда га убијеђују да је то за његово добро, да ће тиме постати дијелом „велике силе“ и живјети срећно и задовољно. Да иронија буде још већа, већ су припремљени и нови краљ и нове велможе који већ убјеђују народ да је то најбоље за њих!

Припремајући се за градњу Храма, све више сам се удубљивао у молитву, па сам посматрао овај проблем из перспективе дубоке вјере у Свудап-рисутног. За мене је основни смисао нашег труда и рада био – успостављање Царства Божијег. Зато сам се, с правом, питао: како да постигнемо циљ привођења свих људи Богу, како да им укажемо на истинитог Бога и праву вјеру, ако их уништавамо и тиме показујемо да нама самима није стало до Бога и Његовог Закона?! Како да било ко прихвати срцем тог Бога, ако је он страшни освајач који уништава све људе, а изабира само један народ – народ крвав и похлепан? Постављао сам сва та питања, дубоко разочаран у тај „нови свијет“ за чије сам стварање жртвовао сав свој живот. А Соломон је ћутао и слијегао раменима, показујући тиме да је његов једини одговор – „Па шта, они ионако нису нешто битно.“

„Али, то је свијет у којем живимо, на крају рече Соломон – велике рибе једу мале, бржи престижу спорије... Цар је од Бога и гдје је ријеч царева, ондје је и власт. Наша власт се шири и царство Божије на земљи расте, а тиме расте и број људи које ми приводимо Богу!“

„Не могу да вјерујем да си толико слијеп... Зар ти заиста вјерујеш у то што си управо рекао?! Зар ти стварно мислиш да ти покорени људи гледају у тебе као неког `ко иде у име Господње` или у тебе као тиранина, освајача и угњетача. Ако ти тако мислиш, онда си, сине мој, у великој заблуди и мораш хитно да отвориш очи!“

„Оче, ти говориш као да си са неког другог свијета... Па шта ако и гледају тако како ти кажеш. Мач ће их држати у миру све док не повјерују у оно у шта ја желим да вјерују. Ти ме знаш – да ја нисам одушевљен тим методама и мач није нешто чиме ја рјешавам ствари, али другог начина, бар за сада, нема.“

„Око једног се можемо сложити – другог излаза нема. Али нема га зато што си све чинио наопако и сада заиста `другог излаза нема`. Стопут сам ти рекао да ће из тог твог друговања са Хирамом нешто кренути наопако, кад-тад.“

„Ово је за добро и нашег и његовог царства... Уосталом, ми смо у Савезу. И Египат добија свој дио!“

„Чини ми се да трошим и своје и твоје вријеме на ову расправу... Ти си себе већ убиједио да чиниш праву ствар. Мада, знам твоје срце и знам да још увијек има наде да окренеш своје мисли. Ти мислиш да су твоји путеви чисти, али Господ је Који испитује духове. Остави Њему да води дјела твоја и биће тврде намјере твоје.“

Соломон се насмија: „... ти знаш моје срце?“

„Да, знам га! Оно је још увијек чисто... А Господ не воли гордо срце. Такви неће остати без казне, па макар и многе `силне` звали у помоћ. Да си отпочетка ушао у ово са вјером и повјерењем у Свудаприсутног, твоји би путеви били мили Богу и Он би с тобом измирио све непријатеље твоје. Ово није твој пут и није твоја замисао. Ова замисао излази из срца које не познаје Бога. Човјек себи замишља пут, али је Господ тај који управља кораке његове! Боље је мало стећи на путу правде, него велико богатство у неправди. А крв оних који ће стати пред тебе викаће за тебе са земље на небо...“

Наравно, није ме послушао, јер је све већ било спремно и њему није било до повлачења из овог плана само зато што се један човјек не слаже с тим. Видио сам својим очима силно злато које је стизало из тог далеког Орефа, али и многе мајке које су оплакивале своје синове којима се ни гроб не зна, чије су кости остале негдје у врелом афричком пјеску. Оне су дале све што су имале за то злато које се њих није тицало ни најмање. Соломон се правдао како је то злато прикупио за уређење Храма и двора, како то није за њега, него за царство и како он то неће са собом носити у гроб.

Не знам... нисам сигуран да Бог жели Храм по сваку цијену. Још мање мислим да жели смрти човјека, као жртву на свом жртвенику. Понајмање мислим да је Богу мила жртва од отетога. Градити Храм на било чијој несрећи, уграђивати у његове зидове зло и патњу и украсити га сузама мајки и дјеце које остају без својих најмилијих је исто што и градити га од пијеска морскога. Јер онај ко отима од сиромаха и невољнога препире се са Господом Који може узети душу од њега. Слагање богатства на несрећи другога је слагање себи несреће за увијек. Ако и једно дијете буде заплакало због градње Храма Божијег, онда тај Храм неће служити Госпо-ду, већ ономе ко га гради за своју славу...

Али, ко зна, можда су моје процјене биле преоштре!? Ореф је припојен Египту и силно злато је донијето и сва акција завршена у веома кратком временском периоду, без много жртава. Наравно, то не оправдава нити умањује смрт и једног човјека који је дао живот за то злато. Ипак, о свему овоме се тако мало говорило и све је прошло некако „нечујно“. Хирам и Соломон подјелили су огромну количину злата, а то је само дио онога што је остало у Орефу који се сада дио Египта. Колико је тога било, довољно је погледати Храм и двор и видјети колика количина злата је претопљена за све што се тамо налази.

Ја сам се свим својим силама бацио на градњу Храма и све брзо заборавио. Ипак, један догађај ме је вратио на ову причу. Сматрао сам тада да је Соломон од Господа добио прилику да колико-толико поправи ситуацију са Орефом. То сам му и савјетовао, али опет ме није послушао и бојим се да је друга грешка већа од прве. Сада ми се тај догађај опет јавља и копка ме, а Овид-Едом ме је својим запажањима подсјетио на овај проблем.

Велики и брз успон нашег царства, а нарочито слава Јерусалима, прочули су се по свему свијету. О Соломоновом богатству испредале су се приче и неке од њих стигле су, преко Оерфа, још јужније – до неке далеке земље којом је владала млада царица по имену Македа[v]. Искуство из Орефа нагнало је ову мудру жену да покуша да оствари контакт са Соломоном и предупреди сличан исход са њеним краљевством. Ако је дошла с тим циљем, а вјерујем да јесте, онда је циљ испунила и више него што је очекивала. Дошавши у Јерусалим, оставила је такав утисак, да је сав град устао на ноге да види ову храбру жену. Свако је желио да се лично увјери у приче које су се муњевито шириле градом. Не би ме изненадило да је она послала људе који су те приче испредали по градским трговима, како би припре-мила терен и осигурала своју мисију.

А причало се да је она владар неког краљевства с краја свијета, да је то најбогатија краљевина на свијету и да је пожељела да упозна некога равног себи. На тај начин, неко је веома мудро припремао њен долазак, а Соломон је, колико сам имао прилику да видим, повјеровао у те приче или су га бар прилично заинтересовале. У сваком случају, он се данима припремао за овај сусрет.

На дан њеног доласка, свечана сала царског двора била је испуњена до последњег мјеста. Сви су дошли да виде краљицу о којој се толико причало. Било је бучно и весело, али када је ушла, сви су зауставили дах. Њена љепота ставила је богатство и сваку тајновитост у други план. Такву љепоту и грациозност још нисам видио, нити је у царске одаје до сада ступила таква љепотица (а кроз ову дворану је прошло хиљаде и хиљаде гостију). Ја се заиста не разумијем у начине и материјале којима жене украшавају своје лице, али ово како је она изгледала било је изнад свега што сам виђао до сада. Њене усне су просто сијале на сунцу, а сунчеви зраци пресијавали су се у њеним очима. Тамнопуто лице је сво сијало неким чудним сјајем, као да је од злата. Дугачки и танки прсти били су украшени дијама-нтима и драгим камењем, на рукама до лактова стотине танких златних наруквица које су звецкале сваки пут када би помјерила руке, а око врата раскошна огрлица од црвених рубина, филигрански протканим танким коралима. Њена раскошна хаљина од бијеле свиле, шивена златним нитима, више је наглашавала него што је скривала. Сваки њен покрет оцртавао је чврсто тијело ове младе лавице.

Зато, није чудно што је Соломон остао омађи-јан овом љепотом. Јесте да воли жене, јесте да је већ настао озбиљан проблем за царство што више проводи времена са женама, него у планирању и вођењу царства, али љепота ове жене је нешто заиста посебно. И не само љепота... Она је заиста дјеловала као неко ко апсолутно зна шта жели и зна како да до тога дође. Сигурност је зрачила из њених очију... Ја му не замјерим на томе.

Међутим, након неколико дана њеног боравка у Јерусалиму, примјетио сам да између њих двоје постоји обострана наклоност. Соломон одавно није био овако срећан. Данима није скидао осмјех са лица, мада је свим силама настојао да ову љепотицу засјени својим умом више него богатством. Постало је јасно куда ово води... Зато сам покушао да уловим тренутак када није са њом и да му се приближим, не бих ли му скренуо пажњу на оно што би могла бити посљедица тог заноса.

„Царе... ова жена је заиста права љепотица!“

„Ох, да! Има нешто у њој, има...“ – замишљено рече Соломон и даље не скидајући онај осмјех с лица.

Насмијах се овом чудном поређењу са оним о чему сам желио да говорим с њим. Зато наставих у шаљивом тону: „Па ја сам се надао да у њојнема ништа, јер ако има нешто у њој, онда смо у великом проблему!“

„Ха, ха, ха... – Соломон прсну у смијех до суза – о, ти стари нежењо, ха, ха, и теби је напокон до тога, ха, ха, ха...“

„Не, не, није мени до тога, него је теби сво вријеме само до тога. Хајде, разумијем да те је њена љепота омађијала, али те молим да будеш на опрезу, јер љепота је најубојитије оружје!“

„Ха, ха... не брини се ти, нећу је овдје задржати нити ћу јој отети краљевство... Ох, одавно се овако нисам насмијао... Ух... хајде, реци шта те мучи!“

„Не мучи мене да ћеш јој ти отети краљевство, још мање да ће она остати овдје. Мене мучи да она нешто одавде не понесе са собом...“

Соломон се уозбиљи: „На шта циљаш?“

„Видим по теби да си већ осјетио њене чари у постељи. То није добро... Њен долазак би требао искористити да поправиш слику коју си створио упадом у ону јужну земљу и отимањем њиховог злата. Гледај да себи ствараш више пријатеља и савезника, а мање непријатеља... Развијај трговину, стварај везе којима можеш учинити нешто за царство Божије и Његов народ!“

Он ме прекину: “Па постеља ствара најчвршће пријатељство, зар не!? Добро, твоје искуство је мало другачије, али могу ти признати да је била...“

„Не занима ме каква је била, већ шта може да се деси ако се она врати са твојим сином у утроби!“

„Добро, извини. Шта је у томе тако страшно?“

„Страшно је што Јевреји, као и други слични народи, веома цијене крвну везу. Ето, сјети се како си ти дошао на престо. Није ли твој брат Адонија[vi], уз помоћ Јоавову, себи узео за право да буде цар!? Није ли га крв на то подстицала? Није ли он, по крви, имао предност над тобом? Јесте да је Давид тебе одредио за цара, али крвно насљедство је њега водило у онај непромишљн чин!“

Сломон је ћутао, па сам наставио: „Не мислиш ли да би, једног дана, неки млад краљ, чијим венама тече твоја крв, довео војску однекуд са југа и тражио да сједне на твој престо, без обзира коме га ти намијенио? Можеш рећи да измишљам или претерујем, али мој задатак је управо то – да предвидим шта би могло да се деси и да реагујем на вријеме, прије него се то деси или бар прије него буде касно! Молим те да размислиш о овоме, прије него вечерас легнеш с њом у постељу. Ти си цар и твоја дјела се тичу читавог царства. Гледај да због једне ноћи само твог уживања не плаћа цијену читав један народ и читаво једно царство! А можда и више царстава...“

---

[i]Куш је стари египатски назив за Горњу Нубију- регију коју чини јужни Египат дуж ријеке Нил и сјеверни Судан. Већина данашње Нубије смјештена је у Судану, а око четвртина територије у Египту. У древна времена била је независно царство.

 

[ii]У Библији се ова земља назива „Офир“. Види: 1. Цар. 9,28 и 2. Дн. 8,18.

 

[iii]О овој теми су писали многи истраживачи, али никада није потврђено стварно постојање Офира. Ричард Хениг објављује зборник радова на ову тему, под насловом: „Загонетне земље“ („Von ratselbaften Landern“, Минхен 1925.) и сматра да се древни Офир налази у граду Софал, у португалској Источној Африци. Он износи тезу која је најближа извештају изнесеном у овој књизи.

 

[iv] Талант (талент) - мјера за тежину код Јевреја. Не постоји тачна дефинисаност тежине таланта. Уобичајена мјера једног“тешког“ јеврејског талантаизноси око 60,600 кг, тј. 60 мина(1 мина = 1,010 кг). Постоји и „лаки“ талант, чија вриједност је упола мања од „тешког“.Но, такође постоји и мјера по којој један талант злата износи око 49,11 кг, али се ова мјера више односи на номиналну вриједност робе изражене у злату. Не зна се на коју тежину се писац позива у овом дијелу текста, али је претпоставка да мисли на мању количину чистог злата, јер није донесено као ратни плијен, већ као примјерак – највјероватније добијен трговином. Библија помиње да је са сваког од ових похода донесено око 420-450 таланата злата, што би износило око 25-27 или 20-22 тоне (хиљаде килограма) залата! Чак и мјерено „лаким“ талантом, овај податак звучи претерано.

 

[v]Библија не наводи име ове чувене „краљице од Сабе“. О њој говоре Библија, Куран и етиопијска историја, ањено краљевство - Сабусавремена археологија смијешта у данашњи Јемен. У различитим изворимањено име је Билкис или Македа.Владарска породица Етиопије сматра да потиче директно одКраља Соломона и Краљице од Сабе, која се у етиопијским причама зове Македа. Краљ Соломон је, према овим причама, завео Краљицу и са њом имао сина који је касније постао Менелик I, први император Етиопије. Древна краљевинаЕтиопије - Аксум, обухватала је велики дио Јужне Арабије, укључујући Јемен све до доласка ислама, а Амхарик и Тиграј језици Етиопије су семитски језици. Постоје многи докази о постојању јужноарабијских заједница на тлу данашње Етиопије и Еритреје, укључујући артефакте и древне записе. Ништа специфично за Македу до сада није доказано, мада велики базен у околини Аксума и рушевине древне палате домаће становништво често повезује са њом (иако се сматра да је палата из много каснијег периода). Веома могуће је да јужноарабијска и етиопијска верзија долазе из истогизвора.

 

[vi]Види: 1. Цар, глава 1.

Друго издање романа урадила је издавачка кућа "Катена Мунди" Београд и роман се може купити код њих на сајту кликом на линк испод.

#slika6786#strana3202#

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: