детаљ слике: КРК Арт дизајн

СРБИЈО ВЈЕЧНА

Са свих страна, вјетрови те бију,

најрађе би да те одувају,

да ти неко друго име дају.

Издају те – од свог рода крију.

А ја те волим – уздам се у те,

Србијо мајко, љубим ти скуте!

Синове ти мудро раздвојили

и заувјек посвађати хтјели,

да их Дрина не спаја, већ дијели

поставили границе на Дрини.

Преци нас куну, у болу хропе,

Србијо мајко, љубим ти стопе!

Узаман им границе на Дрини

кад у души никад неће бити.

Не могу се браћа раздвојити.

Издајниче за казну не брини!

Смишљају лажи, спремају муке!

Србијо мајко, љубим ти руке!

Светиње руше – краду ти злато

Косово хоће – срце из груди.

Не поклекни Мајко - поносна буди,

васкрсни опет – свикла си на то!

Јер ти си вјечна - небеска Царице.

Србијо мајко, љубим ти лице!

Љубим ти лице и скуте бијеле,

најљепша земљо, Србијо моја,

увијек си била побједник боја,

не дај да дјецу с огњишта селе!

Мајчински врисни у ситне сате,

Србијо мајко, молим се за те!!!

СТАЗА ПРЕДАКА

Ти не идеш више стазом утабаном

о, мој мили роде, о,стадо расуто,

што створише преци Светим Видовданом 

чије путе следиш, куда си залут´о?

Не боле их ране Павла Орловића

не брине их више ни Гробница Плава,

нити Ћеле Кула зидана од глава,

ни витештво сјајно храбрих Југовића.

Странпутицом крећеш - роде заведени.

Пробуди се једном, растјерај кошмаре

чујеш л´ лелек мајки што прерано старе,

не препусти претке само успомени.

Уздигнутог чела – Светосавском стазом

који су се клели Видовданом, Видом

што никад нису живјели са стидом

наши мудри преци ишли истим газом.

Са све четири стране крени, стадо красно

нек барјак слободе у небо се вине.

Најтеже су сузе, сузе Отаџбине

провалија вреба, сутра биће касно.

Патријарх вас закле да будете људи.

Ја заклињем Богом и мајчиним млијеком

да не дате пријесто издајнику неком,

нити туђој чизми да на прагу суди.

Уклоните срамне границе на Дрини.

Нахраните гладне, напојите жедне

нек вам дјеца знају да су крви једне,

највећи су гријеси чинити Отаџбини.

Скупи ми се сада, о, расуто стадо

да крвава зора више нам не руди,

и не дајте ником срце нам из груди

то Косово Свето – гдје Лазар страд´о!

НОЋАС САМ ТЕ ЈА САЊАЛА КНЕЖЕ

Ноћас сам те ја сањала, Кнеже,

на Косову замишљен си стао,

а горчина у грлу те стеже

из свег гласа горко си плакао.

Ка небу си руке подигао,

поток суза тече ти низ лице.

„О, Господе шта сам дочекао,

зашто ћуте звона Грачанице?

Шта је ово – јецај ти из груди

бришеш чело ознојене боре,

нигдје мојих, свуда туђи људи

само чујем туђе разговоре.

О, мој роде кукала ти мајка

што си свету земљу напустио,

мој пастиру гдје ти је свирајка

зашто ниси стадо окупио?

„Ко је смио издати Косово“?

питаш Божур искрчен што цвили.

„Ко то крчми царство Душаново

гдје су цркве, гдје су манастири“?

На устанак одлучи се чврсто

да протјераш са земље погани.

Косово је увијек било српско

и оно се само срцем брани.

Устај војско! Грмиш из свег гласа

силазите са неба јунаци!

Косово је света земља наша

од Господа пристижу ми знаци.

Храбра војска поче пристизати

у недоглед колона досеже,

а туђини почеше бјежати

ал´ то бјеше само у сну, Кнеже...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: