детаљ слике: КРК Арт дизајн

Илија Шаула: Пред нама је још једно море које морамо препливати!

Илија Шаула  књижевник и сликар, широј јавности познат као оснивач и власник Књижевне радионице Кордун у граду Вест Честер (West Chester) у Пенсилванији, која се бави очувањем и неговањем српског језика и писма.

Окупља српске ауторе из читавог света који пишу и објављују на српском језику.

Поред књижевне радионице оснивач је још једног бренда за књижевност, Књижевни ЕСНАФ, регистриран у Београду, бавећи се издавачком делатношћу, дајући предност ауторима који објављују своју прву књигу. Покренуо је и часопис за књижевност и теорију, Књижевни ЕСНАФ, поклањајући га библиотекама у Србији.

Шаула као аутор до сада је објавио 8 књига, 5 књига поезије и 3 књиге прозе. Међу најпопуларнијим делима савремене књижевности нашао се његов роман Мидар по коме постаје све више препознатљив. Превођен је на неколико језика, а радови му се објављују у многим светским антологијама поезије и прозе.

Роман Мидар награђен је 2019, наградом „Растко Петровић“ као најбољи роман у дијаспори на српском језику, коју додељује Матица исељеника Србије и Срба у региону.

За своје сликарство добио је признање „Ја, Крчединац“ Међународне ликовне колоније Крчедин, 2021. године. Излагао је до сада у ПРЕСС центру у Београду, Архиву Војводине у Новом Саду, Легату Милића од Мачве у Крушевцу, Културном центру „Брана Црнчевић“ у Руми, Галерији 4СЕ у Београду и многим другим.

Члан је удружења књижевника Србије, Републике Српске, Српско канадског удружења писаца „Десанка Максимовић“ у Торонту и редовни члан Матице Српске у Новом Саду.

Оснивач је и главни уредник најпопуларнијег портала за културу, уметност и књижевност, Literary workshop Kordun(Књижевна радионица Кордун) која окупља више од 500 српских аутора из читавог света. Свакодневно објављује  њихове радове и међусобно их повезује.

Чест је учесник књижевних и ликовних манифестација, а, и покренуо је један такав догађај на Флориди у граду Каселбери, „У Част Београдском читачу и српској књижевности“, заједно са Матицом исељеника Србије и Пројектом Београдски читач, чија се скулптура налази у том граду.

Илија Шаула пре одласка у Америку живео је у Србији, на Копаонику, радећи у "Генексу", где је дошао стицајем околности због последица грађанског рата у Хрватској, за време "Олује", 1995.

Своје прве књижевне радове објављивао је још као члан Књижевног клуба „25. Октобар“ у свом родном граду Карловцу, где се и образовао. Професионално се бавио угоститељством и туризмом, а усавршио у гастрономији, међународно признати витез кулинарства.

Детињство и младост провео је на Кордуну који му је остао вечита инспирација за све што ствара у животу. Поред уметности власник је грађевинско инвестиционог предузећа „Кордун“ у САД,

Живи са супругом Бранком у складном браку са много разумевања и кућним љубимцем Скипијем, Џек Расел (Jack Russell) теријером.

Последњих година је све чешће на релацији САД – Србија градећи нераскидив мост сарадње у свим пословима којима се бави.

Књижевна радионица Кордун, Неда Гаврић, Бања Лука - Вест Честер) 28.10.2023.

Ваше прво појављивање као песника, било је још у средњој школи, у Карловцу. Скоро од самог појављивања постали сте члан многих, тадашњих, књижевних клубова и постали веома активни на пољу књижевности. Са овог аспекта, каква сећања и емоције живе у Вама везано за тај период живота?

У то време нисам нешто много знао, само сам желио да будем активан на том пољу, волио сам да смишљам стихове, да их уписујем дјевојкама у споменаре, да понекад изненадим неког професора у школи или на некој приредби да прочитам нешто своје. Сјећам се да моји писани радови нису били добри за школске задаће, било је у њима отпора, помало сарказма и због тога нисам баш свагдје био добро примљен. Обично у младим људима расте авангарда, волио сам пркосити систему, али нисам имао моћи и довољно знања да било шта покренем или промјеним. Писање је било добар заклон, да се склоним у свој мир и пишем оно што ми лежи на срцу и у души. Сјећам се биле су гоине стабилизације, пар непар и многе друге рестриктивне мјере у друштву, много се говорило о промашеним инвестицијама и све су то биле занимљиве теме за мисаоне младе људе жељне прилке да се њихов глас негдје чује или прочита. Умро је и Броз тих година и теме су се увећавале, осјећало се да допире нека другачија слобода и нико од нас није вјеровао да може доћи до грађанских ратова, а да смо тежили промјенама, јесмо. Замишљали смо их сасвим другачије. Морам признати да сам био незнал, а чиними се да бих у тим годинама и данас гријешио на исти начин.

Такође и Ваша путовања везана за књижевне сусрете, датирају из тог периода. Колико Вам је то значило као младом човеку који је тек закорачио у тај свет?

Путовања су ме ослобађала, били су то изазови, путовати са пјесничком дружином по градовима и наступати на еминентним манифестацијама широм бивше нам земље па и шире по Европи. Ту се стицало и учило оно што нисам знао, често и више од радозналости. Спознао сам неке чињенице о којима сам морао ћутати, нисам их могао подијелити са сваким. Слушао сам старије и то ми је помогло да сачувам себе, у противном би ме тешка реч одвела на пут безизлаза.

Ваш таленат и надахнутост у оном што пишете, приметили су и великани наше књижевности, попут Десанке Максимовић, Весне Парун и других. Колико сте тада били свесни подршке коју сте имали?  Интересантно би било чути шта се младом човеку буди, рађа и ослобађа у тим тренуцима? Колико је то на Вас и како утицало?

Заита многе те сусрете не могу заборавити, јер сваки слиједећи био је све приснији, а познанства и пријатељства су се шиирила. Весна Парун ме посебно готивила, знали смо се надгорњавати стиховима, па би се смијали и увијек би ме враћала да пјевам о љубави и да у тим стиховима могу исказати незадовољство и тежњу промјенама. Са тета Десанком сам био у неком другом фазону, она ми је свагдје гдје би се срели тражила дјевојку и хтјела да ме жени, а кад би наступали негдје, онда би мимо протокола програма дозволила себи да најави мој наступ, када сам је питао зашто то ради, рекла ми је,, сад ја знам да си наступио, јер многи пјесници узму више времена од предвиђеног, а онда организатори скрате програм и изоставе вас младе да наступите, а ја хоћу вас да чујем а не ове који су постали досадни као и ја. Није хтијела да ме држи испод руке кад бих је дочекао на аеродрому, рекла би ми, бежи од мене, да нас неко види па да каже види ону Десанку не може више ни да хода ако се не држи за некога. Била је сурово искрена, посебно кад би се возили у колима, у мањем друштву имала је много већу слободу изражавања него пред неким аудиторијем. Сметале су је ствари које није могла променити и била је велики борац за правду.

Била је ту и плејада мојих пријатеља пјесника из тог периода Мирослав Настасијевић, Ранко Павловић, Момир Лазић, Бранко Живковић, Идриз Салтагић, Ђакомо Скоти, Томисалв Расинац, Пера Петровић, Реља Лукић, Јосип Палада, Гане Тодоровски, Мустафа Спахију, Здравко Ђекић и многи други, а сретао сам се и са Пером Зубцем, Душком Трифуновићем, остао ми је жал што нисам био у прилици да се сретнем и лично упознам са Миком Антићем, а обећавао ми је Настасијевић да ће бити прилике, међутим смрт је била бржа, дошла је и узела оно што њој припада, а нама је оставила ненадмашно Микино дијело!

Детињство сте провели на вољеном Кордуну, о ком увек радо причате где год се појавите и где год наступате. Наиме, и књижевна радионица поносно носи име још поноснијег Кордуна. Како памтите своје детињство и одрастање?

Шта имам да памтим, све је то угравирано у кору мозга и са мном је у сваком тренутку. Није то носталгија или нека превелика заљубљеност у завичај, то је наша судбина, закланог и прогнаног народа. То уђе у крв, генетски се закалеми. Ми се не плашимо вука, змије или орла, плашимо се нечовјека, лажовчина и лопова. Да њих није Кордун би живио са својим породом, радовао се и памтио лијепе и ружне дођађаје. А ми све носимо са собом, јер немамо гдје распоредити и чувати као ризницу или легат, већ је све у нама.

Ваш дечачки и младалачки занос и узлет у књижевности, на једно извесно време, прекида зла коб Вас и српског народа из тих крајева. Верујем да нема веће горчине и тежег животног искуства од прогона. Изузимајући оно материјално, Ви сте поносно понели све у себи оно што одликује поносити кордунашки народ. Колико тако корените промене, као што је насилни одлазак са огњишта, утичу на човеков живот?

Нема утицаја, већ га у потпуности преформира. Постанеш ништа и нико. Послије тога све почива на теби самом. Док се попут Феникса не уздигнеш поново скоро ником ниси занимљив нити интересантан. Ближњи се бори исто као и ти, као бродоломци који пливају према обали, спашаваш себе, немаш начина да помажеш другом, а онај који се докопа обале виче пливај, пливај, кад потонеш, каже, е јебига... Али то је све добро, то даје невероватну снагу, вољу и уводите у борбу у којој се бориш као лав, наравно, важне су године и здравље, прије свега. После побједе постајемо снажнији, бољи и паметније. Након тога слиједи формула по којој учимо како да створимо капитал. Не нисам заборавио вјеру, она је свеприсутна, као нада и љубав. Ако је унесрећен човјек наоружан са свим што сам набројао, ја се за њега не плашим. Он са лакоћом тад буде и умјетник!

 

Додела оскара Србије 2023. Хотел Москва - Београд

Шта је оно по чему највише памтите Ваш нови почетак и Вашу адаптацију на потпуно другачији начин живота, културе и обичаја?

Животни друг, сапутник, моја супруга. Она је обиљжила тај други дио мог живота и да није било ње не вјерујем да бих данас био овако цјеловит и поуздано сигуран на животном путу, пуном изазова које није ни мало једноставно ријешити и пребродити. А ми смо прошли заједно посљедњу најцрњу годину рата, голготу и нашли се у беспућу голи и боси. Читаво вријеме сам осјећао да нисмо напуштени, да није било ње не знам да ли бих имао тај осјећај. Она кад би знала заплакати, ја бих ћутао, нисам хтио да је тјешим, знао сам да је то чини јачом, јер сам знао кад ја будем заплакао да поред мене мора бити неко храбрији од мене. Дан данас смо потпуна подрчка и разумјевање једно за друго и та је снага не саломива. Једино се молимо за здравље, све остало остварујемо сами, а видимо да је и за здравље највећа одговорност на нама самима.

Настављате предано писати и радити на пољу књижевности. Нижу се књиге поезије али и прозе које постају веома запажене и код читалаца и код књижевних критичара. Шта Вас више ослобађа као човека, поезија или проза?

Проза! То је прича којој нема краја, то је језик, писмо, нарјечје, завичај, људи, знање, историја. Не умањујем поезију, али код ње је степен толеранције много виши, можемо да одлутамо и маштамо о романтизму и модернизму, окачимо ријеч на врх вјетра и да бојимо облаке са њом и спустимо се у кошницу живота и све је тако лијепо, тако фино ...  то јесте ослобађање, али уме да буде и илузија, и онда те неко потапше по рамену и каже, пред нама је још једно море које морамо препливати!

Да не би пливали, најбезбеднији брод којим ћемо га препловити је проза. Ту је све од сидра до јарбола! Капетан си брода и све ти је под контролом, сваки лик и сваки догађај, све ти је на увид и о свему само ти одлучујеш. Будући да ја имам строгог уредника, он умије да ми долије дозу самопоуздања.

Трилогијом „Мидар“, отварају се сва врата, како у Матици тако и ван ње. Мидар на јединствен начин спаја прошлост, садашњост и будућност, озбиљно играјући се кроз бесконачност срца и ума. Које две књиге прате Мидара?

Претеча роману Мидар је медитативна проза Булевар свјетлости, а након романа изњедрила се књига кратких есеја, филозофских промисли Бијег из вјечности, која се уско надовезује на две прве књиге и заједно чине трилогију којом крчим пут у нашој савременој књижевности.

Вишеструко сте награђивани за Ваше стваралаштво и веома сте цењени међу својим колегама. И као уметник и као човек. Познајући Вас, верујем и знам да Вам је изнад свега најважније да оставите добар утисак и останете добар човек, побеђујући сва искушења и препреке на које наилазите, а којих је заиста много. Живимо у свету ласкавих, лако прилагодљивих, површних и материјалних. Можемо ли и како , сачувати нашу исконску доброту којом нас је драги Бог једнако обогатио?

Нисам вишеструко награђиван, јер не конкуришем скоро нигдје за награде, једино ако ме неко номинује, захвалан сам већ због тога јер и то је награда када неко у вама и вашем раду види вредност за награду. Мени је веће од сваке награде ово друго што сте рекли да сам цењен међу колегама као умјетник и као човјек. Доброту можемо сачувати ако умијемо његовати унутрашњи мир, то је окосница свега!

У далеком свету, где је наш човек само вредни мрав, најмање људско биће, Ви успевате оформити Књижевну радионицу Кордун која је већ прерасла у огромну радионицу спајајући све љубитеље писане речи на свим меридијанима света. Колико је било тешко кренути тим путем у времену у ком сте закорачили на њега?

Није било тешко, било је задовољство. Под менторством  старијег колеге и врлог пријатеља Данила Марића осјетио сам да могу стати иза једне такве асоцијације, зато смо је и назвали радионица, наша мала радионица из које ће излазити велика дијела наших аутора расутих по читавом свијету. Ми се нисмо плашили спорог напретка, већи страх нас је био да не тапкамо у мијесту. Из године у годину низали су се пројекти, ширио круг аутора и удружења са којима смо отварали сарадњу. Данас је то колонија која окупља више од 500 аутора из читавог свијета и бави се презентацијом њихових имена и стваралаштва.

Књижевна радионица Кордун бави се и издаваштвом и то веома успешно. Шта нам се ново спрема из Ваше „радионице“ која ради даноноћно?

Поред Књижевне радионице Кордун која се издаваштвом бавила само као суидавач, оформили смо још један књижевни бренд а то је Књижевни ЕСНАФ који се искључиво бави издаваштвом. Имали смо сјајан почетак и остварили неколико заиста занмљивих пројеката у прози, поезији и стваралаштву за децу. Ова година није нам била тако успјешна, али сада смо већ урадили издавачки план за слиједећу 2024. годину и активно радимо на њему. Важно је неодустати, не желим да истичем наслове који су у припреми, кад се појаве биће представљени широј јавности, а 67. сајам књига у Београду биће позорница гдје ћемо се представити у најлијепшем свијетлу.

Желим овом приликом да се извинем свим ауторима и пријатељима писане ријечи који су нас очекивали на овогодишњем 66. сајму књига у Београду. Из оправданих разлога нисмо успијели да се организујемо, али зато слиједеће године рачунајте нас!

Недавно сте боравили у Матици и том приликом примили сте значајну награду, једну од многобројних. Такође сте остварили и неколико нових сарадњи, учврстили старе. Можемо ли очекивати неке нове пројекте, обзиром да сваки Ваш долазак у ове крајеве отвори нова врата?

Схватио сам да су идеје безначајне ако иза њих не стоје спонзори, односно припремљена финансијска конструкција као најважнија споредна ствар, која може да их реализује. Ентузијазам није довољан, то се у пракси потврдило до сада много пута. Имамо сјајних идеја о развоју културе писања и издаваштва, представљања и окупљања умјетника, затим ширем доприносу заједници на културно образовном, умјетничком и забавном плану, али све те идеје је потребно најприје подијелити са друштвеним институцијама, удружељима и одговорним појединцима да би се постигли договори, а затим  и реализовали сви планирани пројекти.

Везано за Ваше књижевно стваралаштво, шта је ново што нас очекује у наредном периоду? Какви су Вам планови у некој скоријој будућности?

Од мене можете очекивати изабрану поезију у следећој години и још један роман са којим још озбиљније имам намјеру да разбијем форму класичног романа и обрадујем све читаоце који подржавају такав  приступ у књижевности.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: