О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


СРЕТНО БУЂЕЊЕ

Билјана Билјановска
детаљ слике: КРК Арт дизајн


 СРЕТНО БУҔЕЊЕ

 
 
Само што се било зазорило. Као кроз неки полусан следила сам једна сунчеви зрак који се преламао на нешто на огради од балкона стварајући једна врло необични одбљесак на полицама са књигама. Одједаред слушам као да је неко легао на звоно од улазних вратију, звони дуго и упорно, па сам хтела или не морала да устанем да видим ко је тако упоран у цик зору. Док сам силазила кратким степеницама у ходнику који води до улазних вратију, несумњиво дубоко узбуђена због тога што бар дотада нико нкада није урадио на сличан начин, кроз главу ми је прошло хиљаду различити мисли. Највише оне непријатне што нам се обично јављају када смо дубоко унземирени. Особито ако нас неко пробуди.
Стала сам пред вратима да откључам, али сам прво упитала шта се то тако страшно десило па мора толико упорно да се звони у рану зору.
-          Отварај, отварај брзо, брозо, викнуо је један женски глас за који нисам била сигурна да сам га препознала..
Чим сам откључала врата, а још нисам била ухватила кваку да је отворим, она, посетитељка, улетела као избезумљена унутра машући једним дневним новинама.  Нисам је одмах препознала, нисмо се виделе можда још из гиманизјских дана. Промењена и она и ја, јер су  гдине  направили своје и свака од нас је изгледала заиста другачије од онога што смо некада биле, у најранијој младости, док смо још увевк биле у гиманзији.
-          Само што сам купила новине, каже сва узнемирена, и нећеш веровати шта сам нашла на страницама где обично објаве вести о преминулима. На самом врху те  странице стоји твоја фотограифија,заиста из твоје младости, али ја сам те прпеознала, твоје увек сетне очи и поглед који лута некуда далеко. И знала сам да си то ти. Али шта ћу  прво помислити у том трену: баш ћу да одем да проверим, јер нисма веровала да вест може бити тачна, да се било шта десило ја бих прва дознала и на време...можда пре свих других...ако се годинама не виђамо, али служба где ја радим  ми омогућава свих ових година да те следим и да знам све што се са тобом збива и збивало у свим минулом времену.
Окренула ми је новине и показала.
-          Ево види и сама, то си ти, зар не?


Тужна вест



 
            Показује ми читуљу, на фотографији заиста ја. Сећам се те фотограије када ме сликао један колега на радном месту и још одмах сам помислила како нико дотада није успеао тако успешно да ме фотографише, не толико због лика, највише због онога што зрачи тај мој лик. Ја, онаква каква што сам увек била, скоро увек меланхонична, носталгична и са сетним погледом који лута нкуда, у сећање или даље. Зато ми је била и драга та фотографија чији сам примерак увек чувавла негде при руци.
            Заиста ја, именом и презименом и кратком белешком да сам изненада преминула на ...том узрасту . У тексту је стајало,
            „Последњи поздрав од њених школских другова!„
            Нисам  успела да се приберем како ваља, да потврдим да сам заиста жива и здрава и да ми се буквално ништа није страшно десило  што би инспирисало ове наводне „школске другове„ да објаве једну такву вест, када само после неколико минута у мој скромни дом улетеше гомила жена- старице, већина од њих мени сасвим непознате. Бар сам имала утиска да нисам имала прилике нити случајно да их негде сретнем, још мање директно упознам. Међу њима, сасвим ретко и на прстима од једног длана да се изброје само по неки познати лик са тужним изгледом и сузама које се сливају по лицу. И оно што је најнеобичније, све, буквално све обучене у дубоку црнину, замотане до главе црним шаловима и марамама, што ми се учни да у животу нисам видела тако много црнине на јденом истом месту. Нагурале су се унутра, у мали дневни боравак преполовљен још мањом кухињом, и све покушавају да ми својим изразима лица покажу да им је много жао, да су и оне изненађене овом вешћу као и ја сама. Понека од њих  зарида гласно и неконтролисано, затима сагунутом главом почиње нешто да мрмори себи у браду да нико не дочује.
Ужаснута од сцене која ми се развија пред очима као у неком филму, окрећем се ка њима и гласно говорећ, скоро вичући да их надјачам, кажем:
-          Али људи, жене, ја сам овде, жива и здрава, Заиста не изгледам више као на фотографији што су објавиле ове новине, али сам жива. Ево ме стојим пред вама, али као да ме нико не чује. Као да говорим у ветар, као да из мојих устију не излази глас, Машем рукама да им покажем да сам присутна, да сам тамо међу њима, да се налазимо у истој просторији, да стојим пред њима још увек у пижамама јер нисам имала времена нити да се умијем, или пресвучем када је улетела моја другарица са новинама.
Кренула сам према вратима да видим шта се напољу дешава, да прођем поред ових за мене налуничавих особа, више да ме осете, да ме додирну, али нико се не помера, сви гледају у неку тачку напред, напред, не знам шта и не знам где. Као хипнотизоване, као вођене од неке тајанствене силе коју ја не успевам да откријем или да одгонетнем.
Пролазим поред њих, гурам их, али  оне се не померају, говоре нешто међу собом, коментаришу неке детаље о мени које нису могле никада нити да знају, нити да дознају, али сам им ја у устима, преплићем се цело време међу њиховим речима. Каобајаги оне ме жале, „сирота она, видите само где је живела...„ и неки слични тривијални коментари који су код мене изазивали једну велику мучнину. Никада ја нисам имала такве другарице, ово нису моји људи, ниту моји пријатељи, ове дошљакиње чија су ми лица сасвим нејасна, због тога и сасвим непозната, не говоре ми ништа, Не дозивају ми сећање везано за њих, и што је најинтересантније, можда због тога и много значајније, све до једене стоје наслоњене једна на другу до самих улазних вратију као да нешто осматрају, или контролишу, и што је најинтересантније, све су оне биле много старије од мене.
Одједаред ме обузео једна неочекивани страх, једно осећање немоћи јер нисма знала на који начин да поступим како бих се ослободила ове замке у  којој сам се неочекивано нашла.
У једном моменту као да су почеле да ме спремају за купање, не ваља да ме у сандук ставе неокупану и у прљавом оделу. А ја их још уверавам да сам окупана, да сам синоћ после купања обукла и чисте пиџаме, да ми је и постеља сасвим чиста, увек миришљава на лаванду што скупљам у сопственом дворишту. Јер ако је било да ме стављају у сандук, мени не би сметало нити у тим пиџамама да ме ставе, чак и у мојој постељини, да се не потроше случајно непотребно за скупе погребне церемоније.
Окрећем се ка њима и поново почињем да им говорим машући силно рукама:
-           Раумете ли ви, женетине ниједне, ја сам жива, овде сам са вама, међу вама, стојим пред вама...
Ништа не вреди, оне ме опет не чују, нико не реагује на моје викање, махање. Оне продужавају да врше наводне припреме због кога су дошле тако рано с јутра,и то за први пут у животу.
            Једна од њих, најстарија, која је деловала као да је сама тек била устала из свог сопственог гроба, једва стоји, сва се тресе, трепери целим телом, али је успела да ме ухвати за струк, зграбила ме и почела да ме вуче како би ме скидала. Заиста сам се преплашила, не знам дали је то било од њених ужасно кочатих прстију, од лица које ми је уносила дахћући и ширећи задах смрти из устију, почела сам да вриштим, да се склањам, да ударам и као да сам изгубила сву контролу над собом, у једном трену сам пала на земљу. Пробавајући да се спасим њенога стиска око струка, а чинио ми се тако снажан, онако снажан као што може бити само смрт, искотрљала сам се и ухватила за прву столицу што ми се нашла под руком.
-          Жива сам, а бре људи ја сам жива, зар не разумете шта вам говорим, жива сам и само што сам устала из постеље када је моја другарица са овим новинама дошла да ми покаже да су већ објавили моју смрт. А нико ме ништа и није упитао, нити се јаво да провери. Једноставно решиле да будем већ мртва, али ко?
Пробудила сам се извикујући „жива сам, жива сам...„ и чула сопствени глас. Скочила сам из кревета. У соби није било никога, само ја сама са мојим домаћим љубимцима.
            Ох, како сам била сретна што сам се пробудила, што је цело то мучење био само једна лош сан...сретно буђење, помислила сам.
            Моја куца је већ била у мом крилу и чекала да је помазим, да је пустим да изађе напоље да заврши нужду, да је нахраним. Одмах сам се препустила задатцима који ме обично исчекују ујутру журећи што пре да заборавим овај тако узнемиравајући сан, или...!
 






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"