|
|
|
"СРЦЕ ДИНАРЕ" ИСКОВАНО ПРИЧАМА БОРИСА МИШИЋА  | Владимир Вујиновић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
"СРЦЕ ДИНАРЕ" исковано причама Бориса Мишића
Владимир Вујиновић
Нека вас не збуни то што ћете на интернету најчешће видети да се ова књига званично води као хорор и фантастика. То да је жанровска одредница нешто лимитирајуће по књижевност је наравно једна од највећих (снобовских) предрасуда које може имати један читилац. Али, истина је, и својеврсни апсурд, ако „Срце Динаре“ посматрамо само као хорор или фантастику, то ће умногоме да ограничи све оне хоризонте које нам пружа ова збирка прича. Овде пре можемо говорити о елементима хорора и фантастике у једном књижевном делу, које се хвата у коштац са дубиозним питањима о месту човека као појединца, као и читавог једног народа, на ветрометини једног хорор времена. Заиста је велики дијапазон друштвених тема које ово дело обрађује, тако да их је немогуће све пребројати. Али, чак и кад се бави крупним темама попут рата из деведесетих, свих оних подела које је тај рат донео овим одувек трустним балканским подручјима, или да говори о свим оним усудима и страдањима српског народа – Борис Мишић увек има исти фокус у свом приповедању. А то су искушења малог и обичног човека, ухваћеног у мрежу тешких историјских збивања. Аутор вешто користи најмоћније оружје књижевности: индивидуализам и личну визуру, како би дао глас оним људима који га у историји иначе никад не добијају. Мишић је врсни приповедач, што се види по стилској избрушености његових реченица. А лакоћу демонстрира и тиме што своје приче уопште не оптерећује тим тешким темама које разматра. Чак и када пише о рату, он то ради на индиректан начин. А у првом плану су увек уобичајене свакодневне ситуације његових јунака. „Срце Динаре“, свакако најмоћнија прича, по којој је и чтава збирка добила наслов, најбоље сублимира читав Мишићев стрваралачки опус. Прецизан натуралистичко-реалистички стил који фотографски хвата све призоре прелепе природе ауторовог родног краја у Босни, уз ту неку атмосферу тезгобе, притисак надолезаћег зла које може да се осети у ваздуху, а за које сам на почетку рекао да читавој књизи дају тај елеменат атмосферичног хорора.За Бориса мислим да је спреман за следећи корак, да се ухвати у коштац са много дужом прозном формом – са романом. Стил већ има, а форма романа ће му помоћи да отклони оно што су, по мени, биле мане ове збирке: некохерентност квалитета код неких прича, губљење из фокуса саме радње, као и недовољна зрелост у грађењу чврсте и стабилне нарације. Све у свему, „Срце Динаре“ је збирка прича коју вам топло препоручујем.
|