О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ЉУБАВ

Билјана Билјановска
детаљ слике: КРК Арт дизајн


  ЉУБАВ


 

Њихов први сусрет је био сасвим случајан. Онако,  како се обично дешавају ти сусрети  док покушаваш да нађеш излаз из неког менталног ћорсокака у који си се нашала неочекивано и без икаквог основа. Враћала се сва потиштена са задњег  испита који није положила са оценом коју је очекивала, имајући на уму колико јој је био драг тај испит и колико је труда уложила да набави што свестранију литературу како би га што боље спремила.  Мислила је да ће бриљирати. А десило се нешто због чега се ево и сада питала и пропитивала где је и због чега погрешила.Вртећи одговоре по свој глави, није ни приметила да почиње да ромиња ситна киша која јој уопште није засметала, већ супротно: стварала јој је осећање олакшања које јој је тако много требало после свих тих недеља проведених у библиотекама, пред књигама, пред свим тим питањима везана за њен испит. Затим се одједаред тргла, као да ју је ситна кишица враћала из некога чудног сна у коме је морала да остави сада све то што је прошло и да се врати реалности, будности. Помислила је да се заиста непотребно предаје сваком предмету који мора да се спрема за испит, иако је била свесна да јој многи од њих можда више никада и неће затребати у животу и да од њих буквално неће имати никакве користи. А знала је, одувек, још од најмањих ногу, да је њена љубав према учењу, према свему што треба ново да се сазна и дозна, била много већа од свих очекивања. Била је свесна своје болесне амбиције и потребе свуда и у свакој ситуацији да буде најбоља, непогрешива.
-          Ех, можда више никада и нећу имати потребе да се задржавам на питањима везана за ...., размишљала је скоро гласно, када је прекиде један тихи баршунасти глас њој до тада сасвим непознат:
-          Са ким причате о потребности и непотребности, млада дамо? упита је покушавајући да одржи корак са њом.
-          Ох, тргла се, ...извините... промрмља, ...мислила сам да у близини нема никога...а мисао ми се истргла и излетела је говором...знате...
Затим је стала и окренула се полулево како би боље осмотрила особу која јој се придружила са њене леве стране. Стао је и он...мало се промешкољио, накашљао и врло официјално пружајући руку потрдуи се да се предстви:
-          Љубомир Љубодраговић, тек дипломирани студент медицине.
Говорио је то са прикривеном радошћу којај није измакла њеном запажању. Тиме се њен јад некако поново нагласио, избио на површину а само што је почела некако да га се ослобађа. Скоро аутоматски подаде и она своју руку како би прихватила његову изговарајући скоро скрушено:
-          Љубав  Љубичић...студентица на четвртој години медицине ...имам  још, знате, до дипломирања...целу једну годину...и доста испита...
Намервала је да му образложи своје гласно коментарисање о потребности непотребности, али одустаде у задњем трену. Јер он, тако спонтан и пун неких дивних вибраација које су на њу у тим тренутцима деловале као добијање некога благотворног мелема, предложи да стану у оближњи реесторанчић како би се почастили за његову диплому, али највише и за ово познанство.
-          Ох, рече Љубав скоро скрушено, али ми се нисмо нити упознали. Нећте ми ваљда причати да смо се упознали...молим вас...тек смо разменили само наша имена и пар речи а ви већ хоћете да ме убедите да смо се упознали...
-          Не, немојте ме погрешно разумети...само што сам изашао са задњег испита препун заиста прелепих осећања и стања која сам морао поделити са неким. И знате, док сам ходао и размишљао кога бих позвао да поделимо моју радост, себи сам рекао да ћу то урадити са првом особом коју сретнем на путу до куће. И сва срећа да сте то били ви, као да вас је само привиђење послало да ми се нађете на путу и да вас ја једноставно прихватим као нешто судбинско...
-          Ох...врло необично размишљање..., рече и даље скрушено она, иако та његова позитивна енергија што се око њега ширила поче лагано да је обузима целу и да једноставно сасвим занемари соје расположење.
-          У реду ако сте тако одлучили. Ајде да се заједно порадујемо вашем успеху.
Зауставили су се код једног малог пријатног кафића у хладовини испод једне раскошне липе која је тачно у том периоду испитних сесија почела да цвате и да својим смирујућим мирисом још више улепша пре свега његово расположење.
Пијуцкали су лагано то што су наручили. Љубав је дозволила Љубивоју да то буде по његовом избору, јер, боже мој његово је славље, он части , па ето нека он и одабере.А он одабра неки освежаввајући коктел од мешавине разних пића који је она са доста муке конзумирала, јер скоро и никада није била окусила, бар до тада, нешто слично. Разговарали су о свему, највише о студијама. Љубав му је испричала о свом фијаску на испиту из...чиме се он  није сагласио и гласно прокоментарисао.
-          Али деветка је више но солидна оцена, ја не знам у чему је био проблем!
-          У томе што сам ја све своје испите спремала за десетке. Тако и за овај. За мене је деветка била ниска оцена имајући у виду коју сам све литературу набавила да бих га што солидније  спремила.
-          Ајде да не претерујемо мало, рече Љубивоје сасвим смирено. Ја сам ево дипломирао са деветком. И искрено говорећи то ми је одувек била најдража оцена. Зар ћете ме због тога мање вредновати као дипломираног лекара, Љубав?
-          Ма не, то је само мој проблем...резултат је мојих болесних амбиција, да увек будем не боља, већ најбоља у свему.
-          Значи да сте свесни тога и знате да морате нешто учинити како би се ослободили те ваше болесне потребе, зар не?
-          Шта планирате да специјализујете?, упитала је изненада Љубав желећи да пређе на неку другу тему која се неће тицати ње. Бар не сада и у овом трену.
-          Мислим да би ми највише лежала неуропсихијатрија. Не само што су ме одувек интересовала психичка стања свих оних који ме окружују и које сам сусретао  животу, већ имам утисак да би тачно на тим пољима успео дад псотигнем изванредне резултате.
-          Из овог нашег кратоког сусрета и вашег начина размишљања стекла сам утисак да сте заиста одабрали право поље интересовања. Браво за вас...
-          А ви, упита Љубомир, куда се крећу ваша интересовања у односу на свеобухватне медицинске науке?
-          Јошто увек сам у малој дилеми...заправо имам још годину дана до завршетка студија и још неколико кључних иуспита који могу бти одлучујући и за мој избор. Имам времена да размислим и да одлучим, зар не?
-          Да свакако...верујем да ћете направити и ви прави избор. Него, хтедох да вас...да вам кажем ...гледајте ...моје и ваше име су са истим кореном...чини се да смо обоје били деца великих љубави наших родитеља...дали се варам???
-          Не, заиста и ја сам помислила о тој коинциденцији која се не може занемарити у овом нашем необичном познанству. Тачно је да су се мои родитељи много волели, о т ој њиховој љубави су сви приповедали у нашој породици и у крају  из кога ја долазим. Зато су ме и назвали Љубав, да сви знају да нисам случајно приспела на овај свет, већ да сам плод њихове најсикреније и (по њиховом мишљењу) најчистије велике, највеће љубави.
-          То је и мој случај.  И моји су родитељи били такви и мислили да нема чистије и искреније љубави од њихове. Плод њихових убеђења су потврдили мојим доласком на свет и посветили ми не само своје време, знања и осећања, већ све оно што могу да ураде двоје брижних родитеља за своје дугоочекивано чедо. На жалост, пошто су мене добили у зрелијим годинама, заморени од живота и премного жртвовања како би мене обезбедили за један сигурнији живот, прерано су ме напустили. Преминули су један за другим у врло кратком временском размаку остављајући ме самог са много аманета које ја морам оджати. Јер сам се заклео пред њиховим посмртним постељама да ћу поступити онако како су они  хтели и изјавили пре него што су испустили душу.
-          Интересантно...рече Љубав и утону у своје мисли, сећајући се свог дивног живота са родитељима, срећног и незаборавног детињства и сву љубав што је добијала од то двоје младих људи који су је чували као капљицу воде на длану. Била им је све, спремни за њу да учине све, до трена када без икакве највае, без болести или било каквих припрема једноставно нестадоше из њеног живота. Рекли су јој да су погинули у саобраћајној несрећи једно предвече када је на врата позвонио дежурни полицајац из оближње станице. Њена бака, мамина мама, која је одувек живела са њима и која се и дан данас брине о њој, није једноставно знала, ниту умела, како да јој саопшти ту трагичну вест. Измишљала је разно-разне приче све док није напунила године у којима је сматрала да може да јој саопшти трагичну истину. Љубав је имала само осам година када је остала сироче...
-          Како је живот чудан, рече гласно, зар је могуће да смо обоје остали без родитеља  којима смо значили све и који су за нас били спремни да учине све...
-          Зар сте и ви Љубав остали без родитеља? упита Љубивоје и загледа се у њене очи, тамне и дубоке у којима се крила једна велика туга...
-          Ето јошто један судбински знак. Значи ми смо морали да се сретнемо и да се упознамо, чак и на овај начин...на било који начин...зар не?
-          Јесте, додаде Љубомир са прикривеном дозом неке тајанствене радости.
Хтео је да каже много нешто, али прећута и помисли да је боље да сачека неки други тренутак да јој саопштито што се у тим кратким временским збивањима десило у његовој глави, па и у души.
-          Сада ја морам да кренем кући јер би се моја бака много бринула, рече Љубав и устаде.
-          Да, знам, треба и ја да кренем, иако мене не чека нико, ни бака ни дека...једноставно да кренем до моје празне собе где ме чекају само моје књиге ...додаде са дозом туге Љубомир жалећи што морају да се растану...али срешћемо се опет, зар не Љубав? Реците ми да и ви то желите, да морамо поново да се видимо, да продужимо овај наш диван разговор и да поново попијемо нешто заједно...
-          Да, свакако, видећемо се, верујем и ја. Запишите мој број телефона да наш следећи сусрет буде по договору, у тачно време и место где ћемо и када поново да се сретнемо.
Љубомир записа њен телефон и сасвим званично се поздравише потверђујући још једном да се морају поново сусрести.
И сусретали су се не једном већ више пута, до онога трена када су схватили да су једноставно створени једно за друго. Да не могу да се преваре, нити своја осећања да занемаре, иако рођена у једном сасвим случајном трену...или можда неком тајанственом силом уговорени сусрет двоје усамљених младих људи који би се свакако морали сусрести и схватити да не могу побећи од те љубави што се родила у њима још од првог њихоовог сусрета.
И нормално, остаће заувек заједно, онако како су то били и њихови родитељи и како су прижељкивали и они – да не буде равна нити једна љубав њиховој великој, чистој и неисквареној љубави, нити изложена ничијим утицајима. Да не подклекну ни пред каквим искушењимабило какве природе. Јер оно што Бог споји, не сме  и не може нико никада раздовјити.




 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"