О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ВЕРА

Билјана Билјановска
детаљ слике: КРК Арт дизајн


ВЕРА

 
 
Стајала је пред храмом божјим који јој се изненада нашао на путу  као опседнута неким чуденим силама од којих се није могла ослободити нити једном једином мишљу. Искрено, мислила је у себи, није ни била нека велика верница која помно следи сва збивања, обичаје и традиције једног верског живота. Врло често  би се чудила  пред понашањем неких, до тада сасвим атеистички орјентисаних пријатеља, више познаника, из њеног опкружења, који су неким чудом и преко ноћи постајали врло предани религији и верским обичајима. Јер амбијенат  у коме је до тада живела је био такав: никада се није ништа празновало, никада се није говорило о Богу или темама везаним за религију или верски начин живота, јер боже мој, у дому за напуштену децу у време велике атеистичке владавине, било је скоро забрањено спомињати божје име или било шта везано за религију.  Па јој се чинило  понекад и смешно понашање њених неговатељица или другарица, бар по њеном мишељењу и сазнању, које свакако не би  могло да доликује особама са сасвим другачијим васпитањем у круговима у којима су одрастали. Али се временом навикла и њих да прихвати такве каквима су хтели пред светом да се представљају. А то се обично највише и манифестовало када су долазиле у посете неке групе људи, које, причало се, или долазе да потраже своју некада остављену децу, или да посвоје неко од нахочади  која су била остављена у тај дом на чување. Обично је то њихово понашање поредила се једним камелеонским односом према заједници где је најбитније било  прилагођавање новим начинима организације живота где би, уколико опстоје на свом изворном васпитању и образовању, врло лако могли бити одбачени и непожељни, па и изгубити посао.
Сто пута се повратила и кренула да уђе у храм и да коначно једном заувек расчисти и са собом и својим сопственим ставовима. Због чега ли је имала толику одбојност према таквом начину живота, када га није нити упознала нити окусила? Због чега да једном бар, онако са стране, не види шта значи бити верник и живети по њиховим канонима? Зар само зато што су причали да то није онај живот који се препоручује нама, деци напуштеној, већ да морамо прихватити начин живота који нам нуди наша заједница! А ја сам се увек са чудом питала шта ли нам то нуди заједница, дали нам уопште нешто нуди, или како је говорио персонал дома „да морамо бити сретни што смо одрастали са кровом над главом, спавали у чистим креветима и имали свакодневно, заиста скромну, али увек спремну храну!„
Коначно се протресла лепо, охрабрила и закорачила у божји храм који је споља био прави бисер старе архитектуре по коме су време и патина оставили своје трагове правећи га још привлачнијим  чак и за обичне пролазнике. Није задрхтала док је улазила у доста мрачну унутрашњост храма где није било нити једног јединог посетитеља. Са високих, не тако великих, али врло упечатљивих витражних прозора улазила је разнобојна светлост сенчећи сасвим благо унутрашњост храма где је једино право осветљење долазило са малих кандила која су била окачена поред неких светих икона. Пошто је храм био посвећен Мајци божјој, главне иконе, углавном новије израде, су биле посвећене њој. Мирис тамјана који се ширио из малих кадионица стварао јој је једно осећање које је могла поредити са светошћу,  са нечим због чега ова места одишу нечим што у обичном животу се не могу скоро и никуда срести. Поред икона људи су остављали разне ситне скупоцне предмете, али највише паре. Она код себе није имала нити пара, нити нешто скупоцено, а мислила је да то ипак не мора да буде обавеза, већ више да свако остави по сопственој жељи и потреби. И нормално под условом да има шта да остави. Лагано је осмотрала све украсе у храму  и није приметила да већ није сама, да је неко скоро нечујно ушао и стао поред ње.
-          Дали си се већ помолили ћерко, упита је старији отец који је служио у овом храму.
Шта би  она требало да одговори а да не увреди нити место нити оца који је вршио своју дужност. Па је сасвим махинално рекла:
-          Јесам оче...јесам се помолила! а да није знала нити једну молитву нити шта и како да поступи.
-          Дали би хтела да се исповедаш, поново јој се обрати отац тихим смиреним гласом. Дали ти тежи нешто на души па имаш потребу да се ослободиш...
-          Не оче, одговори брзо. Ја немам шта да исповедам...живим скромно и смерно и не чиним  никаква грех ни пред ким...немам нити времена да направим грех  од великих брига што су ме опхрвале...знате!
-          Верујем ћерко, рече отец поново смирено. Али исповедати и бриге је врло корисно, ако ти то може помоћи да се ослободиш тежине коју носиш у души. Видим ти ја по очима, по погледу, по изразу лицца да ниси имала нимало лак живот досада, иако си врло млада. А како се зовеш ћерко, упита је гледајући је право у очи од чега њој би мало непријатно, па  пожели да одмах скрене поглед.
-          Вера се зовем, одговори скоро хипонотизована од његовог погледа док је осматрао и процењивао свеки њен и најмањи гест на лицу. Његове продорне плаве очи су је нетремице гледале а њој се чинило да тоне у нека недокучива просторанства, далека и недохватна...
-          Ето имена које потврђује  да потичете из породице где се неговала вера као начин живота, зар не чедо моје? изјави скоро потврдно старац.
-          Ја о томе немам никаквих сазнања, јер породицу немам, немам никога...одрасла сам у дому за напуштену децу. Никада  нисам упознала нити моје родитеље нити било коју породицу. Познат ми је само живот међу зидинама и забранама дома у коме је живот био врло тежак и где ме никада нико потражио није. О темама везане за религију, за Бога, за веру и верски начин живота било је скоро забрањено да се прича у дому, али само до недавно До пре неке године, када  одједаред се све променило и као преко ноћи сви  постадоше велики верници и привржени религији. Пошто сам ја  јуче постала пунолетна, у дому су ми рекли да могу да одем од њих и да потражим свој живот где год хоћу. А ја, немајући никаква сазнања ни о чему, ниту познајући неки други живот сем тај живот као под казном, једноставно нисам знала нити где да се упутим нити шта да тражим. Овај свети храм ми се први нашао на путу и стала сам пред њим привучена његовим изгледом, па пожелех и да га посетим. Да видим шта се крије у једном тако  лепом здању споља.
-          Ах, тако, значи у том дому за напуштену децу где си досада била, никада вам нису говорили о религији, о верском животу, о здањима где се вера негује и где се људи скупљају не само да потврде своју веру у Бога већ и да се друже и да једни другима помажу? Разумем вашу неукост чедо моје заблудело. Али онда ко вам је дао то име а никада вам није објаснио шта оно значи?
-          На жалост нити о томе немам никаква сазнања, једноставно су ме одувек тако звале моје неговатељице и моје другарице из дома где се име Божје никада споменуло није, нити било шта везано за ту тему. Рекох вам већ, само до недавно.
-          Инетересантно...закључи  отац скрушено и мало разочарано. Затим му сину једна лепа мисао, па је упита:
-          Је ли чедо моје, где имаш намеру да сада кренеш, чиме би се бавила, шта би радила како би живела?
-          Ни то не знам оче. У дому ми нису дали никаква посебна упутства. Једноставно су ми рекли - ево крени у живот и сналази се како знаш и умеш . ..где год да стигнеш у животу, јави нам понекада да си здраво и добро ...и то је све. Дали су ми за пут мало хране, ону коју смо тамо уобичајено добијали, и две моје кошуље да имам шта да пресвучем. Све то завили у један шал, онај у коме су ме једне зимске ноћ  нашли пред портама дома, и поздравили се са мном.
-          Дали би ти остала овде да ми помажеш око уређења и чишћења храма, ћерко,  упита снебивајући се старац. Ја сам већ остарио и многи ми послови постају тешки,  не успевам да их на време завршим, посебно за веће верске празнике када људи  навале у храм. Сем ових задатака, могла би и да учиш, да нуачиш све што досада ниси успела,  не само о религији и вери као начину живота, већ и многе друге ствари што ће ти бити корисне за живот уколико једном будеш хтела да напустиш ово парче живота, ако одабереш. Да нучиш због чега смо ми, људи који раде по овакви храмовима, тако  посвећени речи  божјој и проповедању његових закона меѓу свим људима који најспонтаније пожеле да живе у скалду са тим поукама верујући у Исуса Христа и његову спаситељску мисију.
За њу је све то било сасвим непознато, дотада као да никада није била нити размишљала о некаквом спасењу, живећи у дубокомм предубеђењу да ни за кога нема спаса, бар онамо где је она провела своје детињство и овај део најраније младости, где бораве само несретна деца, где се никада није упознала никаква родитељска нежност и брига, где је све било тако хладно и сурово.
Размишљала је кратко, сасвим кратко, јер је знала да нема нити где да оде , нити да од некога конкретно затражи помоћ. Да јој је ово једна изузетна прилика да спасе себе и, што је најбитније да нуачи нешто из самог живота што јој може бити само од користи како би даље  ступала храбрије и успешније.
-          Хоћу оче, одговорила је сасвим спонтано. Хоћу да прихватим вашу понуду. Где бих овако неука и без игде ичега? Ваш предлог је за мене спасење из очаја у који сам се нашла откако сам напустила дом. Помагаћу вам све што умем, чак бих могла и да скувам некада нешто, да се бринем не само о хигијени, већ и о нашој заједничкој исхрани. Сигурно ће нам и то требати.
-          Свакако чедо моје, обрадова се старац. Ајде онда крени са мном да ти покажем твоју одају и хаљине које ћш морати овде да облачиш. Због светога места морамо се придржавати реда ове ове куће, а не више дома за напуштену децу. Твоје име ми гарантује да ћеш једнога дана постати предана и добра верница, уверен сам у то.
-          Који је данас дан оче, упита из небуха Вера радосна и она што је успела још на првом кораку у свом слободном и самосталном животу да нађе једно овакво решење. Знала је да овде неће никада бити повређена и да ће имати много шта да учи и да научи. Јер за дивно чудо, са свих својих осамнаест година, никада није осетила такву топлину око срца и мир у души као у овим кратким тренутцима проведеним на овом месту у разговору са овим старцем.
Скоро са сузама радосницама у очима кренула је за оцем иза олтара, степеницама до мале одаје, где ће провести следећу значајнију етапу свога младог и крхког живота. И као  да није могла веровати да су њени први несигурни кораци ка њеном самосталном животу и сналажењу, наишли на тако сигурну потпору. Као да јој је сама судбина показала пут којим треба да се креће, или боље речено као да јој је сам Бог отворио прва врата где ће имати могућности да се спреми за свој нови, самостални живот: „У закрили вере, ја  Вера, која ће од сада па надаље кроз живот путовати неговањем вере у људе и у спас који сам нашла у овај божји дом...и тиме оправдати ето, чак и моје сопствено име„ - мрморила је себи у њедра не успевајући да заустави сузе радоснице.




ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"