детаљ слике: КРК Арт дизајн

ГРАНЧИЦЕ БРЕЗЕ

( успомена на Биљану Малешевић )

Сриједа

Сваки пут када улазим у зграду Клиничко-болничког центра осјетим тјескобу у грудима...

Данас, купих само сок и јогурт, јер на одјелу гдје сам пошла ништа друго од хране није дозвољено да се доноси.

Лифт је, као и обично, мој улазак обиљежио гласним треском при затварању, продубљујући нелагодност коју сам осјећала увијек када сам користила то “чудо”. Зовем га тако, јер он је стварно велико чудо, с обзиром да тако стара и раздрндана кутија чија врата неконтролисано лупају о граничнике, још увијек успијева да се попне до шестог спрата и врати назад ко зна колико пута дневно.

Нисам се плашила лифта, али јаки удраци метала о метал при затварању и језива шкрипа при кретању, будили су у мени неку врсту нелагодности и нервозне злослутности.

Уђох кроз широм отворена врата одјела на који сам пошла. Покушала сам пригушити кораке како не бих пореметила поподневни мир, тим прије што су нека врата на болесничким собама била отворена. Почех редом да завирујем у собе тражећи болесну мајку. Прођох их неколико непримјетивши ону коју сам тражила. А онда наиђох на затворена врата. Корачајући, бројала сам у себи: затворена, затворена, затворена, отвор… и нагло стадох, само један трен прије него угледах руку која маше, видјех најњежнију грану брезе са танким гранчицама. Махнула је два-три пута док нисам схватила да је махање мени упућено. На бијелом, мало задигнутом јастуку, препознах осмијех, на који узвратих осмијехом изненађења.

Да, то је она. Та рука, гранчица витке брезе је Биљанина, тај широки осмијех на усахлом лицу је њен, као и поглед, блиставо грозничав, који ипак препознаје.

Док сам се приближавала њеној постељи, у тренутку ми пролети питање, зашто ми није одговорила на телефонски позив? Склопих своје руке око њених паучасто њежних, усахлих и благо их стиснух. њен осмјех широк као и прије, очи исте као и прије, глас мек, изнемогао, али исте боје, само тијело, тијело… личи на… не оно јесте њено, али као да жели да одлепрша попут пахуље, испари као магла, угасне као уздах.

Док је тихо, али срдачно понављала моје име, схватих разлог њеног нејављања на моју телефонску поруку у којој сам је прије само мјесец дана обавјестила да ми је из штампе изашла друга књига пјесама. Знам да је поруку примила, али на њу није одговорила. А онда ме прену молећив глас, тих и болан:

– Молим те, молим те, сачекај да се опоравим, а то ће бити ускоро! Немој без мене да прође промоција!

Иако је на испијеном лицу, цијело вријеме док је молбу понављала, лебдио онај, само њој својствен, њежно-сјетни осмијех, из десног ока клизну суза. Лијево, као да не чини цјелину са десним оком, оста суво и укочено.

– Ево, ову крв, коју управо гријем на грудима, ускоро ћу да примим. – Мало задигну деку испод које угледах врећицу крвне плазме, па потом додаде: – Када је примим, опоравићу се.

Душа ми је нијемо завриштала вриском јачим од онога који уши пара. И даље сам је држала за руке и силно се трудила да јој на сваки осмијех и сваки њежни стисак руке, још њежнијим осмијехом и стиском узвратим.

– Ја ћу се брзо опоравити. Ето, нестају ми модрице са руку од игала, а онда ћемо, као некада, на топлу чоколаду у “Арагосту”. Али, прво промоција твоје књиге! – Мало је застала, а онда замолила: – Обећај ми, да ће тако бити, да ћеш чекати са промоцијом, а онда ћу обје твоје књиге превести на енглески. Нас двије смо уигран тим, зар не?

Посљедње ријечи је прошапутала, јер се заморила причајући.

– Немој заборавити! – шапутала је све тише – да нас још нешто веже. Сестре смо још по нечему. Морамо наставити даље!

Пољубих јој обје руке, покушавајући да на њих пренесем бар мали дио мог живота – како бих њен продужила.

Како бих могла заборавити да смо се упознале док смо трагале за браћом? Била ми је лични преводилац када сам обављала разговор са Моником и другим људима из Међународног Црвеног крста и ОХР-а . Игром случаја, након пет и по година трагаwа, нашла сам и сахранили смо мог брата, а Биљана њеног Љубишу још није пронашла.

У њеним очима сам видјела молбу, али само на тренутак, јер ме, заједно са уснама, обдарише осмијехом:

– Сутра устајем и идем одавде. Од ове крви – рече, показујући поново врећицу на грудима – биће ми сигурно добро.

На растанку, пољубих јој руке које сам још држала и рекох да ћу одржати обећање и чекати њен опоравак.

четвратак

Јутарњи аутобус стао је на станици испред Поште. Као и свако јутро, изађох и журним корацима кренух на посао. Крајичком ока спазих смртовницу на кестену. Била сам већ прошла поред стабла и прочитах само “ЛЕШЕВИЋ”. Вратих се неколико корака и стадох као одузета. Са смртовнице ме је гледао лик са најведријим осмијехом на свијету.

Петак

Да ли је постојао тај дан у мом животу?

Субота

Гледам те, Биљо, како спокојно спаваш и размишљам како си ме “преварила”. Нећеш доћи на представљање мојих књига, нећеш са мном у “Арагости” пити топлу чоколаду… А обећала си.

И ја знам да лажем, драга моја. Промоције о којој смо причале никада неће бити, као ни нас на ћаскању уз топлу чоколаду.

Не знам зашто сузе не могу зауставити, па их, данас, све просух за тобом. А требало је да их сачувам када пронађу Љубишу – да плачем за нас обје, Биљо.

Моја другарица Биљана Малешевић упокојена је прије петнаест година. За то вријеме ја сам објавила осамам књига. Никада нисам имала промоцију.

Двије године послије њене смрти њена мајка Босиљка је идентификовала и сахранила и своје друго дијете Љубишу, једног од најбољих студената електротехничког факултета и остала сама да ,,живи''.

Слава им.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: