О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ГРАНЧИЦЕ БРЕЗЕ

Сава Гуслов Марчета
детаљ слике: КРК Арт дизајн

 

ГРАНЧИЦЕ БРЕЗЕ

 
( успомена на Биљану Малешевић )
 
Сриједа
Сваки пут када улазим у зграду Клиничко-болничког центра осјетим тјескобу у грудима...
Данас, купих само сок и јогурт, јер на одјелу гдје сам пошла ништа друго од хране није дозвољено да се доноси.
Лифт је, као и обично, мој улазак обиљежио гласним треском при затварању, продубљујући нелагодност коју сам осјећала увијек када сам користила то “чудо”. Зовем га тако, јер он је стварно велико чудо, с обзиром да тако стара и раздрндана кутија чија врата неконтролисано лупају о граничнике, још увијек успијева да се попне до шестог спрата и врати назад ко зна колико пута дневно.
Нисам се плашила лифта, али јаки удраци метала о метал при затварању и језива шкрипа при кретању, будили су у мени неку врсту нелагодности и нервозне злослутности.
Уђох кроз широм отворена врата одјела на који сам пошла. Покушала сам пригушити кораке како не бих пореметила поподневни мир, тим прије што су нека врата на болесничким собама била отворена. Почех редом да завирујем у собе тражећи болесну мајку. Прођох их неколико непримјетивши ону коју сам тражила. А онда наиђох на затворена врата. Корачајући, бројала сам у себи: затворена, затворена, затворена, отвор… и нагло стадох, само један трен прије него угледах руку која маше, видјех најњежнију грану брезе са танким гранчицама. Махнула је два-три пута док нисам схватила да је махање мени упућено. На бијелом, мало задигнутом јастуку, препознах осмијех, на који узвратих осмијехом изненађења.
Да, то је она. Та рука, гранчица витке брезе је Биљанина, тај широки осмијех на усахлом лицу је њен, као и поглед, блиставо грозничав, који ипак препознаје.
Док сам се приближавала њеној постељи, у тренутку ми пролети питање, зашто ми није одговорила на телефонски позив? Склопих своје руке око њених паучасто њежних, усахлих и благо их стиснух. њен осмјех широк као и прије, очи исте као и прије, глас мек, изнемогао, али исте боје, само тијело, тијело… личи на… не оно јесте њено, али као да жели да одлепрша попут пахуље, испари као магла, угасне као уздах.
Док је тихо, али срдачно понављала моје име, схватих разлог њеног нејављања на моју телефонску поруку у којој сам је прије само мјесец дана обавјестила да ми је из штампе изашла друга књига пјесама. Знам да је поруку примила, али на њу није одговорила. А онда ме прену молећив глас, тих и болан:
– Молим те, молим те, сачекај да се опоравим, а то ће бити ускоро! Немој без мене да прође промоција!
Иако је на испијеном лицу, цијело вријеме док је молбу понављала, лебдио онај, само њој својствен, њежно-сјетни осмијех, из десног ока клизну суза. Лијево, као да не чини цјелину са десним оком, оста суво и укочено.
– Ево, ову крв, коју управо гријем на грудима, ускоро ћу да примим. – Мало задигну деку испод које угледах врећицу крвне плазме, па потом додаде: – Када је примим, опоравићу се.
Душа ми је нијемо завриштала вриском јачим од онога који уши пара. И даље сам је држала за руке и силно се трудила да јој на сваки осмијех и сваки њежни стисак руке, још њежнијим осмијехом и стиском узвратим.
– Ја ћу се брзо опоравити. Ето, нестају ми модрице са руку од игала, а онда ћемо, као некада, на топлу чоколаду у “Арагосту”. Али, прво промоција твоје књиге! – Мало је застала, а онда замолила: – Обећај ми, да ће тако бити, да ћеш чекати са промоцијом, а онда ћу обје твоје књиге превести на енглески. Нас двије смо уигран тим, зар не?
Посљедње ријечи је прошапутала, јер се заморила причајући.
– Немој заборавити! – шапутала је све тише – да нас још нешто веже. Сестре смо још по нечему. Морамо наставити даље!
Пољубих јој обје руке, покушавајући да на њих пренесем бар мали дио мог живота – како бих њен продужила.
Како бих могла заборавити да смо се упознале док смо трагале за браћом? Била ми је лични преводилац када сам обављала разговор са Моником и другим људима из Међународног Црвеног крста и ОХР-а . Игром случаја, након пет и по година трагаwа, нашла сам и сахранили смо мог брата, а Биљана њеног Љубишу још није пронашла.
У њеним очима сам видјела молбу, али само на тренутак, јер ме, заједно са уснама, обдарише осмијехом:
– Сутра устајем и идем одавде. Од ове крви – рече, показујући поново врећицу на грудима – биће ми сигурно добро.
На растанку, пољубих јој руке које сам још држала и рекох да ћу одржати обећање и чекати њен опоравак.
четвратак
Јутарњи аутобус стао је на станици испред Поште. Као и свако јутро, изађох и журним корацима кренух на посао. Крајичком ока спазих смртовницу на кестену. Била сам већ прошла поред стабла и прочитах само “ЛЕШЕВИЋ”. Вратих се неколико корака и стадох као одузета. Са смртовнице ме је гледао лик са најведријим осмијехом на свијету.
Петак
Да ли је постојао тај дан у мом животу?
Субота
Гледам те, Биљо, како спокојно спаваш и размишљам како си ме “преварила”. Нећеш доћи на представљање мојих књига, нећеш са мном у “Арагости” пити топлу чоколаду… А обећала си.
И ја знам да лажем, драга моја. Промоције о којој смо причале никада неће бити, као ни нас на ћаскању уз топлу чоколаду.
Не знам зашто сузе не могу зауставити, па их, данас, све просух за тобом. А требало је да их сачувам када пронађу Љубишу – да плачем за нас обје, Биљо.
Моја другарица Биљана Малешевић упокојена је прије петнаест година. За то вријеме ја сам објавила осамам књига. Никада нисам имала промоцију.
Двије године послије њене смрти њена мајка Босиљка је идентификовала и сахранила и своје друго дијете Љубишу, једног од најбољих студената електротехничког факултета и остала сама да ,,живи''.
Слава им.





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"