детаљ слике: КРК Арт дизајн

Прву главу романа Моја браћа Давид и Голијат можете прочитати ОВДЈЕ

МОЈА БРАЋА ДАВИД И ГОЛИЈАТ - ВЛАДИСЛАВ РАДУЈКОВИЋ

ГЛАВА II

2.

„Име које сам добио по рођењу бијаше Вармеј. Отац мој и мати моја живјеше у Гату Филистејском. Будући Филистеј, вјеровах и живјех као Филистеј. Отац мој бијаше силан ратник и човјек крупан мимо све браће своје. Он имаше двије жене и са једном, мајком мојом, имаше само мене, као првенца свога, а са другом женом имаше пет синова. Ако ти кажем да му име бјеше Рафај[i], вјерујем да ћеш знати ко је био отац мој.“

Соломон се толико зачуди да испусти моје руке из својих дланова и једва промуца: „Ра-фај... Пет синова Рафајевих... Па то је...“

„Да, баш тако. То је Рафај из Гата, отац Голијатов и Јесвијев, Сафов, Ламајев и Гатајев. Све њих поби отац твој, прво Голијата и Бог га прослави, па сву браћу његову.“

„... али како...?“

„Ех... чудни су путеви Господњи... Дуго сам размишљао да ли да ти све ово кажем или не, али док сам ломио срце мислима овим, ти дође и као да пресјече тај чвор у који сам се упетљао. Сада осјећам да је и Божија воља да ти све ово кажем и да Он сам долива уље у свијетиљку душе моје да издржим до краја и кажем ти све пореду...“

„Казуј ми све и немој ништа затајити од мене!“

Знам, сине мој, да ти је све ово веома чудно. Знам и да ћеш послије ових ријечи и мене и сав свијет гледати другачијим очима... али, нека буде воља Божија.

Као што рекох, ја бијах првенац оца својега и мајка моја роди ме са поносом, јер на свијет донесе мушко дијете, сина ратнику. Али, како сам био веома мали и ситан, уосталом - као што сам до краја живота остао, отац мој, иначе ванредно крупан и висок човјек, био је веома разочаран. Њега су цијенили сви ратници филистејски као великог, снажног и храброг ратника и његовој срећи није било краја када му се родио син, насљедник, будући борац.

Кажу да је оног дана, када сам се ја родио, припремио такво славље, да се у Гату није памтило ништа слично. Боговима је носио жртве, частио свештенике, војнике, чиновнике, сав народ, а чак је и краљ дошао да му лично честита на рођењу сина. Могу и да га замислим како се шепурио, стара војничина, пред свим тим људима и самим краљем.

Но, како сам растао, његова туга и разочерење расли су заједно са мном. Људи кажу да се опијао силовито и да је у том пијанству много боли наносио и својој породици и свима који су га таквог виђали. Његова сила и снага почеле су да копне, вино га је све више преузимало и владало њиме. Многи су га тјешили, али је он у мени и мојој мајци видио само своју срамоту.

Када му је друга жена, Лија, родила првог сина, он се окренуо њима, а моју мајку и мене је готово потпуно одбацио и занемарио. Било ми је пет година када сам постао свјестан свега шта нам се дешавало. Још тада се у мене увуклабол која је остала да живи са мном и у мени до дана данашњег. Та бол ме је, ионако малог, учинила још мањим, као да сам растао негдје у неком невидљивом, унутрашњем бићу, а заостајао у оном којег други људи виде.

Његов и Лијин први син, Голијат, био је све оно што ја нисам био – крупан, висок, снажан– биће које је мом оцу вратило наду у живот. Поново је почео да одлази међу војнике, иако је већ одавно напустио војску, поново да се шепури међу младим ратницима и да им по хиљадити пут прича о својим ратним успјесима.

Једног дана, када је мени било око пет година, а Голијату још непуна година, Рафаја, оца мога, преузело је вино. Тада му је то била већ стална навика. У том стању, Голијат му се учинио некако мали, жгољав, мада је и као беба био изразито крупан и тежак. Истрчао је из куће вичући на Лију, говорећи како су га сви напустили, како су га и богови оставили, како је он жртва неке небеске завјере, како су се сви уротили против њега и ко зна шта све вино није изговарало кроз његова уста.

Сјећам се да је Лија плакала, стискајући дијете на своје груди, а моја мајка ју је тјешила. Слушајући све то пет пуних година, у потпуности је разумијела како се Лија осјећа. Сједио сам у мајчином крилу и упијајо сваку њену ријеч. Међутим, Лија се љутито окрену и бијесно викну на њу: „Ти си крива за све! Због овог твог копилета сад морамо да испаштамо и ја и мој син! Због њега – показујући прстом на мене – сад и моје дијете мора да трпи!!!“

У том тренутку Рафај је утрчао у кућу витла-јући мачем и, чувши ове ријечи, притрча и отргну ме из крила моје мајке. Широко је замахнуо мачем, а ја сам га гледао равно у очи. Нисам схватио право значење овог чина. И данас мислим да сам у том тренутку био потпуно убијеђен да је дошло вријеме да се моје ратничке способности ставе на мени непознат војнички испит. Зато сам скупио сву снагу и храброст и поносно га гледао у очи, вјерујући да је дошао тренутак да своме оцу једном за свагда докажем да могу да будем добар ратник и да ће он бити поносан на мене. Вјероватно га је то неко чудно достојанство које сам тада показао помало збунило, па сам добио тренутак времена, у којем је моја мајка вриснула: „Не, није он крив, убиј мене!“

Следеће чега се сјећам је да сам се нашао на поду и када сам се придигао видио сам како вади крвав мач из груди моје мајке...

Иако петогодишњак, јасно сам се суочио са горком истином да је мој отац управо убио моју мајку и да је она својим животом платила тренутак који је мене спасао. Она је свој живот дала да бих ја живио. Али, сада је њено крваво и беживотно тијело лежало поред мене, а ја стајао пред човјеком који још увијек држи крвав мач. Инстиктивно сам истрчао из куће и трчао колико су ме ноге носиле.

Ни сам не знам колико дуго и колико далеко сам трчао, али ме је у једном тренутку савладао умор и пао сам. Трчао сам у правцу Ашдода, на сјеверозапад, уз обалу неког поточића. Као што знаш, није лако наћи поток у том крају, али ето, киша је баш тих дана падала и изгледа да ми је то спасло живот. Сјећам се да је сунце већ почело да нагиње ка Западу који се црвенио на хоризонту и да сам пао уз обалу тог потока. Пошто сам се напио воде, заспао сам. Незнам колико сам спавао, али када сам се пробудио, изнад мене је стајао неки човјек. Био је то свештеник бога Дагона из Ашдода[ii], који се враћао кући с неког пута и тај поток га је примамио. Ту ме је нашао, узео ме са собом и наредних неколико година провео сам у његовом дому и Дагоновом храму у Ашдоду.

Самордај је био благ и добар човјек. Дуго ми је требало да се ослободим, да стекнем повјерење и да му испричам ко је мој отац и шта се десило. За сво то вријеме он је мислио да сам само још једно изгубљено дјете које не зна за своје родитеље, јер је такве дјеце бивало много на овим просторима. Ратови које су Филистеји водили са околним народима, многу дјецу оставили су без родитеља и многе мајке без дјеце. С друге стране, ја сам се плашио да ће ме, ако кажем истину, вратити у дом оца мојега. Када сам, након много времена, скупио храброст да му све испричам, он се сажалио на мене и рекао ми: „Бог те је довео мени, од сада ћеш бити мој син и служићеш Богу да му захвалиш за милост коју си нашао пред њим!“

Имао је два сина, нешто старија од мене и ја сам се у нову породицу брзо уклопио. Заиста могу да кажем да су ме вољели и учинили све што је било у њиховој моћи да превазиђем страх који сам осјећао сваког тренутка свог живота. Истини за вољу, никада се нисам потпуно ослободио страха и он ме је пратио гдје год сам ишао и шта год сам радио. Без обзира на све, никада више нисам стекао потпуно повјерење у људе. Али, љубав коју ми је пружила моја нова породица била је заиста велика и мој страх је, бар за неко вријеме, био ублажен.

Боже, колико је дјеци мало потребно... Та мала створења имају нешто што ми велики, а нарочитоми стари, временом изгубимо, заборавимо, истиснемо из себе: - захвалност. Чиста, искрена реакција тог малог срца, али велике душе, нешто је најљепше и најчистије. Када се дијете захваљује, оно то чини пуним плућима. Сво лице се озари, очи засијају и као да можеш да видиш како изгледа та танана, невидљива душа. А знаш ли зашто? Зато што ти мали људи, једноставно, показују оно што мисле и осјећају.

Дјеца не знају да глуме када изражавају љубав. А захвалност је дјечији начин изражавања љубави. Касније, када порасту, као да се подразумијева да неко треба нешто да учини за нас, као да је сав свијет дужан да нам угађа и чини нам добро, као да смо једини на свијету, а сви други су ту само да нама служе.

Ево, вратих се толико година уназад и као да могу да оживим тај осјећај захвалности према Самордају. Па, он је учинио да се мој живот настави онда када је изгледало да сам осуђен на крај! Он је учинио да мој живот почне испочетка. И сада, као да осјећам његово тијело у свом загрљају и ту невјероватну потребу да се стиснем уз њега... кад бих могао, ушао бих у њега, у његову душу!

Са Самордајем сам сваког јутра ишао у Дагонов храм, кад год би био његов ред да приноси жртве. Будио сам се прије изласка сунца и чекао га пред вратима његове собе. Увијек ме је благим гласом критиковао због тога и сваког јутра дан је започињао његовим очинским пријекором да сам још мали и да морам да спавам. Али, ја сам та наша јутра и те одласке у храм истински прихватио као свој начин да се захвалим и Богу и његовој породици. Његови синови нису осјећали никакву љубав према храму и ономе што је њихов отац тамо чинио. Сматрали су да је то само начин да њихова породица живи лагодно, иако се о томе никада није говорило. Но, то ме ни најмање није поколебало.

Једног јутра, идући тако према храму, Самордај  је застао и загледао се у хоризонт на којем се рађало сунце. Стао сам до њега и посматрао његов одсутни поглед и замишљени израз лица, трудећи се да га не прекидам. Он је уздахнуо, окренуо се према мени, помиловао ме по глави и рекао: „Ех, сине, сам Бог те је мени довео да ми будеш радост и испуњење мојих молитава... Хајде да данас заблагодаримо Богу за ту срећу.“

Ох, како сам био поносан на те ријечи! Загрлио сам га и пољубио руку којом ме је миловао.

У храму смо принијели жртву, изговорили све молитве које су биле прописане, а онда се он спустио на кољена и дуго нешто говорио у себи. То ми је привукло пажњу, јер никада до тада нисам видио да неко на тај начин изражава своју побожност и приноси молитву. У Дагоновом храму приносиле су се жртве испред велике дрвене статуе бога који је представљао пола човјека, пола рибу, читале су се гласно молитве, пјевало се и приносило кад смирне, али никада нисам видио никога да се на овај начин обраћа Дагону, ћутке у себи. Сјео сам на клупу са сјеверне стране и помислио сам: „Зашто ћути? А, опет, изгледа као да нешто ћутке говори у себи... С ким ли сада разговара, а да га тај не чује? Ако разговара са Дагоном, зашто то чини тако тихо, јер Дагон је велики и његове уши су далеко и горе високо при таваници, а Самордај ћути или нешто мрмља у себи?“

Када је завршио са молитвом, устао је и сјео до мене, некако свечано тих и смирен, црвених очију, као да је плакао. Склупчао сам се мазно у његовом крилу и упитао шта се дешава и шта је он то чинио. Дуго и полако, онако како бих ја то могао да схватим, објашњавао ми је како он вјерује да Бог не може бити затворен у статуу коју је човјек начинио и да Он мора бити свуда и на сваком мјесту. Зато он сматра да Бог може чути и мисли, па је његове ријечи – које није изговарао – могао да чује и да их прихвати.

Дуго сам размишљао о свему што ми је рекао. Закључио сам да мој добри Самордај мора бити у праву! Да, то је тако логично; Бог је био поред мене када је мој отац убио моју мајку, Бој ме је спасио од смрти, Бог је управио моје стопе да трчим према Ашдоду, Бог је довео Самордаја до мене и мене до њега и дома његовог... Али, тај Бог не може бити затворен и ограничен на у ову статуу! Или је можда ова статуа само нека слика тог Бога који је свуда и на сваком мјесту? Али, зашто онда пред ту слику остављамо жртве, које Бог ни не додирује, не једе их, него то свештеници носе својим кућама? Зашто је Самордај донио ову велику и лијепу рибу пред Дагона, ако ће је већ данас вратити својој кући и ми ћемо је заједно појести? Риба? Ако Дагон живи у води, како онда може бити овдје или у Самордајевом дому или на неком другом мјесту? Како... Зашто...

Питања, питања, питања... хиљаде и хиљаде их се ројило по мојој дјечијој главици, а одговора није било. Истрчао сам из храма како бих прекинуо тај непрекидни низ у својој глави. Отишао сам до Самордаја, али он је већ био окружен неким људима и нисам смио да га прекидам. Наредних дана нисам имао прилику да с њим разговарам на ту тему. Питања је бивало све више. Понекада сам се будио из сна, као из каквог бунила, јер су ме питања заокупљала и дању и ноћу. На жалост, ни са ким нисам могао да говорим о томе, јер Самордајеве синове то уопште није занимало, а други дјечаци би се смијали ако бих покренуо било какву причу о боговима. Уосталом, сва дјеца су сматрала да сам чудак, јер сваки дан идем у храм и тамо „губим вријеме“, умјесто да се играмо ратничких игара или се кришом увлачимо у ковачнице.

Ово последње било је моја највећа занимација, након боравка у храму. Ми дјечаци бисмо могли по цијели дан да гледамо како се топи метал, како се хлади у облаку паре и како под ударцима чекића настају предмети од метала. Сакривали бисмо се да нас нико не види иза дрва за ватру или испод какве гомиле старих предмета спремљених за топљење. Израда предмета од метала сматрана је за вјештину богова и свако ко није посвећен није смио да борави у том „светом простору“. Понекада би нас ухватили и добро нам испрашили тур, а онда позивали Дагонове или Астартине свештенике да „очисте“ простор и измоле богове да се врате и поново наставе да нас „обасипају свјетлошћу знања“. Уосталом, већ тада сам схватио да је то само добро чувана тајна која се крила од других народа, како би Филистеји задржали своју надмоћ над њима.

У тој мојој борби са питањима и могућим од-говорима, прошло је неколико мјесеци. Тада сам се и сам већ свакодневно обраћао Богу тихом молитвом и осјећао као да разговарам с Њим. Почео сам да у обичним стварима разазнајем одговоре које ми Бог шаље на моја питања. У неком повјетарцу или изненадном сусрету, понеком морском таласу који јаче запљусне обалу или у редослиједу ријечи свог саговорника или ко зна чему, „читао“ сам одговоре које ми Бог шаље. За дивно чудо, они су се савршено уклапали у ситуације у које сам упадао, као да ме је заиста Бог водио кроз све њих. У ствари, ја сам вјеровао да су то неке мале „игрице“ које смо заједно водили Бог и ја. Ето, сада први пут од свог дјетињства говорим о томе...

Изненада, стигла је вијест о новом рату са Израиљцима. Иако смо дуго већ живјели заједно и преплитали се у многим стварима, први пут сам почео да размишљам о том народу. Никада до тада нисам имао контакта са неким од њих или ишта знао о том народу и ономе како они живе. Ратне трубе већ су окупљале ратнике и бој се приближавао. Град је био на ногама и сви су по цијели дан боравили на улицама подврискујући, галамећи, позивајући у бој или проклињући богове непријатеља. Готово да се сав живот преселио на градски трг и главне улице. Жртве су се приносиле више него икада и ја сам се осјећао усамљеним, јер је Самордај био заузет у храму. Сви други дјечаци били су заокупљени трчкарањем око војника. Увијек сам се клонио што даље од војске, јер сам се силно плашио да неким случајем тамо не сретнем убицу своје мајке. Сваки војник ме је на њега подсјећао. Све дјечачке игре биле су везане за рат и готово да је нестало било какве друге теме, чак и међу дјевојчицама. А ја сам се клонио на тиха и мирна мјеста, мада су таква мјеста готово престала да постоје.

Увече, за вечером, опет би се причало о рату, о војсци, о ратним плановима, тако да нисам имао прилику да са било киме разговарам о ономе што је мене заокупљало. О свом страху од војника није ми падало на памет да говорим. Једне вечери остао сам дуго да се молим Богу и да с Њим разговарам о свему што ме је мучило. Десило се нешто веома чудно, што је за мене био јасан и недвосмислен уплив Божији у даљи ток мог живота.

Молећи се, зачуо сам кораке испред своје собе. Дунуо сам у уљану лампу, намјеравајући да сакријем своју молитву и да се правим као да спавам, али лампа није хтјела да се угаси. Дунуо сам и по трећи пут снажно у пламен, али он се није угасио... Покушао сам да се саберем и од Самордаја сакријем чуђење, али стари свештеник је на мени видио да се нешто чудно дешава.

„Већ данима те не виђам, јер сам веома заузет због рата и жртава пред бој. Но, видим да се нешто чудно дешава код тебе. Не видим да читаш или пишеш, иако знам да си већ научио, али лампа ти гори ноћима прилично дуго. Видим када је гасиш, па се бринем... А и престао си да ме претичеш у буђењу, па понекада ја тебе морам да сачекам да идемо у храм. Шта се дешава, реци ми?“

Ма колико сам покушавао да се правдам, нисам успио да сакријем своје страхове. Стари свештеник ме је „прочитао“: „Неколико пута си поменуо Бога на начин који је потпуно другачији од онога како си Га раније помињао... Видим да се нека промјена дешава у теби. Ако сад ниси спреман, у реду... Али када будеш – реци ми, јер ја бих желио да с тобом говорим о Богу. То је добро за тебе.“

Тога јутра се филистејска војска сукобила са израиљском и потпуно је разбила. Људи су клицали од радости и трчали улицама, а ријека народа сливала се у дом Дагонов вичући како су „наши богови јачи од њихових“ и да је Дагон „показао њиховом богу ко је прави бог!“ Гледајући ту трку и збрку са прозора своје собе, још више сам пожелио да не силазим и не учествујем у том весељу. У мојој глави је већ постојао само један Бог – свудаприсутан – и нисам могао да прихватим да постоји више „свудаприсутних богова“, јер би то била читава збрка и само би се сударали. Било ми је сасвим логично да „њихови“ богови нису ни могли представљати било какву пријетњу, јер не постоје. Зато ми је ова галама ужасно била страна и сама побједа ми није значила ништа. Глумио сам да сам болестан и цијели тај дан сам остао лежећи и молећи се Богу.

Пред вече се галама мало примирила, а онда се из правца градске капије проломи невиђена вика и галама, пјесма и лупање бубњева, као да је сав град викнуо у исто вријеме. Из хиљада грла се проломило громогласано клицање у знак свечаног дочека поб-једничке војске. Моја браћа су била тамо, Самордај у храму, а жена његова испред куће погледаше на градска врата. Довикнух је са прозора и упитах шта се дешава, а она ми рече да брзо трчим у храм и помогнем, јер доносе богове израиљске пред ноге богу Дагону. Иако у великом страху, отрчах до Са-мордаја и видјех га како са осталим свештеницима стоји пред свечано украшеним улазом у храм, гордо се држећи као што побједник дочекује да му доведу побјеђенога. Из храма је куљао дим од много принесене смирне. Био сам збуњен и изненађен овим призором, јер уз сву гордост и помпу, ипак је све изгледало као свечани дочек неког великог и важног госта, а не некога ко је поражен, па још и не постоји...

Искористих тренутак када трубе најавише долазак трупа и сви погледаше у правцу из којег треба да се појаве, те утрчах и сакрих се у храм. Простор сам одлично познавао и без оклијевања попех се на спрат. Кроз отворе на поду, између изрезбарених загрљених морских немани које су чиниле таваницу храма, могао сам одлично да видим цијели простор, а кроз вањски прозор и трг испред храма. Овога пута у храму је наложено необично много смирне чији је мирисни дим потпуно испунио простор храма. Вечерњи зраци сунца кроз дим су оцртавали необичну црвенкасто-бијелу завјесу која као да је преградила храм на два дијела. Свјетлост је једва дохватала Дагонов кип који је извиривао из мрака некако сабласно и језиво у односу на природну љепоту сунчевих зрака, изолујући га потпуно из простора, као да храм није посвећен њему, већ некоме другом.

Обасјани дим чинио ми се као неки добри дух који лебди у храму и дочекује побјеђене лажне богове, али са потпуном смиреношћу и неким домаћинским односом, сасвим супротним од онога што се дешавало испред храма. А тамо испред је војска, праћена силним народом, стигла до уласка у храм гдје су чекали свештеници. Генерали су спустили неки терет којег нисам могао добро да видим, а којег су по три човјека носили између себе. Испред свештеника је стајао краљ (нисам га до тада примјетио) и око њега сва његова свита, свечано украшена побједничким тракама.

Обичај је налагао да све што се донесе као ратни плијен треба да се стави пред ноге краљу, а он да стопалом својим згази непријатеља и да на тај начин покаже ко је побједник, а ко поражени. Не знам зашто овог пута краљ није учинио тако, али већ следећег тренутка поворка свештеника, предвођена краљем кренула је у храм. Краљ је ишао напријед, а свештеници за њим изговарајући молитве у славу Дагонову у ритмичном понављању праћеном бубње-вима. Када је поворка стигла пред Дагонову статуу, краљ је подигао руке и све је стало.

На средини храма, под природном свјетлосном завјесом од облака дима, изронио је златом опточен Ковчег. Ношен војницима који га спустише према Дагону, израњао је из облака смирне, као да га је онај добри дух смијестио на почасно мјесто. Златни херувими забљеснули су ме кроз мирисни дим смирне и остао сам укочен пред љепотом и бљештавилом овог „пораженог јеврејског бога“. Моја прва помисао била је: „Ови имају много више поштовања према својим боговима од нас.“

Толико сам био опчињен љепотом Ковчега да сам још сатима укочен сједио на свом мјесту и дивио му се. Сунчеви зраци и мирисни дим смирне плесали су своју побожну игру по злату којим је Ковчег био опточен. Некакав посебан мир ме је обузео, мир који није долазио споља. Издигнут изнад свега, почео сам да се молим своме Богу. Одлучих да ту останем док год се све не смири. Тако, у молитви, заспах.

Негдје пред зору, пробудила ме је нечија рука. Скочио сам, али сам се брзо умирио када сам видио Самордаја како се нагиње нада мном. „Знао сам гдје ћу те наћи. А баш смо се престрашили кад синоћ ниси дошао кући. Мислили смо да... “

У том тренутку зачуо се страшан прасак и обојица смо одскочили. Погледали смо кроз таваницу, а доле испред Ковчега лежао је оборен Дагонов кип. Брзо смо стрчали доле, а у исто вријеме стигли су и други свештеници да виде шта се дешава. Огромну дрвену статуу, која је лежала лицем на доле, као да се поклања Ковчегу, било је готово немогуће оборити, а у храму – осим нас горе – није било никога. Свештеници су позвали војнике и тешком муком, уз помоћ конопаца, Дагон је враћен на своје мјесто.

До краја дана, у граду се само о томе причлало. Нека необјашњива сила оборила је огромну и тешку статуу која је изузетно пажљиво осигурана, баш због своје величине. Самордај је објаснио да смо нас двојица били случајни свједоци и предложено је да ту ноћ поново будемо на истом мјесту са још два свештеника и четом војника око храма.

Био сам поносан што сам добио прилику да будем очевидац тако великог догађаја и знао сам да ми Бог нешто овим поручује. Нисам заспао до јутра, молећи се да ми Бог каже шта све ово значи. Негдје пред зору, на ум ми је дошла мисао да је израиљски Бог јачи од Дагона и да се на овај начин свети свима нама и показује своју моћ. Питао сам се, ако је то тачно, зашто је онда дозволио да буде заробљен? Како сам то помислио, зачу се исти онакав тресак као и прошле ноћи и сви су поскакали да виде шта се десило. Тамо доле, Дагонова статуа лежала је на поду у комадима, док је рибљи труп остао на свом мјесту. За тили час храм су испунили свештеници и војници, али кривца за ово дјело нису пронашли.

Значи – тачно је! Био сам сасвим сигуран да ми је Бог дао јасан одговор на ово питање.

Након овог догађаја, сав се град узбунио, тим прије што су ускоро почеле да се појављују неке чудне болести. Свештеници су се састали на вијећање са краљем и градским оцима. Самордај ми је касније причао да је он предложио да се Ковчег Господњи врати Израиљцима. Његов предлог био је одбачен, јер би то значило пораз пред непријатељем, па је закључено да се однесе у Гат. Чувши за ту одлуку, кришом сам се увукао у храм и поклонио се пред Ковчегом Господњим. Од тада до данас, мој живот је везан за ову Светињу и ја сам постао један од ријетких Филистеја који су се поклонили Богу Израиљевом.

Када је Ковчег однесен, у мени је настала нека чудна празнина. И Самордај је постао некако заго-нетно тих и повучен. Нешто се и у њему дешавало, али нисам имао храбрости да га икада питам о томе.

Наставиће се ...

---

[i]Види: 2. Сам. 21, 16-20.

[ii]У преводу Старог Завјета од Ђ. Даничића, овај град се назива Азот (нпр. 2. Сам 5,1.)

Друго издање романа урадила је издавачка кућа "Катена Мунди" Београд и роман се може купити код њих на сајту кликом на слику.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: