детаљ слике: Varaždinsko groblje

Предачки сан

Већ један век сањам један исти сан.

Кривудаву Пуцарушу, појим душу,

опело сам себи држим, ал` не могу да издржим,

сву ову туђину, њину ноћ и дан.

И откуд ја овде? И шта је то рат?

Што ме младог откиде од мајчиних груди,

што сам боже проклет па ми није дат,

грумен земље таковске да ми главу држи.

Већ један век трпим земљу туђинову.

Крваре ми ране из њих жал ми тече,

све сам муке издрж`о ал` не умем ову.

Неопојан легох. Без свеће. У вече.

Ратио сам и патио ал` о овом нисам снио,

да ћу негде у туђини сам остати у ледини.

Ал` још сањам, још ме вуче, још ми мртво срце туче,

па ми дође да Васкрснем и да одем испред куће.

Ал` не могу. То не бива. То се никад десит` неће...

Зато молим Свевишњега да ми тамо пале свеће.

Зато реших да ти ноћас,

ја у мирне снове дођем,

да ти кажем што ти не знаш,

па опет у вечност пођем.

Ја сам брате, Драгомир. Ако ме још памти,

твоја седа глава и уморна душа,

ми се никад нисмо заистински срели,

па ти дођох у сан ноћас као луча.

Дођох да ти кажем да срце не спалиш,

да не гушиш груди грехом с`којим живиш.

Заспао сам давно, а ти ме још жалиш...

Када Богу кренеш, тад ћеш да ме видиш!

Ја сам двапут умро. Једном одистински.

Моје стопе не памти Спасовина густа.

И нико ме не зна. Нико заистински.

Моја кућа сад је затворена. Пуста.

Има једна слика. Још је нисте нашли.

А ако је нађете, питаћете: Ко је?

Узалуд је она, гуњ и крштеница,

Кад тамо у качари за кацама стоје.

Ја своју душу оставих далеко,

далеко у земљи која није наша.

 Да л` ће моју хумку кад обићи неко,

ил` ће време избрисати сва сећања ваша.

Веле да је Вараждин, ђаво га однио,

ни сам не знам како сам, завршио овде.

Пуста болест и рат овде ме донио.

Затрави ми душу у заборав. И оде.

Ај` уздравље Мишо, ја сад одох роде,

Не тражи ме кукавче ако Бога знадеш.

Доћи ће твој праунук мени у походе,

Кад на небу једном ти мене познадеш.

И са неба гледах... Врнчани се буде...

Гргољи Стојинац, Спасовина хучи.

Остах жељан свега, волео сам људе,

Мој животе. Муко. Свему ме научи!

     Ова песма посвећена је Драгомиру Проковићу из села Врнчани код Горњег Милановца, брату по оцу мом прадеди Миославу Проковићу Чичи. Несретни Драгомир, поделио је судбину многих младића који су одлазили у ратове и више се никада нису вратили. Као малом, остала ми је у мислима прадедина прича о брату чији гроб никада није пронашао. После седам година трагања, читања, прелиставања и распитивања успео сам да пронађем гроб мог претка и да испуним прадедовски завет.

Драгомир Проковић – војник 11. Чете 36 пешадијског пука. Стар 22. Године. Неожењен. Врнчани рудничко-таковски. Место смрти војна болница. Узрок смрти Шарлах. Време смрти 9.4.1923. у 16 часова. Место починка Гробље Вараждин поље 5. Ред 21. Број гроба 11.

Захвални потомак у  славу и част својих предака.

Др Милан С. Марковић

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: