У чекаоници сам се сјетио сна од протекле ноћи. Био сам на великом фудбалском стадиону. Тридесет пети минут је и ми смо освојили лопту на нашој страни терена. Кренуо сам од корнер заставице, по лијевом крилу, да трчим напријед; погледао сам десно да видим у кога је лопта, била је код маме. Стајала је, моја драга мати, удаљена свега неколико метара од мене; није изгледало да намјерава да крене у напад, лопта је мировала испред ње.
„Избиј, мајко, лопту, избиј је на њихову половину“, довикнуо сам јој. Мама се сагнула, рукама подигла лопту и завукла је испод мајице. Није носила дрес, то сам тек у том моменту схватио, а ни ја нисам имао никакав дрес на себи. Ништа ми није било јасно. Пришла ми је два корака и тихо рекла: „Постигли смо згодитак.“
Затим се окренула и држећи свој стомак отишла до центра, који је био ближе него сам мислио, и сјела у круг.
„Сада ћу родити. Измакни се“, рекла је.
Почео сам да трчим према свом голу и тада чух себе како изговарам: „За кога ти играш, мајко?“, али већ се чуо звиждук и ја сам се пробудио.
Јутрос ми ништа није било јасно, ни сад ми, док сједим у чекаоници, није јасно. Јесам ли сањао себе, или тог човјека, мајчиног бившег мужа? Био сам он?Поново сам пролазио кроз сан, трчао сам тереном, изнова се осврћући, али ништа ново нисам могао да видим: све би увијек било исто, сан ми није дозвољавао да га конструишем и надоградим, то је било то, само то ми је дао. Ко је постигао гол?
Једино што могу ван сна да закључим је да се тај човјек, за чији случај престанка постојања сам случајно сазнао, он се измакао – измакао се преда мном, повукао се са овог свијета, јер није желио да се икада живи сретнемо он и ја. А ја сам се повукао из тог сна, јер у чекаоницу је ушао човјек. Корачао је ведро, као доктор, прошао је кроз просторију не осврћући се око себе да види колико људи је ту. Тако улазе само доктори, помислих, једино њих не занима колико људи чека, и посве је немогуће било закључити да је тај човјек такође болестан. Ипак, пришао је и он шалтеру и оставио своје документе, затим је брзо и без гледања нашао слободно мјесто и сјео, насмијешен. Изгледао је сасвим поремећено, тако весео, ту, међу нама безнадежним болесницима. Дошло ми је било да устанем и поломим му неку кост, да га уклопим, међу нас, јаднике. Убрзо је постала јасна та његова веселост на овом суморном мјесту: позвали су га тек што је дошао, а прије његовог доласка више од пола сата нико од нас није улазио код доктора; чекали смо ту, равноправно болесни, док овај весели изрод није дошао. Док је био унутра, прижељкивао сам да му доктор саопшти неку лошу вијест, да га, једноставно, мало дозове памети. Та није он свемогућ!Међутим, покварени господин је изашао гори него је ушао, кезио се још више и викао: „Хвала! Довиђења! Довиђења!“
Његов одлазак изазвао је значајно олакшање у просторији, сви су се мешкољили и слободније дисали, све је опет било у реду; болесничко безнађе вратило се у наша срца, која су, за тренутак, узнемирено устрептала од неочекиваног и непријатног уласка веселог и здравог свијета.
Још десет минута нико није позиван, а онда су редом улазили сви. Мене је доктор позвао посљедњег.
Сјео сам у удобну столицу и осјећао сам се неугодно, јер тако пријатна фотеља изгледала је као подметнута, као дио сажаљења које доктори испољавају према свим пацијентима. И цинично је било то што нам нуде удобност у својим просторијама, а одмах ту, иза ових врата, они не желе да знају за тежину наших живота; у чекаоницама се сатима грчимо на тврдим уским столицама без наслона. Докторски је то, заправо, кукавичлук, јер избјегавају да нас такве виде и овдје, пред собом.
Из протеста се нисам наслонио, него упрегнуто сједио, као да сам у поласку; нагињао сам се напријед као шахиста и гледао у пластични сјај главе доктора Богдана.
А он је већ био у послу око мене: у рукама је држао моју документацију, извлачио је један па други папир, окретао, потписивао, печатио, враћао се онима које је већ једном прегледао, једноставно речено – доктор Богдан је лудовао са мојим налазима.
Све му је, очигледно, било јасно, па ме ништа није питао. Посложио је папире и пружио их мени.
„Отиђи сада доле, на хитну, потражи доктора Петричића, он ће те упутити даље“, рекао је доктор Богдан. Климнуо сам главом и изашао.
Доље, на хитној, ништа није одавало хитност, све се лијепо одвијало: за великим шалтером стајало је тек неколико људи, столице су биле готово празне, само једна жена је сједила, одмах ту, до улаза, а преко пута ње на кревету је лежао старац, сасвим миран. Вјероватно њен отац.
Једна жена се одмакла од шалтера и почела да разговара на телефон. „Ово је ноћна мора“, говорила је. „Ово је најгори дан у мом животу“, рекла је и почела да плаче. „Дали су ми гомилу некаквих папира, морам да урадим све могуће налазе. Не знам како ћу ово издржати, сва се тресем“, говорила је, тако кроз плач, причала је све док њен говор за нас није постао само позадински звук који више не слушамо.
Мени су за шалтером рекли да сачекам, па сам сјео поред жене која је пазила на старца.
Пошто нас невоља није принудила да сједимо сасвим једно уз друго, оставио сам једно слободно мјесто између нас. Тај простор који нас је дијелио одмах се испунио разумијевањем, и њеним и мојим, и то нас је, некако, учинило блиским, иако се више никада нећемо срести. Да сам сјео неколико мјеста даље, онда се тај велики простор између нас ничим не би испунио, помислио сам гледајући испред себе. Сједио сам ту и ћутао, задовољан што сам стекао пријатеља с којим никада нећу проговорити.
Погледао сам, затим, у старца. Тај није био сасвим миран како сам мислио: дисао је, али толико мало ваздуха је узимао да му се тијело скоро никако није помјерало, па је, из страха да га не одвезу у мртвачницу, повремено мрдао кажипрстом на лијевој руци, да знају да је још жив. Жена са телефоном је и даље причала, али плач јој је сасвим прогутао глас и није било никаквог звука из њеног правца, само тужна слика избезумљене и уморне жене.
Ускоро је у чекаоницу ушло двоје младих; у корпи су носили бебу и сјели су близу мене, али кад су видјели старца који је, по свему судећи, паковао живот, устали су и отишли да се смјесте на сам крај клупе, далеко измакавши плод утробе своје од смрти којом их је плашио овај стари човјек са кажипрстом. Изненада се појавила медицинска сестра, пришла ми је и замолила ме да пођем са њом.
Одвела ме доктору Петричићу, који је већ прегледао моје папире и, кад ме угледао, рекао је: „Зајебано, а, Вуче.“
„Зајебано, јесте“, сагласим се са његовом констатацијом.
Вратио ми је папире и објаснио остатак пута.
Три дана касније, ампутирали су ми десну шаку.
Драшко Сикимић
Одломак из романа “Чвор на омчи” (ЛОМ, 2019)
Преузето са: Астронаут.ба
