О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


НЕУНИШТИВО РАСТИЊЕ

Илија Шаула
детаљ слике: КРК Арт дизајн


НЕУНИШТИВО РАСТИЊЕ


 
У мом селу на Кордуну, гдје сам се родио и гдје сам провео дјетињство и љепши период младости, научио сам оно што и данас знам. То је једино што сам и понио са собом кад сам протјеран из свог родног гнијезда. Нек’ сам. Вјероватно је постојао разлог за то што је било баш онако како се догодило! Питао би се један мој добри пријатељ, који ми често кола по мислима: „Ко зна зашто је то добро?“ Тетурам тако по калдрми мојих успомена и наиђох на неко исушено лишће, све у прелијепим бојама као да није ни увенуло. Остала боја. Знам како је народ причао у мом селу, а и шире, да постоји неко растиње, које се развија као коров ‒ што га више сијечеш, оно више расте. Није народ марио до имена тог растиња, неко га звао мрчак, неко комрчак, а било је и чуднијих назива које сам већ скоро и позаборављао. Знам да су школованији и они мудрији говорили да се развија ка’ и комрчњак и да је то ријеч грчког поријекла која значи „неуништив“.
Могао сам слушати шта сам хтио, откуд сам знао шта то све значи. Данас, кад сам у прилици да могу та своја сјећања неким начином принијети свјетлу и видјети има ли шта од њих, или су само изблиједјеле сјенке ‒ нећу! Зашто да не вјерујем или да вјерујем у нешто што је замијенило ону оригиналну истину. Можда је „ресан“ ријеч која би могла описати то растиње. Не сматрам да је. Кад је то растиње младо, колико год да га сијечеш и уклањаш оно све више избија, расте и развија се. Како вријеме одмиче и коријен му се негдје умири у постојању, оно онда текар расте и развија се. Има му вијека, говорили су, али жене су се знале окомити, па кажу треба га истријебити, није ни за шта, само упропаштава оно што вриједи. Али, умјесто да га истријебе, оне га проберу, мислећи да ће се неки од оних за које се ухвате, па заблиста онако на свјетлу, претворити у чудотворну траву којом ће моћи урадити и немогуће.
Било је случајева. Причала ми је Милица Мегедина код Скокановог врела да је убрала чудновату травку и пресадила је ван куће, крај подумјенте, све јој кренуло. Највише је радовало, како ми рече, што је „узела радост под своје“. Тај комрчан је чудо једно. Још ми је говорила: „Не коси га, посебно кад ојача у коријену, и не пали ватру њиме, врцав је и хоће да букне.“ Траве кад постану чудновате нису за косидбу, жетву, паљевине и чупање, треба их његовати и брати и пазити да што дуже трају. Кад им прође тај неки вакат и кад испрате сва четири годишња доба, а као да и не трепну, тад све мање и мање расту и развијају се.
Није ту њима крај, те траве, то растиње не пролази, као ни човјек: умире и рађа се изнова, са свим оним особинама са којима је трајало. Неуништиви ресан!




 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"