|
|
|
 | Илија Шаула | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
НЕУНИШТИВО РАСТИЊЕ
У мом селу на Кордуну, гдје сам се родио и гдје сам провео дјетињство и љепши период младости, научио сам оно што и данас знам. То је једино што сам и понио са собом кад сам протјеран из свог родног гнијезда. Нек’ сам. Вјероватно је постојао разлог за то што је било баш онако како се догодило! Питао би се један мој добри пријатељ, који ми често кола по мислима: „Ко зна зашто је то добро?“ Тетурам тако по калдрми мојих успомена и наиђох на неко исушено лишће, све у прелијепим бојама као да није ни увенуло. Остала боја. Знам како је народ причао у мом селу, а и шире, да постоји неко растиње, које се развија као коров ‒ што га више сијечеш, оно више расте. Није народ марио до имена тог растиња, неко га звао мрчак, неко комрчак, а било је и чуднијих назива које сам већ скоро и позаборављао. Знам да су школованији и они мудрији говорили да се развија ка’ и комрчњак и да је то ријеч грчког поријекла која значи „неуништив“. Могао сам слушати шта сам хтио, откуд сам знао шта то све значи. Данас, кад сам у прилици да могу та своја сјећања неким начином принијети свјетлу и видјети има ли шта од њих, или су само изблиједјеле сјенке ‒ нећу! Зашто да не вјерујем или да вјерујем у нешто што је замијенило ону оригиналну истину. Можда је „ресан“ ријеч која би могла описати то растиње. Не сматрам да је. Кад је то растиње младо, колико год да га сијечеш и уклањаш оно све више избија, расте и развија се. Како вријеме одмиче и коријен му се негдје умири у постојању, оно онда текар расте и развија се. Има му вијека, говорили су, али жене су се знале окомити, па кажу треба га истријебити, није ни за шта, само упропаштава оно што вриједи. Али, умјесто да га истријебе, оне га проберу, мислећи да ће се неки од оних за које се ухвате, па заблиста онако на свјетлу, претворити у чудотворну траву којом ће моћи урадити и немогуће. Било је случајева. Причала ми је Милица Мегедина код Скокановог врела да је убрала чудновату травку и пресадила је ван куће, крај подумјенте, све јој кренуло. Највише је радовало, како ми рече, што је „узела радост под своје“. Тај комрчан је чудо једно. Још ми је говорила: „Не коси га, посебно кад ојача у коријену, и не пали ватру њиме, врцав је и хоће да букне.“ Траве кад постану чудновате нису за косидбу, жетву, паљевине и чупање, треба их његовати и брати и пазити да што дуже трају. Кад им прође тај неки вакат и кад испрате сва четири годишња доба, а као да и не трепну, тад све мање и мање расту и развијају се. Није ту њима крај, те траве, то растиње не пролази, као ни човјек: умире и рађа се изнова, са свим оним особинама са којима је трајало. Неуништиви ресан!
|
