детаљ слике: КРК Арт дизајн

Издаја

Кад брат брата

изда,

камен од бола пуца,

икона на зиду плаче,

вукови слијепи у мећави глувој

трагове своје потиру.

Кад брат брата

изда,

урлик спрженог Сунца

у зјеници ока прогори.

Бол

Све што вјетар

разнесе

БОЛ скупи

у зрно бисера.

Живот

Живот је све

што ме мимоиђе

и на самрти дочека.

Избјеглица

Човјек без вјере

На ничијој земљи.

Окамењена звијер

коју вјечито прогоне гладне

псине.

Мртвац без гроба у који је давно

сахрањен.

Лелек над Книном

Ноћас ме погодише

у зјеницу ока.

Прогуташе мирис моје смрдљиве

смрти

и помислише да ме уморише.

Нема смрти за оне који су је

давно прележали.

Падоше на властите бодеже

они који ми

зјеницу ока погодише,

избезумљени мржњом

јер своје никад нису имали.

На туђем прагу

ноге своје поломише.

И када им БОГОВИ услише

крваве молитве

њиховој дјеци умираће снови

спржени на гробљу

предака мојих.

У Бога пуцају

Пуцају у манастир:

лудило царује у њиховим

мрачним рукама.

Пуцају у гроб.

Све што им преостаје

у живу рану заплетено,

а БОГУ се моле.

Презир

Ја немам домовину

немам завичај:

имам једино овај свој

голи живот:

Ако га преживим, биће ми

довољан

да презирем МРЖЊУ.

Вучјим стазама до слободе

Умиру српска дјеца

у колони

избодена модрим ножевима крвника.

Врисак мајки пролама

небеску душу ноћи,

док траве умиљато своје

јутарње сузе у меку

земљу потапају.

У колони смрти, очаја људског,

Српкиња сина

рађа.

Вучјим траговима његово

тијело скрива

И БОГУ свевишњем  дарује

снагу своју.

Уз шапат љубичастог праскозорја

корача јунак,

на грудима Сунце носи

и вјечну слободу сања.

Највеће богатство и највећа награда за Лазића су били његова деца и његови унуци

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: