детаљ слике: КРК Арт дизајн

ВОЈВОТКИЊА

Мирис зоре и нестале наде нечујно би улазили на врата. Она, увијек на опрезу, подигла би главу на сваки шум. Дуги праменови, на врху главе ћубица вуне, лице бијело са траговима црних шара, са десне стране одмах повише носа и у близини усана двије црне тачке, реп дуг, бијеле ноге прошаране црном бојом, стас пун и витак, матерински инстинкт какав се само пожељети може.

Прва у вођству, водећа у интелигенцији, најпослушнија, најопрезнија, она је најпаметнија овца која је икад ходала и која ће икада ходати овом земљом. Раним јутром, док сунчева топлина још није прекрила плаветнило отворила бих врата гувна и издала јој јасну команду: „Војвоткињо води!“ Упутила би ми благи поглед препун вјерности и поштовања, пришла да ме поздрави, пољубила бих је у главу, а она би потом наставила устаљеном стазом да води своје стадо.

Тако мало тражи. Неколико сати паше, неколико пута да је помазиш, да јој подариш неколико ријечи испуњених љубављу. За узврат добит ћеш врхунског вођу, вјерног пријатеља, ухо за слушање, лијек за уморну душу. Колико је заслуга добила мало је један живот да јој се све врате.

На зеленим пољима прекривени небеским сводом ходали би ногу уз ногу. Примјетила сам одавно да је она надпросјечно паметно живо биће чија доброта превазилази сваку људску. И не. Не треба ми ништа више и ништа не очекујем. Разочарана на завршетку одигране драме смирај душе у најтежем животном добу добила сам кад је нисам ни тражила. Конекција је послата чини ми се од надприродних сила и њихове не двојбене моћи да ране на срцу буду зашивене. Живим упоредо са болом и са животињама. Оне не осуђују, нису злобне, а душу ти држе на ногама и не дају да кољена посустану.

Жиреви и смокве њена су посластица. Погледом би ми рекла: „Одох да обиђем сваки храст и сваку смокву.“ Опрезно, ослушкујући околину ходала би ка својим делицијама под мојим будним оком. Нисам јој могла одбити срећу када се попнем на храст и уберем толико жирева да ми испадају из џепова док она стоји као укопана и чека. И сваки би ми из руке појела, гурајући ме њежно и говорећи „дај још“. Уз познати звук, намјењен само њој, јер вођа је један, заблејала би и упутила позив остатку другара да је вријеме за полазак кући. Устаљена реченица „Војвоткињо води!“ с временом је прешла у поглед и покрет руком као знак да може ићи. И тако су се низале године, једна на другу у измјени емоција које само одабрани осјете. А онда, једног јутра, моја звијезда водиља, моја најпаметнија овца на свијету, моја Војвоткиња одустала је од хода познатим стазама. Лежала је нечујно, скромно каква је увијек и била, јер скромност је врлина великих, реагујући још само на мој глас. Срце је успорено куцало, спремно да се угаси, а моје је вриштало под чијим звуком су зашивени шавови попуцали и крв је потекла. Ставила сам јој главу на кољено, мазила је онако како је вољела, тихо јој шаптала на ухо „не бој се моја Војвоткињо, смрт није ништа друго него рађање у другом свијету, и сјеме кад посадиш оно никне, не сумњам у твоју вјечност.“ Тона суза се обрушила на моје лице, незаустављив потоп чији бродолом ћу преживјети рањена за сва времена. Милион пољубаца, милион молитви нису могле да спрече неизбјежно. Тог другог дана мјесеца аугуста заспала си у својој четрнаестој години живота. Кажу да је животни вијек овце максимално дванаест. И ту си показала надомоћ и остала упамћена као једна једина. Само величине одлазе на велике светце.

Не знам шта бих дала да још једном прошетамо ногу уз ногу, мазећи је по њеној паметној глави достојној и вриједној свега, непревазиђеној скромности и недостижној величини једне даме међу овцама.

Небо, крш и камен. Без звука, без тона, без имена. Само сјећања која не служе ничему осим потрази за болом, жалом, утјехом и скривању под ожиљке прошлости. Да ли трчиш небеским пољима, да ли тражиш жиреве и смокве, да ли ме видиш овдје доље гдје те не заборављам? Кад невоља дође, кад се губитци заредају, кад се бол пробуди и заболи из почетка, душа се окрене, равнодушност према свијету надвије се као непролазни облак сталног недостајања и недовршеног лутања оних који пате. Не знам зашто си као сијенка лептира одлетјела од мене, али знам да ћеш живјети вијечно. Раздаваја нас даљина и судбински растанак, али горе високо под сунчевим сјајем и звијездама сапутницама „Војвоткињо води!“ Једнога дана срест ћемо се поново.

У овом дану и овој истој ноћи спавају сви које волим.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: