детаљ слике: КРК Арт дизајн

   Колоне

Стегла сам ранац и ухватила Борисов равнодушни поглед. Очи је усмерио у надолазећу кривину у aуто из суседне траке који јескоро до пола прешао у нашу.  Гледа у његов браник с десне стране који се клати као млечни зуб пред испадање и испитивачки проучава степен оштећења прљавоцрвене фарбе на шкоди из прошлог века. Као да покушава да преброји на колико места је окрзана боја. Осетила сам како ми уз кичму гамиже хорда мрава који су се управо сви до једног пробудили. Вредно марширају по мојим леђима у милионском броју, газе без задршке, предано, запосели су управо мој врат и суверено заузимају простор око ушију, пењу се до врха моје главе где им се број утростручује, настањујући се коначно на мојим слепоочницама. Тутњава је неподношљива, све мање чујем шкрипу гума на Славчовом комбију. Примат над мравима и њиховим маршом, на тренутак само, преузима Славчов грохотан смех и његов глас довољно громак да ми мраве успава: „Тоа не е ништа. Постојат разни будали. Овај не е најголем“. Претходно је замотао улево, опасно се приближио крајњем делу пута, разјапио вилицу у осмех као да се управо сусрео са старим другом из основне школе. Није га опсовао ниједном, није чак ни затрубио. Црвени је нестао из видокруга остављајући за собом отегнут звук сирене, као да је Славчо тај који му је улетео у траку и замало изазвао судар. Цеста се рашчистила и ја сам опет осећала сваку рупу на путу. Почео је да ми се враћа мирис неопраног комбија и прашњавог седишта. Моје слепоочнице почеле су да пулсирају; дуж кичме је углачани асфалт, тек формиран, као да је неко сипао врелу ужарену масу преко мојих леђа и пустио је да се зацементира. Посегнула сам за унутрашњим џепом у ранцу и попила кафетин. Требаће му неко време да почне да делује, али ја се осећам боље чим прогутам таблету.У моменту као да је пулсирање почело да попушта. Борис није рекао ништа, поглед му је остао прикован за пут. Потиљак му се напрасно зацрвенео као да му је двогодишње дете нажврљало мноштво неједнаких линија.

Везивао је пертле и спремао се да крене на сахрану свога деде када сам их први пут видела. Тачкице и линије су се преплитале на његовом рамену. Нисам га тада ништа питала. Остала сам са његовом бабом, требало је да мотрим на њу. Неће она нигде, тако ми је рекао, све и да хоће, не може, чисто да неко буде поред ње док се Дана и ја не вратимо са сахране.

„Неки свраб и црвенило на кожи“, додао је након што ми је видео израз лица. Не треба много да ми човек препозна неизречено, оно избије као да се упалило црвено дугме за евакуацију, „ништа страшно. Нестаће за који минут“. Нисам се смирила док га нисам убедила да одемо код лекара. Црвенило је букнуло  опет у чекаоници дома здравља у којој је заударало на неопер и зној. 

После двочасовног чекања једна сувоњава баба је, преко реда, брзопотезно ушла код доктора. Била је бржа него дете у пубертету. Држала је један замотуљак под мишком и тутнула га сестри која је увела унутра. Кроз провидну кесу видела се Це кафа и 100 грама Милке. Изашла је после пола сата. Борис се горко осмехнуо, а потом само стиснуо усне. Видело се да улаже напор да обузда гнев. Када је баба изашла, ипак је са надом закорачио у ординацију, имао је низ питања за доктора, али задржао се кратко; уместо одговора на своје недоумице, добио је Пресинг и упут за алерголога.

„Више је буљио у онај јебени рачунар него у моју кожу“, рекао ми је Борис након алерготеста. Нема алергије, не знају шта је, претпостављају да је копривњача. 

„Могу ја да поразговарам са Маријом, наравно, она не би могла да ради и са тобом и са мном. Мислим, могла би ако бисмо ишли на заједничку терапију, али не и индивидуално, то у психотерапији није дозвољено. Сигурно би неку препоруку могла да да.“

И то је био једини пут да сам му то споменула. Вешто је избегаваоразговор као бициклиста када се провоза кроз стиснуту колону аутомобила.

„Јеси понео пресинг?“, на тренутак сам помислила да је лек заборавио у апартману.

„Ту је негде. Можда попијем касније, ако се не смири“, почешао се по врату. „Биће то добро, знаш да се повуку брзо“.

Славчо није престајао да прича откад смо се сместили у његов комби и кренули из центра Охрида, направио је паузу само тих неколико секунди док нам је црвени долазио у сусрет претећи да му окрзне комби. Разумела сам тек понешто,убавина, Заливот на коските или тако нешто, чинило ми се да му је страх стран и непознат као Њујорчанину Србија. Нисам се више трудила да га разумем, усмерила сам поглед ка језеру. И даље ме је обмањивало. Једноставно, језеру нисам веровала да није море чак ни јуче на плажи испод Канеа када ми је ускратило со.

Борису смета сунце, невољно чкиљи на оба ока. Погладила сам га десном руком по рамену. Није био љубитељ шетњи и обилазака, нарочито не по сунцу. На тренутак сам помислила да нисам била у праву када сам му рекла да би ово место могло бити одличан компромис између његове статичности и моје знатижеље.

 „Човек је пријатељ мог оца, лети ради шта стигне, последње две године каже да му је најисплативије да развози туристе за једног локалног приватног превозника. Син му хоће преко баре, каже да је добар ђак, и човек се труди да му скупи који динар. И његов син вам је на располагању за све, углавном за ове фазоне око излазака, дискотека и журки на плажама, али вама то не треба, ви сте средовечни људи“, додала је Мила са непрекривеном подсмешљивошћу. „Мислим да ће овог лета радити у једном од кафића, макар је Славчо тако рекао мом ћалету.“

Све ми је то испричала још док смо били у Београду, знала је понешто о нашој кризи и помислила је да би нам краћи пут био лек. Све то лепо звучи, али претходно треба наговорити највећег мрзитеља сунца и мора.

„Па, Охрид није море“, избечила ми се Мила.

„Ма, као да јесте. Исто је то све за њега. Само да се не излежава на плажи.“

„Ма вама је потребно освежење. Охрид је нешто између, таман ће бити и по твојој и по Борисовој мери“, рекла је Мила. Никад се сама не бих сетила. Претходно сам преговарала са Борисом  упорно тражећи неки мањи грчки град, без гужве, повољан, близу плаже, садржајан... Мало ми је фалило да одустанем и од летовања и од нас. Нашој дугој вези скоро ништа конкретно није недостајало осим одсудног корака који подразумева улазак у брак.  Пре смо били ближи кораку уназад, осам година забављања није мала ствар; све те године или гурну човека  у брачне воде или га вртоглаво врате назад, на место пре почетка.

 „ Само не на сунце и само не на море, све друго долази у обзир. Баш сам луд за камењем од ког ми бриде леђа или још горе да утањам у песак? А сунчање! Ко ће дуже да издржи на четрдесет степени са грашкама зноја од којих те сврби кожа, и људи то називају сунчањем! Класично челичење, какво црно уживање! Доста ми је челичења сваког дана по овом усраном граду, по сат и по времена чекам да пређем Газелу и довучем се до стана.“

 Док ми то говори, седим за рачунаром и одбијам да уђем у дијалог. Знам у шта би се претворио. Док нисам кренула код Марије, проводила сам сате у разговору са њим како бих дошла до неке заједничке тачке.

„Наравно да је неопходно разговарати и отворено саопштити своје ставове“, рекла је на моју опаску да осећам колико је важно причати и бити искрен, „али је кључно питање како се ви осећате у том процесу разговора и након њега. Јесте ли спокојни? Или исцрпљени? Шта постижете разговором, има ли ефекта?“

И та Марија, увек ме тера да одговарам на питања на која нисам спремна. Сваки пут као да сам пред полагањем испита од ког ми зависи прелазак у наредну годину студија, и увек добијам изненадна потпитања о којима не знам ништа. Нисам сасвим била сигурна.

„Размислите о томе. Да ли Борис добија било какав увид након разговора са вама и како се ви осећате након тога?“, записала је нешто у свој роковник. Шта ли пише у њему? Шта уопште психотерапеути жврљају тамо? Одакле знам шта осећам. Од кога сам то могла да научим? Цела недеља ми је прошла у размишљању о томе. Нисам знала да јој одговорим. Рекла је да имам домаћи. „Све што не изговоримо а помислимо рађа унутрашње конфликте који су опаснији од спољашњих јер остају унутар нас. Пробајте да их ставите на папир, за почетак. Након тога имаћете боље увиде. То не значи да нећете морати у неком тренутку да се конфронтирате лицем у лице са стресним ситуацијама. Али, идемо корак по корак.“

 „Преплављено, осећам се преплављено“, добацила сам Марији наредног петка још са врата. Када ме је током паковања Зорица салетела да јој не долазим без охридских бисера, али правих, чујеш, праааавих, немој случајно да ти подвале, превараната колико хоћеш, залупила сам јој врата и нисам више излазила из собе. Мука ми је од њених наручивања. Иди до пијаце и купи ми броколи и Рио маре, позови оца да ме вози код Славице у Блок 44 на фенирање, купи себи неку штиклу, немој да идеш тако зарозана! Не знам како је Тихомир трпи. Наставила је да звоца док сам се паковала: „Знаш како, сад ћу оца да ти зовем, па се њему тако понашај!“ Јеботе, третира ме као клинку! Чуј, оца! Па он зна само да процеди: „Немој тако са мајком да разговараш“ глумећи строгоћу. А никад није знао да буде строг, није му ишло иако се трудио. Више времена је проводио трудећи се да разљути надурену Зорицу него да мене васпитава! И тада сам јасно осетила како се преко мене разлива нека моћна водена сила у којој се трудим да останем на површини, али батргам ногама и рукама као неискусни пливач рвући се са таласима.

„Знам и да опишем ту преплављеност“, пожурила сам као ђак кад жури да издекламује рецитацију без паузе и задршке. Као да ме претходног пута пустила и послала у потрагу за златним дијамантом и ја јој га сада поносно доносим. Клима главом задовољно и мало се дуже задржава у свом роковнику. Још ћу Зорици и да се захвалим.

Није било потребе да улазим у разговор о мору и сунцу са Борисом.

Радије пристајем да климнем главом и лажно се сложим да у његовом ставу има логике него да  му објашњавам по ко зна који пут зашто су за мене морска вода и ваздух извор обнове и здравља. На Охрид је пристао само због историје и културе, у то није било сумње. Чим је чуо Милин предлог, одмах га је изгуглао и учинило му се да је место добро за одмор.

Мислим о томе што сам рекла Марији док Бориса чешкам по потиљку и знатижељно вирим кроз отвор сојенице. Под ногама ми шкрипи дрвена платформа. У сојеници је полумрачно,аблесак са површине језера долази само делимично кроз прозор реконструисане куће и спушта се до огњишта, котарице и крзна. Борис је концентрисан на ентеријер, опипава дечју дрвену колевку као да хоће да јој узме меру.

Излазимо. Борису прилази неки средовечни Јапанац. Пуштам га да се исприча са њим. Мој енглески и није нешто нарочито добар, он га говори као матерњи. Посматрам га како гестикулира и појашњаваму нешто док овај звера у смеру Борисове руке. Зверам и ја и посматрам, изнова, његове шаке. Крупне су и снажне. Заустављам се на грубој кожи његових руку и длакама које су прекриле прсте. Никад ме нису привлачили мушкарци са длакавим прстима. Борис их има на претек. Длаке су му обузеле сваки део тела, вире му из груди када обуче кошуљу. Може ли мушкарац бити у исто време веома пожељан и крајње непривлачан? О томе мислим док се опет трудим да минимизирам број његових длака, али не вреди. Надиру са свих страна, шире се по његовој кожи као пољска детелина по утринама и запуштеним парлозима. Сви ми стално говоре како је Борис фантастичан, толико ми то често говоре да ми већ постаје напорно да их слушам. И овај Јапанац му се већ срдачно смешка и клима главом као да су већ стари познаници. На тренутак осетим спокој, Борис је ипак пристао да уопште негде одемо. И то је већ нешто. Нешто од чега могу да створим илузију која ми је потребна.

Јапанац и Борис опипавају блато и сламу једне од сојеница. Приближавам се дрвеној огради која је опколила реконструисано праисторијско насеље и опрезно се лактовима наслањам на њу. Један блиц, а за њим још неколико; пренули су ме из стања потпуног мира. „Ајде сад! Неее, сачекај ипак! То, удаљи се мало! Е тако! Може сад!“, рекла је  једна од девојака подбочивши се. Одвојиле су се од туристичке групе и правиле фото-сешн.Једна од њих ме је замолила да их сликам. Пристајем. Највиша међу њима ме је зауставила таман кад сам хтела да кликнем, сетила се да ће бити атрактивније ако стане изван дрвене платформе. Прескочила је ограду и за трен се нашла са њене спољашње стране. Деловало је као да ће сваког часа склизнути, црвене лаковане ципеле су јој је стајале на дрвеној платформи, једном руком се придржавала за ограду, а друга је висила изнад језера. Била је концентрисана на објектив апарата као атлетичар на савитљиву мотку за прескакање.  Друге две су истуриле торзо ухвативши се обема рукама за ограду.

Кад сам завршила са сликањем, у  једном скоку се нашла назад на платформи. Сетила сам се да ми је Мила причала о селфиманији и о томе колико је живота узело фотографисање на ризичним местима. Ово није Велики кањон, нису ни Нијагарини водопади, ни плажа Пења у Бразилу, мислим и покушавам да умирим себе.  Леђа су ми, ипак, била наједном мокра. Учинило  ми се да је сунце постало изненада јаче. Једва сам чекала да направим тих неколико фотографија, вратим телефон и узмем свој. Бацила сам поглед ка последњој фотографији, испеглане плаве косе и препланули тен дошли су до изражаја. „Ова иде на Инстаграм“, објавила је девојка у црвеним ципелама. По изјави и смеху који није престајао закључила сам да су фотографије успеле.  Окренула сам се вадећи телефон и тражећи Бориса. Отварам белешке у телефону и пишем: трајање: 3 – 4 минута, валунзи настали усред одмора.

Сад се већ жамор туриста разлегао свуда унаоколо. Водич са сламним шеширом широког обода значајно је подигао прст увис желећи да сви обрате пажњу на оно што ће у наредним тренуцима показати њиме, потом је направио драмску паузу након неких речи које нисам сасвим јасно чула и руку усмерио као минијатурном прозору кућице од блата држећи је неко време да виси тако свечано у ваздуху желећи да свако понаособ разуме колики је значај те куће и ове увале коју су окруживала брда обрасла зеленилом. Потом је наставио дубоким сигурним гласом: „На месту данашњег комплекса налазило се праисторијско насеље и оно данас представља реконструкцију која је изведена на основу археолошког налазишта на дну Охридског језера...“  Продужила сам шетњу међу сојеницима, не треба ми још једно предавање, скоро да знам све о кућама од блата и сламе које су грађене на дрвеним стубовима пре нове ере, грнчарији која је пронађена на дну језера и рониоцима археолозима који су пронашли мноштво животињских костију по којима је овај залив добио име. Борис је пре пута чланке са интернета читао наглас, тако да сам их скоро знала напамет. И снимке, наравно, не креће ни до дугог дела града без Гугл мапе. Нервира ме то, мора све унапред да зна.

„И шта вас још нервира код Бориса?“, упитала ме је Марија прошлог петка пре поласка на Охрид.

Ћутим.

Док се Јапанац удаљава од Бориса, видим презир у Борисовом погледу прикованом за мајицу Јапанца марке Tommy Hilfiger. Узимам телефон и отварам фајл под називом „+ и –„

У колони са леве стране испод знака минус куцам редни број 21. и поред њега: гледа ме као да сам размажена јединица. Додајем још једну ставку: маљавост. И још једну – одаје утисак хладног човека. Остављам телефон у преграду ранца. Док сам чекала Бориса у Славчовом комбију, на брзину сам телефон још једном узела и под истом ознаком откуцала: сви га воле.

                                                                     ***

Стеновита обала држала је на својим плећима манастир Светог Наума. У друштву са галебовима стижемо до саме границе са Албанијом.

Хук воде која силовито урања у језеро. Црни Дрим се као податна љубавница препушта водама Охридског језера. Иако је Борис више нагињао опцији да комбијем локалним путем дођемо до Светог Наума, ипак смо се одлучили за крстарење. Знам да му то обично тешко пада, мада је све прихватљивије него дуго лежање на плажи. Послушао је Славча, тај Македонац му је драг.

„Убавинита и пространоста на езерото најдобро може да се забележат со крстарење со некои чамци“, рекао нам је самоуверено и отклонио, чак и код Бориса, сваку трунку сумње.

Порта Светог Наума. Паунови који се слободно шетају унаоколо и гордо шире своје раскошно перје. Узимам телефон и фотографишем једног са којим се надмудрујем – лењивац је наслутио да хоћу делић његове лепоте за себе и у моменту кад сам хтела да окинем, скупио је своје шарено перје. Фотографисање прекида вибер позив.

„Брате, је л' баш мора сад?“ преврћем очима. Ударила сам посред екрана. Борис ме је зачуђено погледао.

„Кажи, Зорице!“

„Па где сте ви? Зовем вас од јутрос, ни Борис ни ти ми се не јављате!“ На Марсу сам, мама, на проклетом Марсу!! Овде је киша цео дан, какво вам је тамо време? Тата и ја се спремамо за свечану вечеру код Кнежевића. Знаш да су купили нови стан. Причала сам са татом, она бела кухиња што су је купили, знаш каква је. Слала ми је слике, једва чекам да то видим вечерас, па да тата оде у Икеу да набави исту!  А шта ће ти, да нећеш можда да куваш? Ионако не памтим  кад смо задњи пут сели сви за сто. Ето, да знаш, а ону Valentino хаљину што ми је тата донео са пута из Италије, знаш ону црвену, е њу ћу вечерас да обучем. Шта да ти кажем, госпођа Кнежевић има само очима да колута! Не могу више да је слушам!

„Е, морам да идем, улазимо у манастир!“, звекнула сам црвено дугме на екрану.

„Дише ми за вратом и овде! На Нови Зеланд да одем, исто би било!“

„Шта ти је тешко да јој се јавиш? Само хоће да види јесмо се сместили“, додаје Борис док му је поглед уперен у пауницу. Порта манастира их је препуна.

„Ма, дај, Борисе, смештај није споменула! Брига њу, схваташ! Мислиш да јој је стало до нас! Њој је стало само до себе! И до тога да зна где је отац и шта јој је купио! Ко шта ради, жена само прогони! Јадан Тихомир! Не оставља га на миру!“, ово последње сам додала више за себе. Леђа, моја леђа, опет почињем да осећам струјање уз кичму. Седам на клупу испред манастира. Покушавам са дубоким дисањем, али дах ми је плитак. Вежбала сам недељама ону Маријину технику, учинило ми се да сам је савладала. Борис је равнодушно додао: „Знаш и сама каква је. Уопште не знам како ниси до сад огуглала!“ Тражи погодан угао док покушава да фотографише пауна.

„Покушајте да освестите своја осећања, да их тачно именујете“, дала ми је Марија јасна упутства како се то ради, „претворите их у неки конкретан предмет, замислите им облик, величину и тежину, а онда замислите шта бисте са тим урадили.“ Вежбала си то толико пута! Дај, концентриши се! Значајно удахнем. Задржим ваздух неколико секунди. Борис и даље лови паунове. Клекнуо је и нацентрирао. Издахнем. Блиц је једног од њих збунио, намах је склопио лепезасто перје. „Запамтите, важно је да конкретизујете, није битно шта ће то бити. И да, можете да урадите са тим шта пожелите!“

„Да га запалим?!, погледала сам Марију упитно и несигурно након краће паузе.

„Него шта!“, додала је одлучно са смешком.

Напрежем се да визуализујем. Успевам да на трен склопим очи. На клупи преко пута успевам да замислим неку птичурину. „Конкретнији будите“, упутила ме је Марија када сам јој у петак рекла да на столици преко пута видим велики камен. „Какав је тачно, које величине, да ли је лак или тежак, колико килограма или тона? Све ме занима.“

Губим птицу на тренутак, сунце ми се упиљило право у лице, отварам очи. Двориште манастира је препуно паунова. Надиру са свих страна. Борис је заокупљен њима. Ок, птичурина. Конкретније? Огромна. Величина прецизније – око 100 центиметара. Распон крила 180 центиметара. Када их рашири, изгледају као типке на клавиру. Реп је као лепеза из Индија шопа. Слеће на клупу. Раскошна ћуба на глави, црна. Цела птица је црно-сива, кљун велики, оштар, заобљен и повијен. То је харпија орао, да, тако се зове, Тихомир је направио сјајне фотографије тог орла највећег на планети кад је прошле године био у зоолошком врту у Сан Дијегу. Црне, снажне, оштре канџе, као просечна људска шака. Отац каже да само гризли медвед може да има такве.  Масивне ноге. Тешка око 7 килограма. Висока као дете, око један метар. Женка. Поглед јој је претећи; зенице се шире да што више светлости приме у себе.

Замишљам како прилазим птичурини и шаке усмеравам ка њеном дебелом црном врату. Окреће главу ка мени као јој је неко управо стао на ногу и хоће да види ко је то био. Не одустајем. Почињем да је давим. Осмехнем се док то мислим. Што да не, зар Марија није рекла да ми је све дозвољено?

„Хеј, види како је добро испао!“, довикује ми Борис и носи ми телефон.

Отварам очи, али на трен само јасно видим како харпија шири своја крила. Отме ми се и одлети низ Охридско језеро у правцу албанске границе уз заглушујући крик.

„Лукави створ“, љутито је Борис процедио кроз зубе, „знаш кол'ко га чекам да ми покаже реп“, а потом додао као дете које је управо добило фудбалску кожну лопту коју је дуго прижељкивао. „О овоме ти причам, тај сам тренутак чекао.“ Паунови су обиловали раскошним бојама.

Скрећем поглед и питам га хоћемо ли ући у манастир. И даље на екрану телефона увећава лепезасто перје паунова. „Хоћемо, да“, говори ми док укључује камеру. Жели да обухвати спољашњост манастира. Остављам га и улазим унутра. Са зидова манастира посматрају ме прастаре иконе. Прe него што сам наслонила главу на гроб Светог Наума да бих му чула откуцаје срца (легенде су ми одувек биле занимљиве), чула сам оближње гласове из туристичке групе. Видим једну жену која се опасала марамом преко главе како стоји испред иконе Светог Наума крстећи се. Друге две иза ње  чекају у реду и чаврљају весело: „Ма шта ме брига...Јавићу му се вечерас“, и једна од њих додаје нешто тише другој нагињући јој се до уха тако да не могу да чујем. А потом наставља, као да жели свима да обелодани: „Као да овај мој на оним силним службеним путовањима никад није. Како да не, не закопчавам се ја на леђима.“

„Кад може он, што ти не би могла“, додаје јој другарица церекајући се. „Је ли, шта каже, причај...“

„Па, знаш“, каже прва и вади из торбе телефон одлучивши се да је боље да јој покаже. Скоро да могу да му видим профилну слику на Инстаграму. Прислања прсте на екран и потура јој црнпурастог са брадом. Потом улази у поруке.

„Не зајебавај“, и узима јој телефон из руке настављајући да чита. Ова је муне лактом и да знак очима да је њихов ред. Сагиње се, брзо се прекрсти и оставља траг црвеног кармина на икони. Одустала сам од чекања испред иконе. 

Испод зидина манастира Борис је већ уговарао вожњу чамцем Дримом.

Док се спуштам до њега, на брзину у колони плус куцам: организован.

                                                               ***

Што се стана тиче, Мила нас је упозорила да у Охриду, у свако доба, све трешти од музике.

„Које музике?“, одмах је питао Борис.

„Коју волиш и коју ти срце тражи! Ако сте у Старом граду, староградске, кафанске. Ако сте у неком ноћном клубу или дискотеци, техно до јутра. У ресторанима и хотелима обавезни бендови. Има ћирилице на сваком кораку! Али, ништа не брините, све сам објаснила Славчу, нашао вам је стан који је довољно далеко од свега тога, а близу центра.“

Нисам могла да рачунам на дуже шетње са Борисом. Није имао ништа против да процуњам по центру и оставим га да испија пиво са Славчом на тераси.

Док покушавам да се пробијем кроз кордон људи као фудбалер који осредње дрибла, наилазим на тезгу на којој су бисери. Знам да нису прави, све је то Борис испитао пре поласка. Прави се не могу наћи на улици. Купујем их. Продавачица ми се захвално смеши и пакује ми лажне бисере у црвену кутију. Из суседног кафића трешти Знам за један град зове се Београд, меша се са Црном и златном из суседног локала. Доле ниже је док. Заобилазим карневалски Кеј Маршала Тита и седам на врели камен. Звуци џеза из малог полупразног локала надјачали су Секу и Цецу. Задовољна извођењем вежби дисања устајем и настављам потрагу за осам слојева тајне емулзије и љуском рибе плашице. Не заносим се да ћу икада открити тајну осталих састојака, неке тајне је најбоље не откривати. Породица Талев је, ипак, зна. Стављам на груди вечни бисер који је одлично пристајао краљици Елизабети Другој и принцези Дајани. Прави охридски бисер добијам у белој кутији. Када сам стигла до апартмана, ноћ је била доста ведра и прилично свежа. Добро је да сам понела фротирску пиџаму. На тераси је стајало десетак празних лименки Скопског. У кухињи, Борис је докрајичио другу вотку.

Пре него што сам заспала, колона је била проширена још једном речју: алкохол.

                                                                ***

Са околних брда што су наткрилила град скоро увек је допирао лагани поветарац. Чини се да га је највише било на Самуиловој тврђави.

Оставила сам Славча и Бориса у средишту утврђења и попела се на узвисину са које се поглед спуштао на град и језеро. У белешкама додајем још један ноћашњи валунг и епизоду плитког дисања. Гледам Бориса како пали своју нову цигарету и са слашћу испушта дим. Добро је што нисам поред, не подносим када пуши. Славчо му прича све оно што већ зна. Хватам му радознали поглед и жељу да чује нешто ново, нешто што већ није изгуглао о овом средњовековном утврђењу. Зашто једноставно не може одавде да ужива у погледу на град?

„Читао сам о великом броју археолошких истраживања на овим просторима. Једно од највећих ископина требало би да је у близини“, чујем га како каже Славчу.

„Ве носам на платото, близу е, на 200 – 300 метри од тука. На тоа место беа пронајдени остатоците од црквата Свети Пантелејмон и на постојните темели беше изграден нов храм на Свети Климент и Пантелејмон.“

                                                   ***

„Убаво, много убаво!“, добацује ми насмејана продавачица. Ланене панталоне можда могу да изазову смех, али моја линија свакако не! Мрштим се док се гледам у огледалу а затим и у Борисовим очима и размишљам о томе шта човеку треба да се деси како би од величине С за годину дана стигао до величине М.

„Напокон како треба“, одушевљено узвикује Борис. Он је прижељкивао да се „поправим“. Само га ошинем једним погледом. Видим како се суздржава да не пукне од смеха. Срећна сам што је напокон срећан.

Носим белу кесу са ланеним панталонама и имам утисак да је тешка тонама. Вуче ме на доле. Као да ми је прочитао мисао, Борис ме јаче и чвршће грли. Његова рука на мом рамену ипак је знатно лакша него ова кесетина коју носим. Борисова свеже избријана брада гребуцка ми образе. И на лицу, длаке су му јаке и густе. Али раме му је погодно за моју главу. Када ме загрли, осећам се тако сићушно пред њим. Пријао ми је тај осећај.

Док се пењемо стрмим калдрмисаним улицама Старог града, гледам у Бориса. Очи су му упрте у камени зид једне од кућа оријенталног типа. Спољашњост јој је храпава као крокодилски коштани оклоп. По кожи примећујем како му се расположење мења у зависности од погледа на предмете и стања буке или степена светлости. Иако је пред полазак деловало да црвенило неће престајати, кожа му је сада мирнија. Активирала се само једном, у Заливу костију.

Ова стрма улица је успон и напор, али за Бориса није. Волим што је одмакао одлучним кораком далеко испред мене. Не престајем да се питам хоће ли проговорити о нама. Овде смо због нас. Љубоморна сам на овај предео.

***

Тераса нашег апартмана подно Самуилове тврђаве.

Размишљам о томе како дуго одлажемо тај разговор. Могла бих сада, делује да је прави тренутак: завалио се у столицу и био је добро расположен данас. Како човек уопште зна кад је прави тренутак? По недостаткунабране коже на челу? По томе што складно дише? Што прави колутове дима од цигарете? Зато што му мишићи нису напети ни кожа црвена?

 „Јеси се чуо са мајком?“, изговарам док се он нимало не труди да ме поштеди дима. Не  могу више да му понављам колико ми сметају цигарете. Устанем и наслоним се на хладан гелендер терасе. Чујем га како у паузи између два дима каже: „Јутрос им однела додатне папире које су тражили. Кажу, фали још један.“

„Је л' јој неко помаже док не пошаљу геренто домаћицу?“

„Мислиш, ако пошаљу геренто домаћицу?“

„Мораће, Борисе. Бабино стање то захтева. Дана и ти више не можете сами.“

Дим цигарете ушао ми је у ноздрве, залепио се за њих као жвакаћа гума за ђон ципеле. Кроз дуванску маглу видим му грч око усана. Исти израз лица је имао када сам предложила да изнајмимо стан. Пристао је само ако трошкове делимо, неприхватљива је била моја идеја да сносим све трошкове.

Опасава се бодљикавом жицом и увлачи се у простор који је само његов. Знам да би ме презриво одбио кад бих предложила да Милу ангажујемо у медицинској помоћи. Она има воље, медицинска је сестра и могла би да помогне. Већ је долазила пар пута да да смернице Дани. Дана не зна како се подиже и пресвлачи непокретан човек, а њена кичма је одавно већ начета. Тихомир му је рекао да око плаћања медицинске сестре не брине, док га у школи не запосле на неодређено. И на једну и на другу опаску само је одмахнуо руком. Када двоје пређе у рутину, није ли и то део односа, неопходан и пожељан део? Или са почетком рутине почиње да нестаје блискост? Да ли је наша рутина почела онда када је престао да ме љуби када бих долазила уморна са посла? Или је настала онда када је почело да ме нервира његово рано шушкање ујутру док се спрема за посао, а ја престала да се љутим што ме није пробудио да га испратим? Можда када сам демонстративно почела да окрећем леђа и навлачим прекривач преко главе намерно му стављајући до знања колико ме нервира?

Свежина са охридских узвисина укрстила се са пријатношћу која је стизала са језера.

Узимам телефон и ћутке одлазим на спавање. Вибер ми је затрпан сликама новог белог стана Кнежевића. Означим их све и избришем.

Сутрадан ћемо на плажу. Једва чекам. Ноге ми бриде као да су се сви моји мрави преселили на стопала и листове.

У колони плус куцам две ставке: начин на који се смеје, достојанствен; у колони минус испод цигарета додајем: одбија сваку помоћ.

                                                               ***

Плажа испод стена које прете да се обруше на језеро - море. Борис ми прилази и маже кремом леђа.

„Да знаш да си била у праву. Право море, само што вода није слана“, говори док брише пешкиром главу.

 Забацује косу уназад, упире поглед нагоре, ка врху литице која се уздиже. Волим што личи на стену изнад нас. Исто ме грли као што литица на којој стоји манастир Светога Јована Канеа грли градску плажу. Да ли ирационални део наше личности бира уместо нашег рационалног? Можда смо у заблуди када мислимо да бирамо, можда сплеткаримо са собом и не знајући да то чинимо. Сећам се нашег првог сусрета – Мила и ја смо се нацртале у башти КСТ-а. Са бине се разлегао заразни глас Прљавог инспектора Блаже. ''Неки е-те-еф-овци, гарант'', рекла је Мила преврћући очима дижући криглу пива ка бини и Блажи. Нисам дуго размишљала када су сви прешли за наш сто. Борис није био најлепши, само су ширина рамена и дубина гласа биле довољне да постанем нема за Блажу и за све друге и да изаберем њега.

Лежим лењо и даље. Чујем га како пакује ствари у ранац. Пристижу први ранораниоци. Што се купања тиче, за Бориса је завршено. Мноштво људи га узнемирава. Остајем још мало на јутарњем сунцу да се дружим са каменом и водом.

„Не могу да га извучем из кревета, шансе нема!“, са суседне лежаљке чула сам мушки јутарњи промукли глас. „Да макар хоће да изађе поподне када се пробуди! Овде смо десет дана, а њега сунце видело није!“

„Ова моја до зоре није заспала! Изађем до ВЦ-а, видим њу како се цери у онај њен екран, не констатује ме ни два посто! Кад сам јој пришла онако рашчупана и сањива и отела јој га, тек ме је тад приметила! Ма, за све је крив онај мој, љуби је тата!“, витална и згодна жена покушавала је да отвори сунцобран. На суседној лежаљци био је заваљен дебео старији човек са црним ђозлуцима.

„Ко је споменуо тату?“, низ стрмину се у манекенском ходу спуштао црнпураст човек средњих година у розе шортсу са плавим Versace пешкиром пребаченим преко врата. „Од раног јутра драма! Је л'  видиш, друже, с ким ја живим?“ Згодница га је ошинула погледом и одлучила да јој је јутарње купање боља опција од јутарње свађе. Вадим из ранца слушалице и појачавам Led Zeppelin. На суседним лежаљкама два мушкарца леже, оба загледана у телефон. Одлучила сам да су ми леђа довољно осунчана и да бих могла да кренем. Пре него што сам устала, у фајлу сам додала:

-          Из такта ме изводи његова перфекција.  

+ Волим прстима да прођем кроз његову густу баршунасту косу

+ скромност                                              

                                                            ***

Зора. За тили час прелазимо Газелу. У Београду киша лије као из кабла. Кроз замагљено стакло посматрам неколицину људи погнутих глава на станици код Сава центра.

„Видимо се у стану кад се одморимо од пута“,  каже Борис. „И кад видим како су баба и Дана.“

Ранац сам ставила на седиште док сам устајала, извукла кутију и ставила је на место сувозача: „Понећеш ово мајци“. Нешто је заустио да ми каже, али га намерно остављам и залупим вратима. „Покиснућу, жууурим!“, довикујем му док се удаљавам и назирем му љутити израз лица кроз замагљено стакло. Баш ме брига што је љут. И баш ме брига што не уме да прихвати поклон.

Прелазим улицу брзо док ми се киша слива низ лице. Над Београдом је свитало. Док сам се пела ка петом спрату, шутнула сам лименку пива, пар пикаваца и кесу Смокија. Зорица је у спаваћој соби дробила оцу о боји угаоне гарнитуре у Икеи. Нису ме чули. Извукла сам црвену кутију из ранца, ставила је на трпезаријски сто и увукла се у собу. Пре него што сам се истуширала и легла, на телефону у колони десно откуцала сам: бисер. Када сам се пробудила, било је ведро. Дуга је прошарала небо изнад мога стана.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: