|
|
|
 | Александра Грозданић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Коцкар
Данас ништа није добио. Приметила сам то по његовом ужурбаном ходу, испред кладионице у нашем крају, из које само што је истрчао зајапурен, одсутно ми отпоздравивши, гледајући при томе негде неодређено. Учини ми се, чак, да мотри горе, у правцу неба, као да оданде сам Бог треба да му да знак и пошаље добитак, али га из неког разлога данас не шаље, касни или одуговлачи, и као да се овај немушти разговор између њих двојице на исти начин одвија, по ко зна који пут, увек испочетка. Већ дуго је коцкар, то му је професија, и као што други одлазе на посао, тачно у одређено време, тако он, ревносно, чим се коцкарница отвори, заузима своје место за столом, отпочињући радни дан. Свих ових година никада није изостао са свог „посла”, па чак и онда када је на фудбалу повредио ногу, улазио би на штакама у коцкарницу, и остајао тамо, само до краја свог радног времена, оног које је сам одредио. Немогуће да никада није искусио кошмар свог порока, али он је мали играч, тачан и прецизан, а живот уме да буде благонаклон. На њега никад није био киван. Осим посла који воли, доделио му је брижну жену и две лепе ћерке, од којих је једнa још девојчица. Док је придржава на малом дечијем бициклу, сталожено јој објашњавајући како треба да одржава баланс, мисли су му тамо, на небу, ту где се поред судбине читаве људске врсте решава и његова, и безначајно је да ли је нечија игра живота грех, или врхунска дисциплина, све докле Бог корача са нама, и док се сами осврћемо да проверимо да ли нас прати...
|
