(Седмица)
„Јурим да уплатим лото, већ је десет до седам!“, довикнуо је комшиници, као одговор на њен позив на вечерњу кафицу.
„Сама сам... Пропушташ забаву“, узвратила му је полугласно, онако за себе, да је није ни чуо.
„Какава кафа, женска главо“, мислио је у себи. „Најбоље да због кафе пропустим уплату лотоа. Те жене баш немају мозга... Да бацим у воду двадесет година живота, редовног уплаћивања лото вртешке и жељног очекивања вечерњег скакања куглица са бројевима и крижања извучених на листићу“, ишчуђавао се.
„Да, нисам никад ништа добио. Нисам, па шта. Ни захвалницу. Неку замену, понекад, али због части никада нисам наплатио ту бедну сићу, у виду замене листића. Имам и ја неки понос, мајку му. Ја пикирам само највише врхове. Прву награду. Џекпот!“, сишао је са свог „пони“ бицикла, гурао га је лагано крај себе, ходајући и замишљао је даље.
„Е, да... Кад бих добио тих милион евра. Када вечерас добијем, тих милион евра, одмах ћу купити стан у центру Београда и отићи из овог предграђа. Младеновац је леп, ту сам рођен, основна школа, прва љубав, све ми се ту десило, али Београд је Београд. У ствари, купио бих два стана у центру Београда. И за жену један. Ако се разведемо, нека има где да остане. Ја ћу са овим новцем моћи да имам било коју жену у Београду, тако да ми моја Славица неће бити баш најпотребнија. Тридесет година суживота с њом било је довољно. Имам и ја право да свој праведно стечени новац потрошим како ја желим и да старост проживим како ја осећам да треба. А-ха, и комшиници ћу купити једну гарсоњеру у центру Београда. Нико не кува кафу боље од ње. Требаће ми она и тамо у великом граду. Свој ти се увек нађе при руци. Комшинице су увек највећи ослонци комшијама. Боље су нам од рођене жене, а и ми смо њима, вала, бољи од њихових мужева. Проверено. Купићу јој, него шта. Чекај, то је већ више од 250.000 евра... Ма, има довољно. Купићу и један апартман на мору, да могу кад хоћу да одем на купањац. Ауто, треба ми ауто. Сребрни, металик ћу купити. „Голф“, седмица! „Порше“ је бољи. Купићу „порше“. Имам новца довољно. Доста је вожње овим половним бициклом из осамдесет неке. Коначно ћу моћи да уђем у све оне бутике у Кнез Михајловој улици и поновим се у свакоме од њих. Купићу јакне, кошуље, фармерице „501“ оригинал... Имаћу за „Лотос бар“, ресторане на Дедињу за дипломате. Путоваћу – Париз, Њујорк... Посетићу кума у Јужној Африци...“
„Изволите, драга Миро, донесох свој листић за уплату.“
„Е па, Милутине, сад је 19.05, закључена је уплата лотоа...“
„Ааааааааааааа, неееееееее! Немогуће! Пали машину!“
„Шта ти је, побогу? Уплатићеш у петак, кô да је важно...“
„Али морам да купим стан у Београду, и мојој Нади и комшиници. Обећао сам, малопре...“
„Ајде, молим те. А од којих пара?“
„Милион евра. Имам милион евра, које ћу вечерас добити.“
„Као и сваког уторка и петка, Мики, што си добијао...“
„Данас бих добио, сигуран сам. Овај уторак је био мој дан...“
„Боже, колико је мало фалило до новог стана у Београду. Ни пуних пет минута...“, ругала му се.
„До три нова стана, и апартмана на мору, и новог аутомобила и још би ми остало.“
„Биће тога и следећег уторка, Милутине, аман.“
„Неће бити... Можда буде смак света, па не буде лото кола. Нека геј парада, затворене улице. Неки избори, гласање...“
„Шта би ти радио у Америци, а? Они само уторком иду на изборе. Уместо цифре на листићима лотоа, заокружују бројеве испред имена кандидата“, смејала се.
„Брига ме за Америку, они уторке називају црним јер им је тад пукла берза...“
„Разведри се. Отишао си сад и у црнило. У осам затварам киоск. Пођи до мене, скуваћу ти кафу, као утеху.“
„Шта ће ми кафа...“
„Кафа је увек добра компензација за неостварене жеље, лек за доживљен стрес. Кафа ти је, бре, Милутине, и антисептик, и антиалергент, и антидепресив, како год. Кафа је одувек била највеће богатство које је човек открио. Кафа је једина човекова реалност. Шта год да му се деси у животу, и лоше и добро, он након тога седне да попије кафицу, на миру. Кафа је мирноћи мајка. Кафа нека ти буде важнија од лотоа, од вечерас...“
„Мислиш?“
„Веруј твојој лото девојци, у најбољим годинама, да је тако. Уторак је дан за испијање кафа. Видимо се у 20.05 код мене, на кафици. Чекаће те лото, не брини. Ни уторак, ни лото, још никоме нису побегли.“
