детаљ слике: КРК Арт дизајн

АВАТАР РОМАНА

(Дивна Вуксановић Девојка са штапом, Културни центар Новог Сада, 2020)

Проф. др Слађана Миленковић

Ново књижевно дело професорке Факултета драмских уметности др Дивне Вуксановић Девојка са штапом сама ауторка означила је као романоид. Творевина блиска новели, краћа од романа, са мање развијеном радњом и мање ликова, ипак дужа и компликованија од приповетке. Ауторка овом типологијом показује освешћеност о књижевном делању, висок ниво свести о томе шта ради, као уосталом и у свему осталом чиме се бави у животу, истовремено постављајући изазов пред критичаре да се сложе или оповргну ову тврдњу. Оставићемо жанровско питање за крај, пре свега у покушају да се упути на тему, ликове, итд. Ово је прича о једној девојци.

Слојевито приповедање у кратким одељцима преплиће реалне и метафизичке доживљаје Доротее, главне јунакиње, тако да се граница међу њима не распознаје. Сан представља оквир за причу, понекад завршетак неког доживљаја, некад опет почетак или она попут Алисе у земљи чуда уместо да се гласно побуни или врисне, она „само зевне“ и заспи. Прича о и њеним астралним путовањима, опет недоречено и провокативно увлачи читаоца у мозаичку структуру. Води нас уличицама у Талину, у сусрете са пријатељима Срђаном и Никол, код којих бежи из болнице, очарана кенијским плесачем Фолом, на излету у Риги, опроштају од момка осталог у Београду, како каже „погинулог“ Милоша, често се пробуди у болници или хотелској соби. Доротеа леби попут невидљивих бића с краја Андерсенове бајке „Мала сирена“ у које се и сама сирена претворила и сусреће се са смрћу попут „Девојчице са шибицама“ само лишена суровости, за њу је граница између живота и смрти прелазна и она иде час тамо, час овамо.

Како је аутопоетички указала на Бранимира Шћепановића, тешко је отети се утиску задиханог приповедања из његовог романа Уста пуна земље, који је истовремено и роман о путовању, реалном али и путовању кроз живот, а које се испрекидано преноси и овде. Динамика Шћепановићевог приповедања присутна је код Вуксановићеве, кад почне да се чита не може да се испусти из руку ни једна, ни друга књига. Ток свести јунака у преплету је са приповедачем, код Дивне, нараторка је свезнајућа и свеприсутна, Доротеа је њен алтер его, као да је играјући танго и шпанске плесове проживела део живота који је можда сањала али није била присутна. Смрт као мотив присутна је и наглашена у оба дела. Дивна је модерна у изразу, кратке целине погодују парадигми данашњице, а поигравање са смрћу, стварношћу и животом представља нову или како би она то рекла у својим есеијима „ресетовану“ нормалност.

Буђење јуњакиње постаје уобичајено у другом времену, не само простору, са апсолутним правом на незнање и истраживање идентитета, сопственог, и људи које сусреће или сања. Свако буђење је почетак приче изнова, и изнова, и она, као Алиса, сваки пут поново упада у рупу делимичног сећања и сазнања о догађајима и људима али не одустаје, чак равнодушно прихвата да се сваког дана буди, на неки начин, избрисаног сећања. Проблемски однос према животу и смрти списатељица сагледава у новој парадигми, критички захватајући друштвене потресе, учествујујући у демонстрацијама желећи да промени свакодневицу.

Модерно исприповедано дело, са аутопотечким нитима везаним за позната дела историје књижевности, у поговору књиге Предраг Јакшић види као „метафизички трилер, како га и ауторка дефинише, и у њему пратимо истрагу злочина: жртва је истовремено и жртва и иследник, душа тражи сопствено спасење, али и тело које је и ту и није ту, живот се одмерава са смрћу“. Све је другачије од онога како се у први мах чини, све је с друге стране. Слојевито дело у којем свака реченица има значење, подстиче на размишљање.

Кроз наслове целина, од којих су неки: Претапање, Соба, Потера, Визија, Стид, Главобоља, Уземљење, Брод, Излет, Баћата, Месечина, Утопљеник, Радио, Обред итд, у једној речи сажето је искуство главне јунакиње и на крају остаје Жеђ, као жеђ за животом, љубављу, плесом. Вишеслојна симболика даје повода за тумачења у разним смеровима. Већ наслов асоцира на називе слика старих мајстора попут „Девојка с хермелином“ и провоцира на читање док истовремено себи постављамо питање, зашто је она са штапом, кад је обично штап за старицу, можда је она стара 100 година, можда је повређена, зашто се истиче баш то да је са штапом итд. Штап је ослонац, можда даје лажну сигурност кад корачамо али подстиче нас да станемо чврсто на своје ноге кад за то будемо спремни, а јунакиња стално лебди, бежи, тако да ослонца заиста нема. Одговоре свако налази за себе у овом мозаички конципираном делу пратећи јунакињу коју читалац лако доживаљава као стварно биће заробљено у преплету сна, снатрења, сањарења, негде између „јаве и сна“.

Опроштај кроз лутање душе, опраштање од неких људи, неких људи који ће увек бити део нашег живота и кад више не буду ту, можда је баш то овде исписано, они су ту и нису више ту. Она пише, а неко њу исписује. Романоид као некаква сајбер врста романа, дигитализована приповест, прича у савременој резолуцији речи и израза, представља књигу за нову стварност. Ово је аватар романа у којем радња не протиче линеарно, нити уланчано, него се као мозаик слаже и растаче пред нашим очима.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: