Проза

СЕТРА

Сенада Ђешевић

детаљ слике: КРК Арт дизајн

Сетра

Већ подуже вријеме како зима показа своје оштре зубе у забаченом плавском селу. Опустошене њиве, шуме, ливаде љетњом жегом и леденим наметима снијега, замријеше. Сушна година учини да многа уста остану гладна. Оскудица се увуче свима под кров. Хамбарима се полако поче указивати дно, у кацама трохе смока, на пантама ужегли мирис сушеног меса, на плоту остругана чапра. Само покоји кромпир, упрљан пепелом, котрљаху старине по жаровљу, не би ли, уз капљу врнике заварале празне очи изгладњелом пискору, који, често, празног стомака дочекиваше зору. Највећи терет паде на домаћице, које од шаке колоботњих трица оброчаху за многобројну чељад. Мудре и трпеће, бљутаве качамаке смочаху зехром метеног масла, раскрављеног у захрђалим чинкама, дајући им опор укус.

- Требало би да сљежеш до Плава, да понешто, узмеш у дућан. Тæњила сем, кољко сем могла. Аљ', џаба. Одавно кљијет испразни'. Нестаде сољи, зејтина, газа..., а највише демцади за серђију Надири, која је, удајом Игбале од оном лæни на пољицу. Зима је, ухар је шта гој да убоду. Бељи, кед пукне прољеће неће имат кæд шта навес' од тегла по љивадæ и њивæ. А и śенари ће, прије Бајрæма сносит сијено из Темњæкæ. Треба ји скухат рукатку. Ш' чим? – предући вуну на куђељи за основу ћилима гранаша, ређаше ухиљена Аљковица.

- Знам жено! Од посла, нијесæм имао кæд да сљежем у варош. Знаш и сама да сæм читаву мртву јесен сес стоком био на катун. Ухар је било шта гој да чупну. Хељ, чувам оно мало пиће да ји изимим. Śутра ћу узет Надиру сæ мном, и сљеј ћу у чаршију. Нека сама по вољи избира демцад. Дако ми, оно цркавице коју чувам, подмири трошкове. Знаш и сама, да се ове године ни за љијек није могло уштеђет.

Као најстарија мушка глава у кући, сваким силаском у град, Аљко са собом узимаше средњег сина, ради утовара и истовара коња јахићега, док би он, мухабетући с јаранима у кафани, мераклијски испијао кахву. Тога јутра, остави га код куће да с млађим братом, нанесе дрва за конак, којем, вичном у готовљењу и наслагању дрвљаника танким маткама, не би нико раван у селу.

Штедјећи на свему, а понајвише на газу и дрвима, кратак зимски дан их с акшама увуче у постељу, осим Аљковице, која оста да причува првеску, а која се у току ноћи омлади. Пред спавање, оно ситниша од прошле године што узе од продаје излубака, по ко зна који пут, Аљко преброји и врати у исхабани такуљин. Намјештајући се да легне, умота га у вунену врећицу и убаци у унутрашњи џеп сетре. Те ноћи, постеља му бијаше тијесна и хладна, иако Аљковица, пред одлазак у хизбу тури церову крљу у изенђали, фурун како би што дуже држала огањ.

Зора ни не заруђе, Аљковица извади врући колоштраник, који, од свјеже младевине умијеси, да им се нађе за пут. За то вријеме, Надира се бијаше извукла из врућих хаљина. Поспану браћу и сестре, припокри продраном сеџадом, јер им се кроз проријеђени и оглођани под студа из хизбе, већ бијаше увукла у кости. Научена да хизмети, прије мајке похита да поспе бабу да се умије и скуха му кахву пред пут. Умилним чехрем и бистрином освајаше свакога, па и свога баба. Припремајући се за пут увелико је осјећала укус рамазанки, које би им, понекад бабо доносио с пута, а који би задуго сладио уста, жељна свега.

Иако је договор био да се низ стрмине спусте до Плава, сухота и лијепо вријеме их одвратише од те намјере, и у задњој декики промијенише правац. Невоље су често Аљка нагониле да, по сунцу, киши и снијегу у прслим опанцима, обданице оде до Пећи, и, да се, са замотуљком на мачуги, свом топраку, врати жив и здрав. Познавањем сваког грма, олакшавало му је да се одупре невремену и изненадним неприликама.

Тог, фебруарског јутра, остављајући низ сеоски сокак изблијеђеле шаре опанака и своју хануму испред хајата, са џакљом на рамену и својом миљеницом, Аљко крену за Пећ. Захвална и усхићена што је бабо баш њу узео са собом, жељела је да га ухвати за руку, али јој, обичаји и румен на лицу, ускратише да му се примакне, камоли, да га дотакне. Зазор и стид учинише да је удаље неколико корака од баба. Научена да је женско увијек у сјенци мушкарца и да је подређено мушкарцу, одмалена се суочавала с потешкоћама и ограничењима од стране друштва у којем су предњачили мушкарци. Не проговоривши ни ријеч, након два сата хода, вријеме праћено јаким вјетром, поче нагло да се мијења. Не обазирући се, двије силуете наставише да освајају планину. Навикнут на свакаква искушења и не марећи много за себе, Аљко се плашио да не попусте, већ дотрајали, Надирини опанци, прије неголи стигну у Пећ. Прехладиће се, женско је то. Треба да се уда, дјецу рађа, њиви...Носећи им у загрљај студ и зебњу, на огољелим гранама бијели прах поче вјешто прикривати свјетлуцаве бисере, који, трајно изгубише свој сјај. Не одустајући од своје намјере, бездушна дивљина муњевито се ухвати у коштац с немоћним путницима. Врхови планине Чакор посташе брисани простор, на којем олуја носаше све пред собом. Снажан фијук вјетра, потпомогнут пахуљама снијега, силовито поче прекривати стазу, у, до тада, успаваној природи. Недогледни предио ули Аљку страх, како заштитити срце од срца, своју крв? Заборављајући на срам, Надиру натјера студен да похита бабу у загрљај. Видно уплашена, грчевито је стезала бабову руку, низ коју су се, као бисери низале залеђене сузе. Узевши је у наручје, очајнички је покушавао да нађе склониште у оближњој шуми. Одузимајући им снагу и гасећи им наду, вјетрометина их је све више одбацивала и ваљала кроз снијег. У тренутку немоћи схватио је колико је мали и нејак пред налетима мећаве. Природа поче узимати свој данак. Урањањем у снијег распршише се густе плетенице, увенуше боје на ненавезеном чаршафу, пресушише снови...На њој све утрну, само не брига за бабом, од чијег јецаја све задрхта. Од силине бабовог бола природа је јечала, а небо се проламало. Узалудно је покушавао да јој се приближи, да је задржи и заштити. У тренутку најљуће борбе снажан вјетар сумануто стровали Аљка близу Надириног трупла. Зауставише им се кораци, ослаби дисање, а тијела згрчише. Упадањем у вјечни мрак, више се не чу ништа, осим режања крвожедних звјерки, које нањушише свјеже месо. Ни Аљкова снага, ни сналажљивост нијесу могле да се одупру стихији. Недуго, сњежну бјелину поче прикривати тама, а са њом и њих двоје, олакшавајући земљи да их што прије прекрије својим плаштом. До јуче, питома планина која их је хранила, планина која и даље таји невине погледе, чедне уздахе, сузе несуђених љубави, укроти двије душе, сатирући им живот.

На вијест, да се с пута нијесу вратили, сељани се дигоше на ноге. Њима се придружише и мушке главе из Аљкове породице, док женска нејач оста с мајком на прагу, довећи за њих. Не наилазећи ни на какав траг, с фењерима у рукама, читаву ноћ су тумарали по залеђеној планини, од које се смрзавала крв у жилама. Обесхрабрени, на неколико километара од албанске границе, зориље, затражише помоћ војске. Спуштајући се низ литицу кроз непрегледне предјеле, у војничким чизмама на ногама и дрвеним лопатама у рукама, млади регрути упадаху до грла у снијег. Пред јацију, три сата хода од Аљкове куће, уочише крајичак исхабане сетре којим се поигравао јак сјеверац. То је био сигуран знак да се испод крију тијела несрећних путника. Од призора, спасиоцима су се кидале ноге у кољенима, а сузе влажиле скамењене образе. Уроњена главом у сетру, а леђима у бабове груди, својим промрзлим прстима, заробљеним у модрим Аљковим шакама, Надира даваше знаке да је жива. У извлачењу тијела, учествовало је више од двадесет бираних момака, који, из загрљаја окрутне планине, једва одвојише склупчана тијела баба и кћерке.

Онесвијешћену, на дрвеним санкама, војници Надиру довукоше до плавске амбуланте, гдје јој указаше прву помоћ. Пред поноћ, на војничком шаторском крилу, смрзнутог Аљка изнурени сељани унијеше на поднице трошне куће, гдје га дочека врисак младе удовице, која, за кратко вријеме постаде суре од инсана. Полажући га, на већ припремљену постељу, у којој ће посљедњи пут заноћити, мирис испечене халве из бакарног брзина окупи душе умрлих и напуни гладне трбухе, Аљкових, злом убијених, јетима.

Незамјерљивог, мирног и честитог Аљка, искрено сви ожалише. Борећи се надљудски за живот своје кћерке, дирнуо је душу свима. Вјеру у Аллаха и љубав према свом евладу није могао уништити нико, па ни снага подивљале планине.

Иза Аљка оста мезар, и млада удовица, којој је одлазак домаћина, за навијек угасио осмијех на лицу. Остављајући свом робу голему патњу, губитак, празнину и бол, оставио јој је у аманет и осморо јетима. Тражећи уточиште у вјери, сабуру и достојанству, у Аљковици никад не израсте завист и похлепа. Пркосећи сиротињи и не пружајући руку ником, водила је бригу о поштовању породице, чувању образа и рода и дома и подизању својих јетима.

Надира се дуго опорављала од промрзлина које јој оставише трајне ожиљке у тананој души и видно, оштећеном тијелу. Мада је, од тада, прошло много година, ненавезени чаршаф за спрему и даље чува у бијелој сехари својих сјећања, сањајући снијег, у којем тражи свога баба, пружајући му сетру, сломљених крила.

ОБЈАШЊЕЊА МАЊЕ ПОЗНАТИХ РИЈЕЧИ

А

акшȁм - сумрак

Б

бáбо - отац, дјед

бȅљи - бȅли

брзȉн - бакарна посуда, канта

Ч

чȁпра - осушена очија кожа у којој се кајмак/скоруп одлаже

чáршаф - везиво

чȅхре - изглед, поглед лица

чîнка - емајлирана шерпа

Ћ

ћилȉм - ткани вунени тепих

Д

декíка - минут

дȅмце - памучни конац за везење

дȍва - муслиманска молитва

дућȃн - трговачка радња за продају робе на мало

Џ

џȁкља - торба

Е

евлȃд - потомство, дјеца

Ф

фурȕн - пећ

Г

гȁз - петролеј

Х

хајȁт - улаз, отворени дио испод куће

хȃлва - оријетални слаткиш

хаљȉне - постеља

хȁмбāр - сандук за жито и брашно

хȁнūма - супруга, жена

хȅј - па

хȉзба - штала

хизмȅт - посао, рад, труд, пажња

И

ȉзенђāли - трули

излȕбак/излубæк - окрајак од балвана

инсȃн - човјек, личност, људско биће

Ј

јарȃн - друг, пријатељ

јацȉја - пети по реду дневни намаз

јетîм - сироче

К

кȅд - кад

кæд - кад

кљȉјет - шпајз, остава

колоштрȁнīк - јело, тијесто од пшеничног брашна, млијека/варенике (од тек отелене краве, колострума) и сира

колобȍтње трȉце - кукурузне трице

конȁк - дом, коначиште

куђȅља - преслица

М

мȁтка/мæтка - буково дрво, мотка

мачűга - штап

мезȃр - гроб

мерȃк - прохтјев, ћеф, наслада, угодно расположење

мēтȅно мȁсло - издвојено масло метењем млијека/варенике

млāдевȉна - млијеко/вареника од тек, отелене краве, колострум

мухāбȅт - разговор, дочек

Н

нȁвēс' - навести, вез

Њ

њîви - гаји

О

обрȍчи - припрема, спрема

омлȃди - отели

онȍм лæни - претпрошле године

оснȍва - упредена вуна, конци или „златна“ и „сребрна“ жица која се намјешта преко разбоја и служи за ношење декоративне потке

осмȍчити - зачињети, запржити

П

пȃнте - таванске греде

пискȏр - дјеца, нејач

пȉћа - припремљена сточна храна за зиму

плȏт - ограда од испреплетеног прућа и грана

поднȉца - даска на поду

пољȉца - полица

првȅска - стеона јуница по први пут

Р

рамазȃнке - погачице

рȁскравити - растопити

рȍб - жена

рукȁтка - вариво, кување

С

сēрђȉја - везиво

сȅтра - сако, кратки капут

сехáрā - шкриња опточена ишараним лимом (у њој се држала дјевојачка спрема)

сеџáда - вунена ткана простирка

сљêј - сићи

смȏк - кајмак, сир, масло

сокȃк - улица

старȉне - старци

сúре - изглед, лик

сухȍта - лијепо вријеме

Ś

śенȃр - онај који на коњима носи сијено

Т

такūљȉн - новчаник

тéгло/тȅгљити - напорно радити

Темњȃци - назив ливаде у подножју планине Хрид