детаљ слике: КРК Арт дизајн

ОВДЕ  можете прочитати први инсерт приче Црвена рукавица

ЦРВЕНА РУКАВИЦА

 

Пажљиво отварајте прозоре душе!

Тако је говорила Јелена, док смо се сунчали на тераси њеног осмеха. Од кад је знам говорила је тихо као да ће повредити простор или ухо слушаоца. И нежно као да су јој речи продужетак руку и наставак прстију, којима милује саговорнике.

Тог дана, мада кроз смешак, некако жустро и јетко, за њу сасвим неуобичајено, упутила је неком оштру ноту упозорења.

Због оних који, непрестано, завирују у туђе животе и у свему траже мрљу и трун несавршенства.

Грозничаво и са повишеном температуром у гласу, додала је још и ово.

Њих се чувајте! Густа је помрчина њиховог незадовољства. Свако светло може да угаси и прогута.

Не сећам се шта је још говорила, али сам добро запамтио да су неке њене речи нашле одјек у мојим мислима. Осећаосам као да су те изговорене речи биле деца мојих мисли. Ко зна где и кад смо спојени зачетим смислом духа. Стога, није необично моје духовно материнство, иако сам доста млађи, и од оне врсте која биолошки не рађа. Чак и да није тако, божанствено је бити мајка Јелениних речи. Па зар и ова њена реченица не иде у прилог томе?

Срећни су само они људи који и у најдубљој тами траже искре радости, и у сваком трену и догађају лепоту. Они увек отворе бар један прозор душе да светли и другима...

После много година прочитао сам у некој књизи једну дивну сентенцу: „тмина је светло које није отворило очи”. Када данас размишљам о Јелени, могао бих рећи да је особа која тами, непрестано, подиже трепавице. Зато је у њеној близини увек било довољно светлости. Бар тако мислим док гледам њене руке. И Пако де Брињо открио је у њима неку чудну магију...

Моја опсесија Јелениним рукама ишла је дотле да сам једно време избегавао да се рукујем са другим људима. Кад год би ме неко присно дотакао или дуже задржао моју руку у

својој, тргао би се као да је тај нови додир убица Јелениног додира. Желео сам да га сачувам заувек. Али и да око њега озидам кинески зид да га други додири не би дотицали и оскрнавили.

Или, просто, збрисали са мог длана.

* * *

Барселона

Који је заједнички именитељ повезао мог стрица и моју професорку, нисам ни до дана данашњег успео да откријем.

У брачну луку слила су се два потпуно различита тока. Један силовит, мутан и незаустављив. Са своје обале донео је доста сујете и самољубивог заноса. Рушио је све бране пред собом. Ништа за њега није било свето.

Више ме радовао онај нежни и тихи жубор са друге обале. Насупрот стално намргођеном, непопустљивом, и за критику вазда спремном стрицу, моја професорка, увек спремна да похвали, тражила је у сваком неко острвце пуно сунца и топлине. Каснила је на часове, али нам је опраштала несташлуке.

Цео свет је гледала кроз неку само њој знану диоптрију. Пре бих могао рећи да је лебдела између овог овде и сада и неког другог света, из кога је пристизала збуњена и неспремна да чврсто закорачи у наш свет, пун суровости и крутих ставова, и нађе ослонац у њему. Није се борила за неке своје велике циљеве. Готово да их није имала. Тражила је лепоту у ситницама и налазила је. Умела је да узвиси тренутак, ма како мали био.

Но, ситнице нису неважне, како то на први поглед изгледа. Оне су коцкице без којих нема мозаика. Од њих почиње све и у њима је садржано све. Па и она нит којом се мноштво

разлика повезује са целином.

У свест ми се урезала порука са задњег часа.

Ако не можемо једни другима улепшати цео живот, онда сигурно можемо, сат, дан, трен...

Драга моја Јелена, веровао сам у све што кажеш. Да није тако, зар бих у сећању сачувао пупољке најчеднијих тренутака не дозвољавајући да их ишта испрља. У њима су најневинији обриси и чистота Твојих осећања, без иједне лажи.

* * *

– Докторе, зашто пацијент спава на јастуку у облику рукавице?

– Потсећа га на руку особе коју воли. У њему чува њена писма.

– А црвена рукавица, на левој руци...

– Мислиш она с’ којом иде у шетњу?

– Да, усред лета.

– Верује да у њој живе додири те особе.

– Да ли је она жива?

– Не знам.

– А, Пако де Брињо...

– Онај шпански сликар?

– Да. Да ли заиста постоји?

– Мислим да не. Он је његов имагинарни двојник, неко ко ће остварити његов сан. Подариће особи коју воли, све што он сам жели, а не може. Заштитиће је, пошто болесник умишља да је она угрожена.

– Да ли зато умишља да је убио стрица?

– Да, јер верује да му је он био препрека за остварење сна.

– Ако га стриц посети...

– У овом тренутку то не било добро за њега. Код подељених личности тешко је ухватити баш тај тренутак кад се умишљено, доживљено и стварно сливају у исти ток свести.

– Мислите да не би могао да прихвати било коју другу истину, од оне коју умишља.

– Не. У овом стању фикција га спашава од тоталног слома.

– Да ли ће, икад, моћи да се суочи са реалношћу?

– То, сада, не знам. Све зависи од стања болести. Стално читајте његов дневник, у њему ћете наћи неке одговоре.

– Пишу ли сви пацијенти дневнике?

– Не. Само они који желе. Неки сликају, то је боља терапија. Јесте ли прочитали све што је написао?

– Не баш.

– Онда читајте! За данас је доста. Има тежих случајева.

***

(…)

Стажисткиња осећа како јој од узаврелог нестрпљења, у свакој ћелији титра нека чудна узнемиреност, која све чешће и све јаче, разбија ток мисли и растаче их у мноштво делти.

Одложила би и вечеру и све друго само да изађе у шетњу и разбистри мисли, али не може да увреди мајку. Осим тога, пружиће јој се прилика да нешто више сазна о пацијенту X од оца, ако буде расположен да о томе прича.

Када је  у мислима разлистала дневничке записе, запазила је да, у свему, светли емпатија. И не само емпатија. Стиче се утисак да пацијент цео свој живот, у потпуности, посвећује једној особи. Он се сели у њено биће, нема више себе. Та транзиција је смисао његовог живота. Он живи кроз ту особу. И не жели ништа за себе.

Странице, на којима је описан сусрет Јелене и Пака де Бриња, уоквирене су линијама црвене боје. Мада делује надреално, није измишљен. О томе сведоче и друге личности.

Са посебним задовољством, ишчитавала је тај део, више пута...

Сваком ко је бар на трен осетио атмосферу Барселоне, узаврелу од струјања уметничких флуида, токова бурне историје и животног оптимизма, биће јасно како је Пако де Брињо, у једном једином додиру, открио оно што многи нису током целог живота.

Отвореност и срдачност, ватрени темперамент увек спреман за авантуре и за узношење сваког доживљаја, сваке емоције, до врхунца егзалтације и страсног проживљавања, особи­не су које красе готово сваког Каталонца. Опчињава и њихов правдољубиви занос који зна да прерасте у жестоки отпор према свему што угрожава национално достојанство и што није ви­тешки гест...

 

Једино се пред тим и таквим духом Јеленина душа могла отворити, и бити оно што јесте. Топла, безгранична, ванвремена. Саткана од романтичних снова и узвишених осећања, чезнула је, мени се чинило, баш за таквим витезом срца коме би поклонила своје царство нежности. Све одаје у том царству мирисале би на медењаке доброте, преливене филом од пољубаца. Арома романтике ширила би се, из тог фила, у простор и време и опијала друге људе.

Цела Јеленина душа слила се у тај један једини додир који је усталасао боје на платну Пакове најдраже слике. Била је то једна мала слика из ране младости уметниковог живота. Заборавио сам датум и годину настанка те слике, али се назива одлично сећам. Уснулом медитеранском пејзажу уметник је дао име: „Јутарњи сан”.

Иако је био обасут руменилом јутарњег сунца, ништа на том пејзажу није било будно. Ни море, ни обала. У питомој тишини мале увале одмарао се уснули једрењак. Његова бела је­дра осветљавала су тамне, високе стене изнад увале. Два непрепознатљива лика на једру, окренутом обали, као да су одсликавала сан младог уметника ушушкан у сан пејзажа.

Главе заљубљеног пара окренуте су једна према другој. Њихове профиле, у измаглици, приљубљују косе. Тачније речено, главе младића и девојке, које испуњавају цело платно, грле се косама. Црна, разбашурена коса мушкарца, чији лик се налази на левој страни једра, прошарана је тракама бледожутих сунчевих зрака, и попрскана капима небеског пурпура. Подигнута је изнад његових ушију и чела и издужена у облик шала. На десној страни је глава девојке уз чије се лице припија, размотани тробојни шал од младићеве косе.

Дуга и лепршава коса девојке, боје лешника, личи на расперлијану мараму. Зато су у њој боје више разливене. Осим пурпурне, највидљивије су плава и бела. У плавој су одрази не­ба и мора, а у белој обриси једра. Марамом од своје косе девојка покрива врат и доњу половину младићевог лица. Косе су једини јасан и сигуран знак распознавања. Све остало је нејасно. Али оне истовремено и отежавају распознавање, јер покривају баш оне делове лица који би указали на разлике. Нејасноћу повећава и то што су профили ликова у измаглици.

Вероватно је уметникова идеја била да у центру пажње не буде истицање и нијансирање разлика између полова, него њихова интеграција у нешто више од припадности телу, нешто што узноси, спаја, уједињује до те мере да се разлике губе. Ако је тако, онда и није важно да ли је на откривеној горњој половини лица, на левој страни једра, мушко или женско чело, чије су очи или нос. Исто то важи и за доњу половину лица, на десној страни једра, на којој забуну стварају уста и брада.

Уметнику је, дакле, било важно да дочара љубавни занос, два чедна бића, у трострукој вези: духовној, душевној и телесној. Снага духовног и душевног јединства иницирала је и укидање разлика у телесној сфери...

Неки необјашњиви магнетизам привукао је Јеленине прсте слици. Пако је пришао ближе. Не знам шта је хтео да каже, јер су му речи замрле, а уста остала широм отворена. Укочила му се и полуиспружена десна рука.

Био сам довољно близу да видим како подрхтавају Јеленини прсти. У ували су затреперила једра. На једру, окренутом обали, зашуштале су косе. Најпре је пао шал са лица девојке, а потом се одмотала марама са младићевог лица. Заљубљени пар се окренуо према нама. Главе су им се почеле претапати у један портрет.

Пако је, после шока, покушао да се прибере. Рука му се опустила, али није могао да затвори уста. Гледао је у Јеленине прсте запањено. Нису више били на платну његове слике. Ни слика више није била иста. Кад се прекинуо додир, све се вратило у првобитни положај. Нова група посетилаца улазила је у галерију. Видеће  слику, „Јутарњи сан” , онакву каква је била пре наше посете.

– Молим Вас... – замуцао је Пако.

Професорка га је гледала збуњено, али ништа није рекла.

– Ваше руке...

– Заиста не знам...

– Верујем. Ни ја нисам знао да сте Ви особа из мог младалачког сна.

– „Јутарњег сна”?

– Све је то повезано... да ли бисте ми позирали? Мислим, сликао бих само руке...

 

(...)

 

Део о гутању слике мора поново прочитати. Мада надреални однос према окружењу указује на дубоке корене отуђености, веома уверљив приказ ситуације, о којој пацијент X пише, оставља читаоца у дилеми да ли се понешто од тога о чему пише стварно догодило.

То, што од оца-инспектора у току вечере сазнаје још више је збуњује.

– Не браним Данила зато што ми је пријатељ, али тај његов синовац је потпуно луд. Зар нормалан човек држи такву слику у стану? Није то портрет, ни акт. На слици су две руке, окренуте једна према другој, а на врховима прстију исписани су неки хијероглифи, које нико не разуме, за које је он тврдио да су магични извори светла.И да из њих додири светле, али само ноћу.

– Чије руке ?

– Данилове, бивше, жене. Тај лудак је њу упознао са неким исто тако лудим сликарем. Чувао је њихова писма, да се човек прекрсти и левом и десном, знате где?

Инспектор је лупио руком о сто, тако јако да се рибља чорба једва уздржала да не прелије врхове тањира. Кад су се смириле кашике и ножеви и престали да звецкају, наставио је.

– У јастуку у облику рукавице. Само не знам ко му је то сашио.

– Логично је да неко препозна портрет, али руке, то баш не делује уверљиво.

– Ко би се упуштао у такву будалаштину? Не мислиш ваљда да бисмо се тиме бавили? Постоје ловци на туђе интиме. Од њих се не може ништа и нико сакрити. Прате сваки траг. Понудиће ти и најпрљавији секрет трача на длану, да би доказали да у њему има трагова истине.

– Тата, да ли га је стриц натерао да прогута слику?

– Немој ми, молим те, рећи да верујеш у такве глупости.

– Зашто није раније реаговао, ако је све то знао?

– Није знао. Одавно су њих двојица прекинули сваки контакт, али не знам тачно због чега. Никад не би ни сазнао да није оних који више воле туђу несрећу него сопствену срећу.

А несрећу је намирисао један обичан брбљивац. Син мог и Даниловог великог пријатеља. Он је приликом једне случајне посете Даниловом синовцу прелистао бележницу, несмотрено остављену на столу.

Док је Данилов синовац, у просторијама друге зграде, у којој је смештена његова библиотека, тражио књигу, тај шмокљан је њушкао по његовом рукопису.

Није, наравно, могао да закључи какав смисао има то што је уљаним бојама насликано на платну, али је схватио да је реченица исписана црвеним фломастером, на задњој страни дневника, кључ за одгонетку. А она је гласила овако: „Синоћ су искричаве варнице, из Јелениних прстију, први пут, испод платна на зиду, исписале Паково име.”

– Мислила сам да су људи који воле књиге племенити и просвећени. Најмање бих од њих очекивала да завирују у туђу интиму.

– Па, тај надримудрац, сигуран сам, чита само новине са трач-рубрикама. Њега ништа паметно не занима. Чега се дотакне, упропасти. Књигу је тражио за своју братаницу...

Стажисткиња се сетила коментара на првој страни дневника и у том лику одмах препознала човека о коме је Јелена говорила да може да угаси и прогута светла других бића...

И пацијент X делимично открива његов идентитет на страни која је увод у последње поглавље дневника, али више кроз метафоричну форму. За њега и свог стрица каже да су на истој, затамљеној страни огледала, а то само показује да су радећи против других више смањили себе, зато што тамнија страна огледала само појачава ефекат светлости. Тај контраст најбоље показује да тама, ма како велика била, не може себе да издигне изнад светла. Њено место је увек иза и испод.

***

Стажисткињи се, непрестано, у мисли враћа први сусрет са чудним пацијентом. Још чудније је њој и њеним колегама било понашање Начелника Неуропсихијатријске клинике према пацијенту. После прве визите, којој су као стажисти присуствовали, покушао је да им објасни зашто је болесничка листа пацијента обележена са словом X.

„Замолио ме је да му не откривам идентитет. Рекао сам му да је то немогуће и да правила у болници не одређују пацијенти, него они који их лече.

У међувремену сам открио да је, наш пацијент, врло сензитивна и изузетно образована особа. Има приватну библиотеку непроцењиве вредности. У њој су неке моје колеге и професори са разних факултета успевали да нађу врло ретке и драгоцене књиге.

Када су такве личности у питању прибегавамо другој методи лечења. Оној у којој пацијент бира свој пут оздрављења.

Сам пролази кроз тунеле своје личности. Ми га само пратимо.

Осветљавамо повремено мрачне одаје, и чекамо га на крају тунела. Ако сам не нађе излаз, онда га ми водимо у жељеном правцу”.

Очев глас је прену  из размишљања.

– Полиција је, замислите, стигла пре хитне помоћи. Поштар каже да их је одмах позвао и рекао да у снегу, испред степеништа, лежи тешко повређен човек, мада је мислио да је мртав, али ту реч није могао да изговори. Срећом, Данило се после указане прве помоћи, освестио.

Поломио је нос и неколико ребара. Његов синовац, кога су нашли на првом степенику, испред отворених врата, прошао је много горе. Месецима се није будио из дубоке несвести. Неверујем да би пристао мирно да прогута слику, па онда мучки да гурне стрица низ степенице. Јесте луд, али на други начин. Није он ни лукав ни агресиван. Превише је смушен и некако увучен у себе.

Стажисткиња исте ноћи маркером сенчи неке делове из пацијентовог дневника.

Лекари су ми рекли да сам дуго био у некој врсти коме. Они још увек покушавају да оживе моје сећање. И они и ја знамо да је то безуспешни покушај. Убеђују ме да нисам убио стрица, ваљда да би ме ослободили кривице, јер ме сматрају неурачунљивим.

Сећам се да је ушао у моју кућу, сав разјарен. Никад га нисам таквог видео. Црвен у лицу, разрогачених зеница, са набреклим жилама, пуним динамита жестоког беса. И да нисам отворио врата срушила би се од експлозије динамита, сабијеног у тесним шупљинама надутих вена.

„Значи, истина је”... протрчао ми је кроз уши његов урлик, док је изобличена фигура његовог тела промицала поред мене.

Рамена су му, попут песница боксера које ударају у џак са песком, потресала јакну. И леђни мишићи су поскакивали испод набора јакне. Није могао да их смири ни кад се зауставио пред сликом.

Слику нисам урамио јер би рам ограничио природно зрачење енергије и смањио плиму искричавих варница. Бринула ме помисао да би се, због тог ограничења, варнице могле угасити. А ако би се то десило, никад ми више не би обасјале ноћ, а ноћу су биле најсветлије. Осим тога, ноћу ме нико није узнемиравао. Могао сам да обратим пажњу на сваки детаљ.

Да ли је могуће да тај човек који је тако често додиривао руке своје жене, а каткад их држао у својим кад би излазили у шетњу, никад није приметио шта оне у себи крију? ! Сав очајан гледао сам у здробљене комадиће Јелениних руку. У следећем трену већ сам лежао на поду и био натеран да те комадиће поједем. То је за мене била највећа казна. Некако сам скупио снагу и устао кад је пошао ка још увек отвореним вратима.

Потрчао сам и стигао га на првом степенику.

Хтео сам само да му кажем да је велики бедник и да тим чином ништа не постиже. Оно што носим у срцу никад неће моћи да уништи, а то је највредније што имам. Но, он се тако нагло окренуо и пре него што сам успео ишта да кажем, врат су ми стиснули менгели жилавих шака. Не знам колико је потрајало наше рвање, мени се чинило предуго. Пре него што сам пао, видео сам га како се стрмоглављује низ ледено степениште. Вероватно се оклизнуо. Не сећам се да ли сам га, бранећи се, одгурнуо до ивице. То ми је остало нејасно.

(...)

 Најчуднији запис у пацијентовом дневнику за њу је био нерешива загонетка.

 Моје ново име не могу да откријем, јер је шифра за једну велику тајну. Старо више немам. Ништа чудно. Често се дешава да име умре пре власника, само што то људи не примете, или не желе да признају. Ја нимало не жалим за својим старим именом, иако је ово ново наличје једног другог имена. Или да се тачније изразим, сенка једне светлости.

Опет излазак из сфере реалног, примећује стажисткиња. Нико, сем пацијента, није говорио о тој слици на зиду болесничке собе. Ни за слику у његовом стану не постоје поуздани докази. Питање је колико се може веровати сведоцима. Или је све то сценарио за нешто, сасвим, друго, за сада још непознато? Ако је њен отац то прихватио као истину, онда нема места сумњи.

Или је можда... ? О не, не... бесмислено би било и помислити да је и он учествовао у стварању таквих драмских заплета, а опет све је превише чудно, неповезано и без јасних мотива. Нема уверљивих доказа ни да је пацијентов дневник истинит. Записи о првом сусрету шпанског сликара и пацијентове професорке веома су детаљни и опширни. Мистериозни детаљи описани су списатељски убедљиво, али нису логички прихватљиви. О другом сусрету до ког је дошло, како пацијент пише, следећег јутра постоји само један врло штур, више информативан запис.

Пако је, следећег јутра, заиста, дошао. Донео је магичну слику. Никад није ни помислио да је прода. Осећао је и знао да је дошао тренутак да се од ње растане. Исто тако је знао да је Јелена неће узети тада. Тако се и десило. Ја сам Јеленин поклон по повратку из Шпаније неколико месеци чувао у свом дому. Иако су снимци на филму били аматерски, послужили су му као добра основа за тај посао. Једва сам успео да филм неприметно спустим у џеп његове шарене, широке, кошуље, јер је сусрет у Маринеланду био врло кратак. Разменили смо адресе и растали се пријатељски.

Не знам да ли би се Јелена и Пако поново срели да нисам толико упорно радио на њиховом зближавању. Дописивали су се три године. Још увек чувам сва њихова писма.

Један од најлепших дана у мом животу је недеља у Будимпешти, дан кад су се Јелена и Пако, након три године, поново срели...

Признајем да је мој све присутнији презир према стрицу, који се изродио у активни протест, имао је доста утицаја на доношење тако деликатне одлуке. Нисам могао да поднесем његов лажни однос према Јелени. Знао сам да је вара. Мада је према мени био пажљив и испуњавао све што обећа, осећао сам велику нетрпељивост према њему. Нервирало ме његово лицемерно понашање.

Згадио бих се сваки пут када би помиловао Јелену. Чинило ми се да је тим додиром прља. Гледао сам је тужно како се, као дете, радује његовим поклонима. Наивно је веровала да се тада враћао са службених путовања. Питао сам се како би реаговала кад би сазнала за превару и измишљена путовања и у исто време страховао од последица таквог сазнања, јер би је то сазнање превише повредило, а можда чак и уништило.

Замерао сам стрицу зашто није направио избор. Или Јелена или та друга жена. Зар је смелост, којом је брзо и лако секао сваку врпцу неизвесности, одједном затајила? Не верујем. Високи степен самопоуздања, одлучност и муњевита реакција, то су темељне особине његовог карактера и не би се тако лако урушиле пред таквом врстом изазова. Мислим да није имао било каквих дилема, нити је размишљао да ли је то што ради исправно или не. Увек и у свему био је оно што је. Човек који ће, по сваку цену, и без гриже савести испунити сваку своју жељу, не хајући за било чији суд, а још мање за нечија осећања. Могу слободно рећи да ме та осионост све више удаљавала од њега. Поготову зато што је гушио Јеленину слободу, чак и онда када су на листу његових љубавница доспела и нека, крајње, неприхватљива имена.

***

Када је стажисткиња сутрадан, у раним јутарњим сатима, отишла на Неуропсихијатријско одељење, пацијент X је био страшно узнемирен. Није хтео да разговара. Вероватно зато што је доктор претходног јутра одбио да га пусти кући.

„Још се нисте довољно опоравили. Зар овде немате слободу? Можете да изађете, чак и ван болничког дворишта. То другим пацијентима нисмо дозволили. Али, молим Вас, немојте се дуго задржавати. Купите шта желите у киоску и продавници и за сад Вам је то довољно. А кад се потпуно опоравите, а то ће бити ускоро, пустићемо Вас кући .”

Благо му се обраћао доктор у току визите, а њу посаветовао:

„Ако не жели да разговара, немојте инсиститати! Избегавајте да га узнемиравате на било који начин!”

Жарко је желела да са доктором размени утиске о мистерији слике, али се није усудила да га ишта пита. Такав разговор захтева посебан тренутак. Сигурно постоји још неко ко све појединости око тога поуздано зна. Како до тог сазнања доћи?

Није била спремна да своја размишљања повери родитељима, када се вратила кући. Сигурно би јој рекли да је превише опседнута пацијентом X и да би то могло бити опасно за њу. Затим би јој, како то обично чине, наводили примере из америчких филмова, у којима су лекари и болничко особље жртве таквих пацијената.

Да би прикрила своје право расположење, узела је дневне новине, које иначе не чита, и почела да их листа. Тако је мајци одавала утисак , тренутне, заузетости. А то је значило да јој је, док је сервирала ручак, могла да одговори на постављена питања са да и не, скоро лаконски и без гледања у очи.

Пако де Брињо излаже у Београду... он је учинио много за афирмацију наших младих талената... ожењен је нашом суграђанком...

Као гром из ведра неба, та вест, објављена у културном додатку „Политике”, разорила је све њене дотадашње претпоставке.

Од великог узбуђења није била у стању да прочита цео чланак. Пожелела је да очев телефонски разговор што дуже потраје, али то се није десило. Напротив! Пресекао је саговорника у пола реченице и прекинуо везу. Само што је спустио слушалицу у лежиште телефон се поново огласио.

Пред очима јој је залебдело непознато име. Дочекала га је неспремна. Збркане мисли и помућена свест замаглили су јој поглед. Зато није могла да препозна пут којим је допутовало до ње.

Поље недоумице се смањило и свело на две могућности.

Да ли је АНЕЛЕЈ стигао из њене подсвести, или је у другом прелету, преко новинског текста, видела његово име?!

Одговор на то питање потражиће када буде сама.

Из магновења су је тргле очеве речи.

– Онај твој пацијент је, изгледа, врло опасан...

Гледала је оца из мишоловке својих недоумица, очекујући нову, шокантну, вест. И била је шокантна. Одјекнула је као хитац из запете пушке, којој је ороз активиран у другом делу реченице.

– ... побегао је из болнице.

Барселона

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: