детаљ слике: КРК Арт дизајн

НА ИЗВОРИШТУ СТРАСТИ, БОЛА И УСХИЋЕЊА

(о поезији Сање Лукић)

Милица Јефтимијевић Лилић

Живот сваког човека је поприште на којем се судрају нужности, могућности, жеље, амбиције и снови. Од снаге и умећа сваког појединца зависе домети и остварења, оно што успе од себе да направи, да из себе изнедри и поклони човечанству,ближњима или бар себи. Да учини видљивим све те претпостављене услове и вољу за самоостварењем јер живот неприметно клизи ка кончини.

Ако покушамо да то повежемо са песникињом снажне индивидуалности каква је Сања Лукић, родом из славног босанско -херцеговачког поднебља које је изнедрило велика књижевна имена, а која већ две деценије живи у Лондону где се посебно истакла у професији за коју се и данас перманентно усавршава, видећемо да дар може донети плодове само ако се врло свесно негује. Ако се мисаони процес стално унапређује и ако потенцијална емоционалност није потиснута неминовним урбаним и пословним ограничењима. Ако дух није потрвен прагматичним пословима и ако унутарњи свет титра као канделабри над морем ноћу подсећајући да унутар нас душа битише,тражи светлост, тражи изричај и самопотврђивање. Срећом, није, јер се читајући њене дубоко промишљене и проживљене стихове суочавамо са чистотом бића које битише у исконској потреби за љубављу и креативношћу за мултиплицирањм сопственог постојања: Била сам цијели свијет у тијелу једном.

Кад је неко сав емоција, потреба за екстериоризацијом сопства и самопотврђивања кроз љубав, онда смо на изборишту страсти, бола,патње и усхићења. Лирска јунакиња која израста из поезије Сање Лукић је упечатљива и зaводљива жена, спремна да узнесе под облаке оног ко је покрене, али и да умре у жудњи кад је далеко од жуђеног изабраника:

Чекам те кроз прсте ми цури вријеме

Чекаћу и кад не буде ме.

Њен песнички универзум је стога сав у знаку супротности и укрштаја ритмичких замаха, у знаку повишеног емоционалног тоналитета снажних импулса бића који се мере космичким аршинима. Било да је реч о љубави или болу, присуству или одсуству вољеног, вери или сумњи. Сва у раскошним сликама, многозначним симболима и метафорама, анаформама, хиперболама,ово је поезија у којој су измешани земаљско и небеско те су небеска знамења персонифицирана и носе одлике људских проживљавања.И кад се надубље тоне, молитвом се досеже божанско а иако везана за лични план библијска симболика је увек наглашена. У импресивним песничким сликама, почев од бисера и свиле, мака у житном пољу, месеца над водом, нужно се дешавају сучељавања сјаја и таме, узвишеног и плотског, нежног и страсног, песникиња непрекидно еманира снагу жеског принципа који је отворен за утицај мушке енергије.

Хиљаду стријела из срца врела

Кренуше у лов из мога тијела

у лов на јелена бијела

ког привуче вода са изворског врела.

Хиљаду снова, жеља једна

слетиће на тебе овога трена

да пољуби тзе нељубљена

и остави невољена.

Тај укрштај збива се готово у свакој песми које су строго структурисане и најчешће су грађене на контрасту и рефренском поентирању, те се у њима увек дешава судар светова, било ватре која букти у обома,било патње која раздире оба субјекта тих космичких потреса изазваног љубављу. У синтези сјаја и таме, узвишеног и плотског, притајена страст увек води усхићењу како би суспрегнути росбукнуо,синуо, донео песму и био брана пред Танатосом, који вреба иза неипсуњених надања и недосегутецелине јина и јанга.

У твојој искри

У мом пламену!

У твом жару

У мом пепелу!

Ти сјема ја земља!

Ти вода ја пустиња!

Ти мелем ја рана!

Ти живот ја смрт!

За ову песникињу љубав је алфа и омега егзистенције. Пуноћа њеног бића постиже се тамо где се отвара пут за сусрет и додир који се дуго чека, за оваплоћење сањаног које је стварније од проживљеног.

Настајала у даху, ова љубавна поезија ницала је избрушена и заокружена од идеје до реализације са свим песничким украсима који су део песникињиног духа и који се дугим ношењем идеје хармонизују пре него што се песма огласи.

Поезија сање Лукић је као силовити летњи пљусак у којем се проломи небо и кроз који се за кратко време измешају све небеске силе, разорне и обновитељске, те изванземаљско постаје тако очигледно, и све што је дубоко узбуркало душу поетесе, оличава се као судбинско,па и сама њена песма која је последња одбрана живота пред неминоивним.

Нижу се сати, ти бисер црни

На вретену преду се мисли

Од мене теби, од тебе мени

И преслица од тежине занијеми

Нижу се минути ко година дуги

Упрела их судбина у паукове нити

Од тебе мени,од мене теби

И вретено од тежине занијеми.

Нижу се дани од снова ткани

Судбина ткаља у нити веже

Прође година

Од тебе мени, од мене теби!

Стваралчка моћ љубави да испуни и преобрази биће, спуштајући га у бездан а потом обавијајући га свилом, нискама бисера који су израз чисте љубави, огледа се и у рађању поезије као новог лица аутора који из разбијености света саставља мозаик лепоте која посведочује победу љубави која је оформила стихове,уобручила снажне емоције и мисаоност у естетску творевину која ће надаље битисати нетависно од актера љубави а поетесе која их је изнедрила на радост оних који у поезији траже скlад духа и визуелног, ритма и звука као у овој надсве пиктуралној поезији. Ту врсту моћи љубави да преобрази, да уништи и да изнова створи, посведочују стихове Сање Лукић.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: