детаљ слике: КРК Арт дизајн, житна поља западне Славоније

       вољеној КРАЈИНИ

    ЧЕКАЊЕ

Чекасмо зору што сванути неће

предака пјесма душе нам гане,

преваре мудре до грла сити –

чекасмо неке срећније дане.

Чекасмо правду да с грбљених леђа

неправде тешке скине нам бреме.

Раку смо себи копали сами –

уклето наше будуће вријеме.

Никада нисмо мрзити знали,

праштању увујек били смо склони,

туђине својом браћом смо звали,

а данас очи ваде нам они.

Уклето племе постасмо сада,

свијетлости зрачак тражимо у тами,

кривимо другог, сами смо криви,

у ову клопку пали смо сами.

Вапаје наше не чује нико,

посмртно звоно све јаче звони,

очи су наше на њиховом длану

до јуче браћа бјеху нам они.

А сви смо знали да брат нам није

кога нам није родила мати.

Узалуд урлик преварених душа

када им куцају последњи сати.

Плачемо душом јер суза нема.

Очи су наше у ђердан стале

дугиних боја о његовом врату.

Чекасмо зору што сванути неће –

о, како лудо, о како лудо

вјеровасмо брату.

СЕОБЕ

Сели се род ми Боже,

а мутна Дрина кривуда

и Сава крвава тече

а не зна коме, ни куда.

Сели се род ми Боже,

а не зна пута ни стазе

огњишта с иконом горе,

крај друма остају наказе.

Сели се род ми Боже,

браћа нити покидали,

ко нас сроза у бешчашће

ко на род ми клетву свали?

Сели се род ми Боже,

голготе рубу дошао

а не зна гдје ће стићи,

ни куда, куд је пошао.

Сели се род ми Боже

под ногама тло му тоне,

замрле Славе и свијеће

црквена звона не звоне.

Сели се род ми Боже,

Дрина и Сава се мути

гдје ће нам гробови бити,

ко ће нам вапаје чути?...

Сели се род ми Боже,

без кормила плове лађе,

а никоме нисмо криви

што нас гоне у безнађе?

Сели се род ми Боже,

сво му право одузето

а због вјере и имена,

замијенила зима љето.

Сели се род ми Боже,

Ти не чујеш и не видиш.

Помози нам спашавај нас

шо се своје дјеце стидиш...

  МОЛИТВА ЗА СПАС РОДА МОГА

О, Господе, на небеси гдје си

молим Ти се за спас рода мога,

поново се враћа историја -

да се Срби и Српство уништи

видиш патње недужног народа?

Само за то што смо дјеца Твоја

са Три прста што Те помињемо,

цијели свијет нам уништење спрема

да са лица земље нестанемо.

Од цијелог смо свијета остављени

чујеш ли ме, о Господе Свети,

па Те молим Ти остани с нама

истријебљење моме роду пријети...

Видиш, Боже, своје сирочади

геноциду што су изложени,

сви у небо подигли су главе.

Твоју помоћ сада дозивају

опет Крсне затиру нам славе.

Опет ноге сијеку нам и руке,

опет оштре прорадиле каме.

Опет Српске у црнини мајке

опет за нас припремили јаме.

Опет, Боже пале нам огњишта

и преврћу кости прадједове,

опет гасе наше Крсне свијеће,

опет ваде очи Србинове.

Па Те молим, Мили Родитељу,

ако чујеш вапај  мога гласа

смилуј нам се опрости нам гријехе

и пружи нам своју руку спаса.

Избави нас, Боже из невоље

и неправде што ти дјецу снађе,

сложи браћу да се не свађају

још све нису потонуле лађе.

Сложи браћу нек се не свађају.

Предака се сад преврћу кости,

а све до сад што гријешили јесу

молим Ти се, сада им опрости.

Опрости нам, о Боже Господе

и данашњи Пантелија Свети

видите ли како нас нестаје

истријебљење Српском  роду пријети.

ТАМА

Од ове таме немир ме хвата

о, Боже, нигдје јој краја.

Помоћ ми треба а нема брата.

Даницу тражим, нигдје јој сјаја.

У овом грчу што срце стеже

и овом мраку неначетом,

никад овако и никад теже

плачем над родом и судбом клетом.

У овој земљи што бјеше наша

замрла свака је радост.

Од Свевишњег нигдје гласа,

просута нас куне младост.

Крај уклетог овог вијека

пожурио да нам суди,

свуд се кама чује звека,

више главе смрт нам гуди.

Чудно нешто слуте вране,

стално гачу не птестају.

Нема наде за боље дане

а стаза нам жури крају.

Даница се сјајна скрила,

Влашићи се заклонили,

смртним ритмом бију била

све је пусто у овој тмини.

На прагу змија заспала,

на крову сова хуче,

свака нам радост нестала,

исто нам сјутра и јуче.

Корозија гризе рало,

пусте њиве несијане,

све у болни јаук стало,

густа тама смијени дане.

Овој тами нигдје краја,

без зјеница тумарамо,

остасмо без завичаја,

коме, Боже, припадамо?

Паучина пала по кандилу,

већ одавно тамјан не мирише,

ко ће ову зауставит´ силу,

куд год прође границе нам брише.

Племе моје свуд се распрштало,

нико више скупит га не може,

нијемо ћути напуштено рало,

ко смо, шта смо,о, кажи нам, Боже?

Просуте младости ране

машу нам ручице бијеле,

тијела нам гавране хране,

о, Боже, куда нас селе?

Очне дупље зјапе празне,

у ђердан нам нижу зјене,

има л´, Боже веће казне ?

Звијезде наше погашене.

Нико нам не вида ране,

нико да пружи лијек,

нит´ зоре има да сване –

уклет нам овај вијек.

Данице сјајна баци нам зраку,

покажи стазу у избављење,

нестаје рода у овом мраку –

са леђа скини лажи нам бреме.

Гроб је празан у даљини,

мајка сина носи кости,

никог нема у овој тмини

сем џелата без милости.

Мајка сина носи кости –

отац родне земље грумен,

овом вијеку никад дости

крви наше гледат´  румен.

Мрак и тама, тама и мрак,

а нигдје зоре да плави.

Издржи, роде, остани јак

заст´о на Дрини и Сави.

Туђа је она обала друга,

а још дјетињства чува нам барке,

у чаши чемер у срцу туга

а тол´ке жеље осташе жарке.

Загрми громом Илија.

Дрину пресуши, обале сравни,

огњишта празна, проклета авлија

куне нас вјера и преци славни.

Свети Саво огласи се,

измири браћу завађену,

не види нам око више –

сребрн Уштап, нити М´јену:

За радост нам више не зна душа,

обавијени и тамом и тугом,

одбачени као оскоруша –

додијељени неком роду другом.

Издржи роде, остани јак

сачувај ВЈЕРУ, јш имаш то!

Нека нас бију мемла и мрак

не може веће снаћи нас зло.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: