детаљ слике: КРК Арт дизајн - Мој Кордун

Кордун, земља соколова и вукова

„Јунаци! Почаст! Задњи' пута

Сад поздравимо мјесто ово,

Гдје наше племе соколово

Крв лило усред боја љута.

Јунаци б’јаху дједи ваши,

Кô соко-тићи, горски вуци;

Јунаци ви сте, кордунаши,

Јунаци, њини праунуци.“

(Аугуст Шеноа, 1874, инсерт из поеме, Задњи Кордунаши)

КОРДУН

У нама постоје дани који нас враћају и подсјећају на оно што смо доживјели, преживјели, урадили, стекли, изгубили, рекли, написали. На оно што смо негдје оставили да стоји као стећак поред пута подсјећајући и указујући. Све су то знакови подсјећања на живот.

Покушавам пјевати животу, кроз љубав сваког оног мрава и црва преосталом на нашим напуштеним огњиштима. Док и један уздах трепери над Кордуном, тамо смо! Колико је тамо остало љубави неисказане!?

Кордун је рај.

Ђаво је у њега провалио и својом нечастивом силом протјерао невине душе. Љубав против које ни та нечастива сила ништа не може још и сад је у њедрима Кордуна. Нека је само двоје живе и здраве Божје дјеце, наш Кордун ће цвјетати мирисом те преостале љубави, јер поред све трагедије у посљедњим ратовима, коријен нам није ишчупан.

Срце је остало да бије на Кордуну, наљутило би се кад бисмо му рекли да је Кордун умро и нестао са нама прогнаним на крај свијета. Док нам дух свјетлуца на запретеним огњиштима, пјеваћу пјесму љубави, извор нових рађања.

Ми, прогнани сањамо Кордун под неким другим дијелом неба. Сад смо већ прекаљено гвожђе добро за направити наковањ да би се исковала коса, срп и мотика, па покосити коров да нас не мрачи. Дакле, треба исцрпити ту спознају из нас! Принесимо више свјетла вјерним чуварима славске свијеће на неугаслим огњиштима Кордуна! Они ће препознати и усвојити га.

Рану, коју носимо, превише оплакујемо. Умјесто плача треба  да пјевамо, не на весеље, већ уз радост божанску, васкршњу. Тај глас стићи ће до племенитог срца да би га чуло. То је и нада и утјеха животу.

Свјетлост нам је знање, рад и имање, враћа нас корјенима, темељима, нама самима, нама својима, дрвету живота засађеном у вјековним сјећањима.

Нисмо дозволили прошлости да нас докусури, вјерујмо да нас је ојачала!

Онај ко не живи у својој земљи увијек му недостаје, а онај ко живи ‒ увијек би да оде из ње. 

Требало би сви да оду, па да се врате. Кад виде шта је туђина, знали би да цијене и воле оно што не би смјели никад да изгубе.

Радујте се, дјецо Божја, а кад дође вријеме за мир, тад ћете знати по радости својој јесте ли га заслужили!

Тако је говорио стари мудрац Мегеда у мом селу на Кордуну гдје сам се родио и одрастао. Кажу људи из мог села да им се почесто јави, посебно у дане светковине, кад смо (нај)ближи једни другима, а Мегеда плови између наших срца и обасипа их радошћу.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: