детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПОЕЗИЈОМ ТРЕБА ЗВАТИ

Поезијом треба звати

свако дјете које пати.

Јер у њему расте сила

да прерасте свијет лудила.

Поезијом треба звати

кад те ђаво вазда прати.

У животу све је школа

што је дошло од ђавола.

Поезијом треба звати

када човјек то што има

неће дати.

Себичност је курва знања,

учимо се без лагања.

Поезијом треба звати

кад се иде живот неком узимати.

Јер за тога нема наде,

ни за оног ко то ради

ни за оног ко се даде.

Поезијом треба звати

све ружно што свијет крије,

ми никад' нећемо знати

док нам пјесник не открије.

Гавран

Једне ноћи цртао сам гавранове.

Била их је пуна соба.

На бијелом папиру

прелијевала се сјајно црна боја,

један је плакао

још док сам га цртао

и молио ме да га никад не завршим.

Нисам.

Сви су одлетјели.

Он је остао.

Нисам знао да је те ноћи

у мојој соби

са мном била

моја судбина.

Сад бар знам,

кад завршим

мог гаврана

да ћемо

заједно

одлетјети.

ГАВРИЛОВ САН

Те ноћи сам сањао удицу

Била је тачно изнад мене

Мрзило ме да је гледам

Тражио сам поглед риболовца

Уловио сам га и стао одлучно

Око мене јата риба

Утркују се

да би што пре сјеле на удицу

Одједном се све замрачило

Рибе се разбјежаше.

Стајао сам мртав хладан

са извађеним трном

из ока Европе.

Замутило се небо

Осјетих како ме небеска удица

односи међу звијезде.

У ИМЕ НЕВИНИХ ЉУДИ

У плачу задрхталих врба

препознајем погледе недужних.

Копља се ломе у јуришу разапетих груди,

јутром ће овдје свака зора да крвари,

а пепео разасут по баштама неба

шапутаће жалопојку невиних људи.

Корачаће мјесец у безнађа,

тражећи поглед изгорјелог сина,

вриснуће суза у пламену младости,

растопити набрекле шаке сељака,

бајонети, пуцањ, а затим ... тишина.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: