детаљ слике: КРК Арт дизајн

СУСРЕТАЊЕ ОЗАРЕНИХ НАДАЊА

Јелена је била најбољи ђак другог разреда гимназије. Беше то време освајања слободе, хипи покрета, бунтовне младости која је тражила свој аутентични потпис битисања, у коме је кротила своју набујалу снагу, емоције, креативност, слободоумност... Кроз њен град, шћућурен у котлини, протицала је река необичног имена. Историчари и народно предање се нису слагали како је настао назив хировите реке, која је била час хучна, претећа, разгоропађена, час умилна, кротка, распевана, примамљива, милујућа... Једна од легенди казује да су Турци у осветничком бесу бацали српску ђецу у реку сатврђаве која се пркосно уздиже над кањоном непредвидиве реке. По тој невино страдалој ђеци и река понесе име које остаде за сва времена. Јелена је била слична завичајној реци. Неукротива и жустра, бистра и продорне мудре мисли, није трпела потчињеност. Свесна своје супериорности, презирала је осредњост, слабост и кукавичлук. Била је, једино, слаба на лепоту, на узвишену поетску узнесеност, онај Шантићев, Јесењинов, Ракићев стих, који попут олујног ветра, заковитла емоције, узбурка крвоток, узнемири, измами осмех или сузу. Плакала је над судбином Ане Карењине. Љутила се на Толстоја, зашто Ани није ,,опростио’‘љубав, заклињала се да неће више читати ни једно његово дело. На часу књижевности читала је свој емотивно срочени осврт на ,,Ану Карењину.'' У учионици се чуло само дисање њених другара тек изашлих из кратких дечјих панталоница и другарица које су текразвезале црвене машне на плетеницама и пустиле слапове бујне косе низ своја плећа. Стара професорка је неколико пута брисала наочаре на којима су искриле сузе. Понос школе...Јелена...

Беху то године,,братства и јединства'', време када се градила једна утопијска идеологија ни на небу, ни на земљи. Беше у том времену истинских идеала, пркоса и поноса, заклетости и истрајности.

-Мајко, желим да идем на радну акцију.Још неколико мојих другара ће поћи. Пусти ме, мајко. И не брини. Зашто ме тако забринуто гледаш? Мени не верујеш? А, зар сам те некад изневерила, мајчице моја?

-Знаш ли ти Јелена, да немаш оца? Све што погрешиш, рећи ће свет да те мајка није васпитала. Хоћеш ли ми додати муку на муку? Можеш поћи, ако и брат пође с тобом. Другачије, не дам.

-Брат? Па, он може само воду да нам доноси. Но, добро. Пристајем!

Пругом уског колосека, кроз планинске усеке, кроз кањон реке необичног имена, воз,,Ћира'' је односио у полетност и нова друговања групу омладинаца на радну акцију. До Сарајеваорила се песма, размотавали се смотуљци са храном, понетом из родитељског дома, делиле се ванилице, пите, штрудле, пршут, сир, кајмак, погача...Нека чудна ватра је горела у Јеленином срцу. Иде у нешто непознато, недодирнуто и недоживљено. Једино зна, да и у овом изазову мора бити јединствена и посебна. На њеном рамену спавало је уснуло лице њеног млађег брата. Брижно га је ушушкавала својом јакном, бдијући над његовим сном.Кроз прозор су промицале брезе, потом високе јеле и борови у којима сусветлуцале звезде замршене у густим крошњама. Мирис дима парне локомотиве, увлачио се у купее, мешао се са мирисима миришљаве косе уснулих бригадира. У суседном купеу мирисали су планински производи: сушено месо, јабуке колачаре, планински сир и кајмак, суве шљиве и такише, љута препеченица...спремљени за сталне купце на сарајевском пазару. Младост са својим сновима и неукротивом енергијом, озбиљни домаћини са борама на уморном челу, по која дама у шанел костиму и брижљиво очешљаном косом, по неки загонетни путник у класично скројеном оделу коме се није могло одредити занимање, али ни какве мисли носи у души, клацкали су се пругом уског колосека. Писак локомотиве је пробудио уснула лица. Жмиркавим погледом су осмотрили долазак на сарајевску железничку станицу. Јелена је чврсто држала руку свога брата. Стигли су у изазов и непознатост.

...На градилишту весели жамор и дочек нових бригадира. Препланула лица и жуљевите руке дочекују нове неимаре. Сунце зажарило камен. Хлеб на њему може се испећи. Вижљаста младост исијава дружељубље са препланулих лица на којима се цакле очи, као кликери стакленци што се искрадоше у неповрат кроз подеране џепове кратких панталона. Руке се стискају у поздраву, изговарају се имена, нека нова, другачија од оних у Јеленином граду:Есма, Сенада, Дамир, Мајда, Шандор, Димче, Вукан, Балша, Јашар, Стојче, Азра, Винка, Наташа, Исидора...Промичу кроз Јеленину свест непознати, а познати, далеки, а блиски, другачији, а исти, загонетни, а спознајни...И сви носе своје мало сунце у недрима и покоју сакривену звезду у џеповима, ишчекујући посебност којом ће је даривати.Јелена се постиде својих негованих, белих руку, са лепо обликованим, уредним ноктима. Коса је још увек мирисала на јасмин и тело на сапун,,Лико-сан''.Патике са снежно-белим пертлама и бермуде боје кајсије реметили су стил ударничке дружине. Одлучи да се што пре докаже, да буде иста попут својих другара. Једна рука се нежно спусти на њено раме.

-Хајдемо, другарице. Да ти дам униформу за ударничке акције. Ту,у бараци се можеш пресвући. А, да се одмориш данас, од дугог пута. Биће дана за мегдана...

Два погледа се упише један у други. Два срца запеваше у истом ритму. Две руке се зауставише на пола пута. Тишина одјекну немом симфонијом у два распевана срца. Јелена се прва прибра. Забаци таласе своје бујне косе, укроти немир.

-Ја сам Јелена. Долазим из града који носи име које нас спаја, надам се не раздваја. А, ти си?

- Дамир.И ја сам из града који поносно носи такво име. И филм је сниман о мом граду. Град који носи у називу дрво...

-Е, а ми смо имали своју републику, прву слободну територију у поробљеној Европи.Али...

Неки немир устукну Јеленине мисли. Врати се у сећању на рано детињство и стриканове приче. Све се побрка у њеним мислима. Заковитла се као њена завичајна река кад се нагло отопе снегови са околних брда. А, два тамна ока гледају у њено лице, ишчекујући сусрет два погледа у којима се осмехује сунце. Први дан је био каљење и испитивање сопствених могућности. Болни жуљ се зажарио на десном длану новоприспелебригадирке. На грађевинска колица додавала је сваким даном све више и више терета. Искушавала своју снагу и пркос. Нови жуљеви су су се низали један уз други. Дланови израњављени, а душа распевана, полетна. Дамир је крадом осматрао Јеленин пркос. Њено лепо лице попримало је препланулу боју, њена коса везана у ,,коњски реп'', откривала је правилне црте лица, на којемсу се истицале крупне црне очи, у којима је пламтео недокучив жар. На тренутак се колебао. Да ли да приђе, да јој дода снаге, да предухитри нови жуљ на њеном длану. Знао је. Оваквој снази карактера треба прилазити опрезно, али како откопчати пуцад на срцу непокорне планинске срне. Вечери су доносиле радост и распеваност. Уз логорску ватру ноћи су биле светле, радосне и распеване, чежњиве , романтичне, знатижељне.

-Пружи ми дланове, Јелена. Желим на њима да испевам песму. Да је испишем уснама. Да из ожиљака изникне...да процвета...Смем ли нешто да ти кажем, а да се не наљутиш, да не окренеш своје чарне очи од мене?

-Да процвета цвет који почиње словом Љ, а завршава се словом В. Хајде, чик изговори ту реч...Чик, чик...Не смеш.Не смеш...Храбрија сам од тебе. А, ја волим јаке противнике, волим надметање, борбу...

Опет је била надмоћна, раздрагана као какво дете. Гледала је дуго у два најлепша тамна ока, а потом је пркосно замахнула таласе своје бујне косе и отишла... отишла из разгореле чежње ...

Пред бригадирским стројем, Дамир је подизао на јарбол заставу са три боје. Тренутак у коме ће се прогласити најбољи бригадир и доделити ударничка значка. Најбоља међу најбољима –Јелена, девојка недокучиве лепоте и необјашњиве духовне снаге.

-Ура, ура, ура!- Орило се бригадирским кампом.

Два погледа се разгореше истим пламеном. Два бића похрлише једно другом. Одјек њихових срца надјачавао је звуке гитаре и весели младалачки жамор. Ћутали су, ослушкивали се у тишини. Писали су песму која ће надживети време садашње и време будуће.У тој распеваној тишини, знали су – овај тренутак ће понети у будуће године њихових живота. У истом трену осетише и срећу и бол. И бол...

-...И ја не могу све и да хоћу заборавити плаву капу , а возови иду дању, ноћу кроз Подлугове, кроз Подлугове... –провлачили су се звуци песме кроз ноћну тмину, као златне свилене нити кроз фино ткање летње вечери...

-Дај нешто од ,, Дугмета''. Хајде романтичару. Извуци нешто срцепарајуће из струна...

Дамир дошапну нешто свом другару са гитаром.Јелена је занесено гледала у логорску ватру. На тренутак јој се чинило да се пламен појачава ватром из њеног срца. Неко ново, снажно, необјашњиво осећање тутњало је крвотоком. Знала је да ће овај пламен понети у свој град у котлини, као олимпијски пламен. Само да јој ова ватра не изгори душу. Само да је не спута...

-Ружица си била једна у мом срцу...-допирао је глас до њеног немира...А, она је бацала варнице из свога погледа у пламен који је догоревао у јулској ноћи, далеко од њеног дома, од девојачке собеу којој је мајка учила смерности. У свим драматичним тренуцима, била је победница са раном на души, невидљивом за туђе око, само њој знаном. Наглим покретом, прикупи своје снове, нестварна надања и пође, остављајући иза свог немира распевану дружину.

-Јелена... – зачу шапат иза својих корака.

- Хајде, чик, чик, чик изговори то што осећаш. Не смеш, не смеш...

-Не смем? Смем, али...Однеће те твој воз, однећеш себе од мене... Ти си олуја. Ти ломиш своју најбехарнију грану и трпиш...и плачеш, а не признајеш да те боли. Схватио сам то кад си повређивала рањене дланове. Тешко је тебе укротити, Јелена. А, немогуће те победити. Тешко ономе ко те животом заволи. Тешко теби, кад патњом заволиш. Ти градиш и разграђујеш истовремено. Знаш ли ти то? Где се завршава твој понос? Да трчим, да га претекнем, да му скренем ток, да потечеш са мном, са мном... Али, где са мном?

На тренутак, Јелена стајаше као у бунилу. Разум је вукао за косу, све јаче, болније. Невидљива рука је отимала, претила, заповедала. У једном трену, отрже се од свега што је спутава, везује букагијама за глежњеве, стопала. Оте се од себе, од страха, од предрасуда, од неизвесности. Хитрим покретом снажно се приви уз Дамирове груди. Слушала је из његовог срца најлепше стихове који су се претакали у музику, у шапутање ветра, у чаробне речи. Чинило јој се да се најлепши роман исписује у трену, у магновењу. Знала је тим загрљајем биће везана и када се све нити покидају и све копче на животном јелеку попуцају на грудима. У том чедном сједињењу две душе, беше све њихово. Јелена размрси своје снове, расплете своје руке из загрљаја и побеже у звездану ноћ. Утече од себе. Једна звезда се откиде са неба. Из њеног ока откиде се један бисер. Само један...

После низа животних победа и пораза, успеха, признања, надахнућа, испеванихпесама, написаних писама која нису стигла на жељену адресу, живот је за себе оставио последњи чин мелодраме. Јелена је сачувала своју непокорност и када су олује ломиле и кршиле сва њена надања, када се бора на челу урезивала све дубље између обрва, када су све илузије нестале у реци необичног имена.И када су сребрне нити прошарале косу, остала је несхватљива и себи и другима. Непокорница...

...У планинској кући од борових облица разгорева се ватра. Мирис борове смоле и јабука колачара испуњава простор у коме се распламсава ватра из камина и искрице из очију. Из два погледа теку жеље, кап по кап. Преливају се из једне чежње у другу. Ништа не ремети нему симфонију две душе које се нису тражиле, а све их је водило у сусрет разгорелог сретања. Јелена пожеле да пружи руку, да убере једну звезду из ока. Застаде. Ако је сада убере, неће је више грејати. Понекад је дар ретких сусретања казна, која пече потмуло, као очи нагореле димом.

-Нисмо се тражили, а све нас је водило једно другом. Кроз иглене уши су се провлачиле наше душе, да би се среле. Ту смо, две душе упредене у једну нит.

-Можда, још увек, можемо размрсити ту упреденост. Мање ће болети једнога дана. Ти не разумеш мога Бога, ја не разумем твој атеизам.

-Душе...душе...Како не разумеш? То је редак сусрет душа. Не памтим себе срећнијег. Не можеш ти мене више никоме дати.

Пламен из камина титра по зидовима. Две сенке се у магновењу примичу једна другој. На трен застану, као над непремостивим понором. Ако сада пређу забрањену међу, повратак ће бити болан, неизвестан. Све силе земаљске и небеске уротиће се против два бића која се сусрећу и разилазе у истом трену. Раздваја их све: вера, традиција, име...То име, понајвише. У Јеленином народу не постоји такво име. Ноћ, дуго жељена ноћ, која дарује и рањава у исти мах. Док се чаше лагано празне, догорева ватра у камину.Баш као некаддавно поред логорске ватре.

-Спремићу ти постељу. Већ је одавно прошла поноћ. Додаћу још буковине у камин. Спавај...Ујутру ћеш на пут дуг неколико стотина километара. Грејаће нас ова ватра у будућим годинама наших живота.

-А, ти?

-Ја ћу да бдијем над твојим сном. Да га ништа не наруши. Можда ћу ти и песму написати, док будем гледала твоје уснуло лице.

Неколико месеци касније, када су носталгија и чежња ломиле копље о Јеленину рањиву душу, склупчана на кревету у кући од борових облица, написала је песму у прози.

,,Стискам обема рукама комадић срца у коме чувам бол.То је жуљ што потмуло тиња, не стишава се. Не помишљам да га пустим да истече, да уселим песму. С њим се будим. Опипам му дамаре. Ту је. Упртим га као неминовност и носим, свуда. Понекад га покријем осмехом, понекад умијем сузама. Мој бол и ја смо два другара свикла једно на друго, прилепњени као тело и кошуља. Нераздвојни...Могла бих га иселити из срца, али ми је, некако, жао. Где би бол нашао други дом? Лакше ми је са болом, него са неизвесном радошћу. Болност ме оплемењује, приземљује, не да ми да посрнем, да се саплетем, да се разбијем као срча, да се загрлим са неизвесношћу, да пружим руке у неки илузорни загрљај. Бол бира чисто срце, не прима се у царству лажи, где нема чистог извора, ни бистре наде. Бол је аристократски отмен,не смеје се разуздано, не опија се рујним илузијама, не шенлучи. Ћути...Ћутим и ја...Само понекад заустим да га питам зашто се уселио у моје срце, ненајављен.Није поштено...И тако, теку дани, течемо ја и бол. Навикнути смо једно на друго, као нераздвојни другари. Не примамо никога у друштво. Никоне би могао ни разумети разлоге зашто сам домаћин тако необичном госту.Једнога јутра пренух се из сна. Постеља ми извезена зрацима сунца. На јастуку једна суза, само једна. Отишао је из срца мој другар, мој бол. Схватих...Престала сам волети.

Течем кроз време, понекад радосна због лептира на цвету, због буба -маре на мом длану. Некада сам слушала легенду: Када узмеш буба-мару на длан и кажеш јој :,,Лети буба-маро где је моје драго...'' у ком правцу узлети, из тог правца ће доћи. Ћутим...Мируј на мом длану буба-маро.Он се и даље зове, као и пре. Размишљам да ли једна ноћ може испунити светлошћудуге,тмурне, кишне дане будућих година? Можда и може. То је дар ретких сусретања.

Ноћ је пуног месеца. Касно лето. Седим испред куће од борових облица загледана у небо. Мисао путује на адресу без броја. У видокругу светлуцју свици, бљесну па нестану. Је ли то светлост из даљине? Можда је то неугасла ватрица у једном срцу, запаљена давно у босанском беспућу. Да си се звао другачије, сада бисмо заједно брали звезде.''

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: