детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПИТА ОД АДАМЧИЦА

ЕВИНА БЕЛЕЖНИЦА

(Инсерт број 1)

После много година у истој сам кући. Оронула је и празна. Метузалемска туга слива јој се низ замашћена и паучином премрежена брвна, у којима још понекад зајецају посечена стабла. Била су млада и пуна живота кад су их посекли. Ни најјачи ветар није могао да одува лишће. Стално се враћало пањевима. Да се младе букове облице нису повратиле од шока, види се и по томе што су, и после тесања и глачања, остале извитоперене. Вероватно би се, попут расклиманих зуба, који испадају из парадентозних десни, просуле по утабаном земљаном поду, да их нису чврсто придржавале оне старије и стамене, свикле на разне суровости и имуне на бол.

За великим столом од храстовине, у коме је неколико чворова чувало сокове грана и мирис жира, обедовало се бучно и без журбе. Мени су ти чворови личили на стврднуте ране, које би сваког часа могле да прокрваре, зато сам свој тањир стално померала што даље од њих, да их не озледим.

На доручак сам долазила последња, заједно са својим сновима. Често су ми испадали из наручја, што је изазивало подсмех осталих чланова породице, који су већ седели на својим местима и сладострасно пиљили у посуде препуне мирисних ђаконија. Но упркос њиховим пецкавим доскочицама, од којих би ми чиреви букнули по целој кожи и прекомерне дозе поспаности, од које ми се глава клатила и заносила рамена, час на једну час на другу страну, успевала сам, некако, да снове, неозлеђене, дотеглим до дела клупе резервисаног за мене.

Како својим изгледом, тако и тајанственим укусом мамила су нас разна јела. Просто су се удварала нашим желуцима и терала их да се истежу до врхова језика. Увек ће ми недостајати она топла породична клима, у којој су се спонтано и раздрагано размењивале досетке и шале и препричавале згоде и незгоде, уз топле напитке смеха, са укусом мајчиног млека.

– Вода се ледила у бунарима, те године...

Овако је, на таласима сећања, деда почео да плете нити једне приче. Мрежа речи којом је ловио догађаје из мора прошлости имала је сребрну чипку на сваком преплету. Ледени дах прошлости, из стврднутих леденица, растапао се у пену, кад би мрежу извукао на копно садашњег тренутка. Сребрна пена би се неочекивано брзо претварала у тврде леденице кад би мрежа, са копна садашњег тренутка, поново склизнула у море прошлости. Тада би арктичка клима заменила топлу континенталну, и прича би зимогрожљиво задрхтала. Онима који причу слушају, од студени би зацвокотали зуби, као што су нама зацвокотали после друге реченице.

– А да сте само видели вукове! Мраз им зацинцао вилице, ни да урликну нису могли...

Кажу да сам као пеш, отворених уста, дословно гутала сваку реч. Нисам знала како изгледа и шта је то пеш, али се нисам љутила. Напротив! Отварала сам уста још више и удубљивала се у ток приче.

– Длаке им накострешене, штрче увис, ко трње глогиња... ма какве глогиње, ко тестере... да се сав исечеш...

У паузама, између појединих пасуса, које је деда знао да одмери, задовољавали смо и своје гурманске апетите. У таквој клими и иронија би престала да кевће. Какво олакшање! Док се подвијеног репа и увређена повлачила у ћошак, чиреви би ми исчезавали са коже. Исто онако нагло, као што су букнули.

Но, чекала ме је, у заседи, друга невоља. Ни кајгана ни јаја на око нису били мој избор. Кувана или жива, умућена са медом још мање. Пошто нисам могла да утичем на то да ли ћу јаја јести, или не, уносила сам, редовно, у организам ту нежељену врсту хране. Знала је и осећала, та врста хране, да је не желим, па је покушавала да побегне из мог тела, пре варења. Спашавала се бекством кроз кожу, не хајући за последице, а последице су биле врло болне за мене и одражавале су се и на самој кожи. Заправо, када се то дешавало, кожа ми је жутела превише. То сам, наравно, крила. Одмах би ми наденули нови надимак. Кинескиња са ћурећим или гушчијим преливом, зависно од тога чије је жуманце постизало већи ефекат у бојењу. А надимака сам, бар, имала довољно. Но срећом, могла сам се спасити од пачијег јајета, које је за мене било најпогубније, јер жути пигмент, који би то јаје у кожи оставило, није могао потпуно, ни брзо да избледи.

Моја браћа и сестре, баш то што ја не волим, волели су највише. За њих су и пачија јаја и пачије месо били омиљени специјалитети.

Пите смо волели сви. А каквих је све било! Прсте да полижеш. Сећам се једне жучне расправе око тога које су јабуке најбоље за пите.

– Колачаре и полудунке никако!

Кад је желео нешто посебно да нагласи, деда би куцнуо штапом о ногаре скамије. Не сећам се тачно ко је устврдио да су за савијачу најбоље кожаре, али се та тврдња просто расплинула у ваздуху пред новим куцањем штапа.

– Е, сигурно нису боље од будимки! – фркнуо је деда, упредајући своје проређене бркове, сличне раштрканим длакама на њушћи фоке. Чинио је то увек када би неко други покушао да покаже веће знање, у било чему, од њега. Сви би тад заћутали. Чак су и муве престајале да зује. Једино су мишеви комотно базали око наћви, јер у том тренутку и мачке су застајале у пола скока. Како су само занимљиве биле те скамењене фигуре мачора у полулету, напрегнутих мишића и као струне затегнутих тетива!

– Адамчицу не бих загризо да је једино воће на свету. Знате ли зашто? Евини су прсти у њој.

Сад се, ево, присећам да је јабука, коју смо разгледали, имала дубоко урезане бразде на кори. Док се вртела на једном од два гвоздена шиљка, на врху штапа, који су поред осталог били погодни за убијање змија, деда је узастопно понављао:

– Видите, бројте... бројте, је л’ пет отисака... шта сам рек’о.

Потом нам је испричао да је адамчица настала од семена из рајског воћа, које је недужни Адам први и последњи пут пробао.

Нисам разумела зашто је Ева грешна према целом човечанству, само зато што је убрала плод са дрвета сазнања и дала га свом мужу, ни како је постала од његовог ребра, али сам могла да замислим како се за њима откотрљала та чудна воћка, и расула семе по земљи.

Заједно са обилном пљувачком, која се скупљала око зуба, прогутала сам и своја наивна питања, као што је на пример ово:

– Зар у том рају нико није имао штап, сличан дедином, да обезглави опасну, лукаву змијурину, која је на зло навела, јадну, Еву?

Те исте вечери Ева ми је ушла у снове. Могла сам, бар толико, да учиним за њу. Ко зна где је све пребивала, тако гола и боса, само са смоквиним листом, између ногу. Узнемирена и модра од хладноће цвокотала је целе ноћи, иако сам је добро и нежно ушушкала. Жао ми је да то кажем, али је, заиста, личила на бедну скитницу. По подбулим подочњацима видело се да је много препатила.

Показала ми је дневник, који је вуцарала са собом, од првог дана изгнанства. Узалуд је покушавала да пише о томе колико се каје. Реченице су, једноставно, тамнеле од туге.

– Ех, да је само то – уздахнула је тако болно да су јој зашкрипале кости. И лепо сам, кроз раскриљену решетку ребара, видела како јој срце поскакује и надима се.

– Никако да се отарасим те але. Прати ме и даље, иако сам јој све опростила. Била сам наивна и радознала кад сам јој поверовала. Боље да сам обе руке одсекла до лаката... послушала сам је и убрала ту, проклету, воћкетину. Изгледа да и она мене не може да се ослободи. Погледај!

Низ корице Евиног дневника гмизала је недовршена реченица. Нисам смела да приђем ближе и видим у шта се претвара.

– Не брини, палаца само онако, извадили су јој отровни зуб.

Ипак сам се стресла кад је реченица-змија зашиштала. Дрхтала сам све док се није умирила и склупчала, на црвеном хрбату Евине бележнице.

 Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: