Кад ниче пролеће
размишљам о овоме
што ме те зиме
начело, окрзнуло
ма какви
разбило ме, ишчашило.
Иако мислим да ми
не треба ништа
само давати и сањати.
Ваљда размишљам тако
кад ниче пролеће
јер би и зими требало знати
препознати Долину јоргована
и схватити деспотову
поруку оданости.
„Само полако сине“
говорила је моја бака
„само полако
мушкарци су пси“.
Зато ми је његова сестра
пуних седам година
причала причу
о седам гора и седам мора
не би ли ме повела њему.
Славила је загрљај
наших сусрета,
открила ми је да
се не плаши смрти
а да се свега осталог плаши.
Дала је благослов
његовом шапату у мојој коси
и нашим разузданим обећањима
иако је знала да ће их погазити.
Кад ниче пролеће
размишљам о овоме
што ме те зиме
замало није убило.
„Само полако сине“
говорила је моја бака,
„насецкај сине црнога лука
извлачи све убивотине“.
Е, баба, кад би знала
ни сав црни лук овога света
не би ми извук’о
ову модрицу на срцу.
Кад ниче пролеће
отапа заборав
и увек се осећам као пустара
уморна за нова рађања.
Што се све не заврши
на усхићењу
при погледу на постер
омиљеног певача?
На усхићењу кад се
свим девојкама у разреду
допада професор физике.
Све би пиљиле у њега
осећајући устрепталост
а ни саме незнајући зашто.
Или на дечачким жељама
за пољупцем
професорке француског
само зато што би јој се
хаљина мало подигла
док се пружала да кредом
дохвати почетак табле.
Кад ниче пролеће
размишљам о овоме
што ме начело, окрзнуло
ма какви
што ме разбило,
ишчашило, посекло.
„Само полако сине“
говорила је моја бака,
„убери сине живовлак
све посекотине лечи
и брзо зараста“.
Е, баба, кад би знала
ни сав живовлак
из твоје баште
ову живу рану не зарасте.
Кад пролеће ниче
вриштим без гласа
плачем без суза
светим без мача
у једном дану
све дане дубоко дишем
а не могу зиму да испишем!
„Само полако сине“
говорила је моја бака,
„све што воли
и што боли
у теби је
мораш полако
само полако
лако је ваздух,
треба земљу загрејати.“
