детаљ слике: КРК Арт дизајн

Борис Ђорем - Све ће то на своје доћи

Борис Ђорем живи у Источном Сарајеву, Република Српска, БиХ. гдје је и рођен 4. 7. 1997. У родном граду завршио је основну школу и гимназију општег смјера. На Филозофском факултету у Палама 2020. године стекао звање дипломираног професора српског језика и књижевности, а 2022. и звање мастера српског језика и књижевности. Повремено пише и објављује пјесме, кратку прозу, критику, али и чланке за поједине портале за културу, умјетност и друштвена питања. Пјесме и кратке приче уврштаване су му у књижевне зборнике и часописе. Каткад и награђиван. Дугогодишњи је сарадник у организацији „Дана поезије за дјецу и младе“ у И. Сарајеву.

Књижевна радионица Кордун, Душица Мрђеновић, Сомбор, Источно Сарајево, 8.април 2023.

Како је дошло до сарадње са Књижевном радионицом Кордун и како ти оцењујеш њен значај на нашој књижевно-уметничкој сцени?

Друштвене мреже, у овоме случају Фејсбук, могу бити изузетно корисне ако се њима служимо на прави начин и ако уз то не допустимо да се ов(акв)и масовни пројекти сувише служе нама.

Често качим неке своје текстове на лични профил на Фејсбуку. Тако је до мене – а не обратно – и пут нашло уредништво Књижевне радионице Кордун. Повремено тек пошаљем понешто на њихову адресу.

КР Кордун је значајна ризница пјесама, приповиједака, есеја, критика, интервјуа, обавијести из области културе, путописа, животних прича и промишљања. Мени су, и иначе, драги сви сајтови који нуде могућност да људи из свих крајева свијета сазнају шта широм планете раде и о чему размишљају људи са њиховог језичког и поријеклом географског подручја. А нарочито су ми драги они сајтови на којима се промовишу умјетност, култура, као и наука... Један од таквих је и КР Кордун.

Уредништву желим све најбоље и у будућности.

Како се код тебе пројавила љубав према језику и књижевности?

Не бих знао прецизно да одговорим на ово питање.

Од малих ногу ме занимало читање, па и слушање других док читају и бесједе. Не знам откуд та љубав.

Временом се та љубав и развијала. Можда и стога што су неки од мојих првих читалачких изазова били Десанка Максимовић и Бранко Ћопић, па онда и Јован Јовановић Змај, као и Григор Витез... Ко зна да ли би ми се књига омилила толико да сам читалачки стаж почео са неким другим писцима...

Како видиш положај песника, нарочито младог, у Републици Српској и на Балкану уопште?

Помало дипломатски одговор, около-наоколо...

Мало је разумијевања у свакој средини и у свакоме времену... Заиста је мало... Тако јесте и у моме окружењу, и многим другим крајевима, и уопште у овом нашем времену, као што је било и некада. Ипак, веома сам срећан што познајем и сусрећем и такве, истинске поштоваоце ма чијега стваралаштва.

Да ли поделе на Балкану деле и уметнике или уметност обједињује различитости?

Цијеним манифестације и активности које ствараоце још увијек окупљају са племенитим циљевима. Зато и, кад год стигнем, волим посјећивати дешавања у свом граду, Источном Сарајеву, а повремено и учествовати у активностима у ИС.

Има, наравно, још оваквих простора и дешавања у њима. Међутим, све је више и оних других, супротних првима.

Има, дакле, оних стваралаца-организатора који окупљају друге ствараоце, или оне који мисле да то јесу, само из идеолошких разлога, практично своје истомишљенике. Ти су у доброј мјери и истакнути у претходноме пасусу. Т(акв)и истомишљеници, при томе, нису од оних сродника који би да заједнички ураде нешто за добробит свих, него се ту пак ради о онима који се удружују из жељом да добро учине искључиво себи и својим „саборцима“ и „саборкињама“, како је то данас, нажалост, постало врло популарно рећи. Али понајприје себи – такви људи трпе друге истомишљенике само уколико се у њиховоме односу све одвија по оном принципу „ја теби војводо, ти мени сердаре“; ако дође до ма каквог застоја у клановским подјелама, и „изнутра“ све пуца.

Што се пак тиче умјетника (и оних који се тако називају) који ипак и немају намјеру да им се живот своди на „војводо-сердаре“ (као што се збива међу интережџијама и клановима) – искрено се надам да неће подлећи притиску и да им се неће побунити какви негативни пориви који су обузели „клановце“. Надам се да се ипак ови никада неће наћи на страни „културе (само)поништавања“, „буђења свијести и савјести“, „џендеризма“, „родно осјетљивога језика“, „политичке коректности“, „преиспитивања“, пристајања на неутемељене етикете шовинизма и намјеравања да се почине најсвирепији злочини, негирања своје традиције, историје, културе, нације, да се, дакле, неће наћи на страни декаденције, ситних интереса, да се никада неће практично „продати ђаволу“ и одједном пропричати како је све туђе боље, а да своје не ваља ништа, да га треба сатрати, елиминисати, „превредновати“ или слично – јер управо ово је то што ће, сасвим је то извјесно и не треба то схватити као пријетњу, на крају и сачекати баш све оне који се одлуче на то што пријети да им направи непоправљиву штету, на претварање у пајаце не би ли се понизили пред лобистима и агентурама, зарад имена исписаног негдје у неким свјетским кружоцима, а заправо пак: на крилима вјетра.

Колико политичка ситуација намеће својеврсну стегнутост у уметничком и личном изразу?

Ако је стегнутост проистекла из дневнополитичких интереса, а не из поетичких принципа – онда се у овом првом случају (ПРЕТПОСТАВЉАМ како се управо на њега овдје мисли) ради о интережџијама међу ауторима, од којих неки и јесу били истински ствараоци, па су се, нажалост, подредили ниским циљевима и ниским страстима, а неки то, ипак, никада нису ни били.

Да ли данас видиш поделу поезије на мушку и женску? Постоји ли граница раздвајања?

То је вјештачка подјела. Мислим, уз то, и да је краткога даха. Створили су је којекакви „центри моћи“, који постоје и у култури, науци, умјетности.

И случају мушкараца и у случају жена, постоји подјела на римоване ријечи, некада и „вјешто нађене“, и на поезију која ће преживјети. Да, овако по сјећању, парафразирам источносарајевског књижевника Горана Врачара (неће ми, ваљда, замјерити што нисам прецизан): „За сада се може рећи да неко пише пјесме. Показаће се већ да ли се ради(ло) и о пјеснику“...

Да се накратко и вратим на оне „центре моћи“. Подјела достигнућâ на „женска“ и на „мушка“, као и подјела по било којем критеријуму који никакве везе нема са нечијим учинком, у било којој „сфери“, никакве везе са квалитетом, за мене јесте, између осталога, и покушај да се некоме да привилеговано мјесто само зато што припада некој у томе тренутку важној групи. И то групи чија сврха окупљања и није промоција вриједности, већ шићарење.

Задржати се овдје искључиво на поезији... Сада се тако, дакле, у врхунце издижу и пјесникиње које и не могу да стану раме уз раме другим пјесникињама, али се ту сврставају само стога што и те пјесме пишу жене. Али не вриједи им. Онда се неки досјетили и да представницама „истинског женског писма“ каткад прогласе и само оне књижевнице које иду уз тренутну матрицу, уз пролазне трендове, пливају низ воду, изводе ни у чему и ни на чему неутемељене експерименте и игроказе, које стављају интернационално изнад националног и оштро их супротстављају једно другом. Зна се на кога се овдје све мисли. Али – не вриједи њима ни то. Вриједности ће преживјети. Упркос свим манифестима. Упркос политичким и другим сродним интересним сферама. Упркос принципу „ја теби војводо, ти мени сердаре“. Упркос знаменитим, али пролазно модерним изразима „воук“ и „кенселовање“. Остаће оно што је вриједно.

Још само овдје да додам и то – што може бити у вези са овим, а можда ипак и не мора – да је својевремено Милан Кашанин отприлике рекао како се никако и не може бити интернационалиста ако ниси и национално освјешћен... Имао је сличних мисли и Иван Иљин, а, чини ми се, и Достојевски. Све друго и друкчије од овога јесте само, само привид, само сујетна слава.

А од мене још и препорука за читање поезије коју су стварале жене... „Набацаћу“, успут, тек неколико имена. Не намјеравам давати појединачне судове ни о једној, ово је само мој успутни избор.

Јефимија.

Десанка Максимовић.

Аница Савић Ребац.

Весна Парун.

Дара Секулић.

Татјана Лукић.

Мирјана Булатовић.

Марија Јефтимијевић Михајловић.

Невена Милосављевић.

Милица Бакрач.

Даринка Јеврић.

Силвија Плат.

Ана Ахматова. Марина Цветајева.

Амина Хрнчић. Душица Мрђеновић. Дајана Петровић (и не почињите рецензију на начин на који јесте започета она намијењена за њену прву књигу). Жељка Аврић. Јелена Марићевић Балаћ. Могу ли и ова имена?

Може ли и Сапфо?Сада баш да не идемо до Сулпиције или до Енхедуане – али зашто и не?! Водеће античке пјесникиње и међу првим женским пјесничким гласовима. И оне могу бити инспирација и за пјеснике и за истраживаче.

Читајмо и оне скрајнуте пјесникиње са прелаза из деветнаестога у двадесети вијек...

Има их још, али успут...

Има и пјесникиња које – за сада – објављују само по друштвеним мрежама. Ако успијем мало средити мисли, допунићу овај списак. Списак ће бити поступно допуњавам и „дјецом овога вијека“, али полако: кажем, док мало средим мисли.

Манути се поезије са маркетиншко-политикантском етикетом „женска“.

Одакле долази твоја инспирација? Из чега ствараш? Шта окида креативност код тебе?

На слична питања одговарао сам прије који мјесец једној нашој колегиници.

Као и за тај портал, и за овај ћу дати сличан одговор, готово и подударан.

Уз то, могу бити и спокојан и опуштен, с обзиром на то да уопште и немам амбиција да будем „неко и нешто“ по сваку цијену.

Средина у којој сам одрастао – Војковићи, Источно Сарајево. Крај моје бабе са мајчине стране – сада, нажалост, одвећ и угашено село Тмуше, мјесто Улог код Калиновика. Васпитно-образовне установе које сам похађао. Људи које самм сусретао све ове године, дружио се с њима, био им и колега на било који начин, сарађивао пословно, или све истовремено. Крајеви у које сам путовао. Књиге које сам (про)читао. Манифестације којима сам само присуствовао или на којима сам при томе и учествовао. Музика, филмови, рекламе... Има и тога скривеног у мом дјелу, и те како. Све ово утиче и утицало је на развијање, на стасање... На људско и на свако друго, па тако умногоме и умјетничко.

Некада пак за умјетничко надахнуће може или би могло бити од користи чак и случајно чути понеку реченицу из нечијега разговора или, рецимо, видјети тако нешто успут, ненадано. Све се може укомпоновати... Све може послужити, што се мене тиче.

И нисам имао узоре у оном „класичном“, „уобичајеном“ смислу, премда изузетно волим многе ствараоце (Стерија, Ј. Ј. Змај, П. П. Његош, Алекса Шантић, Тин Ујевић, Миљковић, Р. П. Ного, Ж. Грујић, Дара Секулић, Десанка, Ћопић, Р. Самарџија, итд. итд. Па онда и Шекспир... па Буковски или пак Јесењин, као и још других страних аутора). „Вољети“ – то не значи ипак и „бити епигон“ или слично.

Све (мене), дакле, и може инспирисати, зависи то од многобројних околности... Све може, све би могло бити тема...

Да ли си се некад запитао ИМА ЛИ СВРХЕ ПИСАТИ?

Уз дужно поштовање, али: ако се то некада будем запитао у вези са умјетничким стваралаштвом, вјероватно од тога тренутка нећу више написати ни слова.

Како видиш себе за 20 година када је у питању књижевно стваралаштво?

Далеко је то...

Једино што желим себи, и за мјесец дана и за тих 20 година, јесте да не вучем за рукав чланове сваког могућег жирија за све могуће награде и да им не доносим и птичјег млијека – само не би ли ми дали какву награду са звучним именом. Било је, а и данас има таквих награда и таквих лауреата.

„Мани се грамзит за сујетном славом“ (Јован Стерија Поповић).

Ни за ауторе које сам током претходних прегледа набројао не веже ме никакав интерес, а камоли да ће за оне које нисам споменуо. Само чисто, полако, постепено, без помпе и без алавости. Све ће то на своје доћи.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: