детаљ слике: КРК Арт дизајн

„Бежања“ и враћања

(Приказ на песму "Бежањa" Милене Станојевић)

Песму можете прочитати ОВДЕ

Беба Цветковић

Моја омиљена ауторка прича овде се упустила у више подухвата – у подухват са жанром и у подухват писања у мушком роду, за шта свакако треба храбрости. Дакле, комуникацију започиње Он, обраћа се Њој, Сањи, пун питања, али и пун знања о њој, па се може стећи утисак да заправо не жели да је пита. Намеће се и питање чија су ово бежања из наслова, чија су одлажења и долажења, ко кога ишчекује, ко кога пушта.  Зашто се гусенице плаше његовог хода? Зашто Сања баш тад немирно спава? Када је походе птичурине? Да ли је открила зашто? Ко је у мраку, а ко ће се поново родити? Спречава ли он њену трансформацију или она његову, или промене неће бити шта год урадили? Ко је разочаран? Да ли онај који заостаје може да одлази (када хоће)? Зашто долази хитро – да ли је позван или се враћа (када мора)? Да ли је Сања побегла од аветињског и непознатог у њему? Или је она Кејт? Да ли ће нам ауторка ипак понудити неки од одговора или ће се само поигравати с нама па ћемо до краја имати још више питања?

Венеција, Дунав, Андалузија, Калемегдан – нису само географске одреднице, а Мајаковски, Пантић, Уелбек, Фелини – нису само Сањини омиљени ликови. Око свих њих, као и око гусеница, птичурина, звери, авети, ораха, око ноћних мора и баба које сливају страву, испричана је њена прича онако како је он види. Сцене се смењују преко згрчене Сање (мада је и он згрчен), њених трзаја, Сање која воли поезију, која немирно спава и сања, која плеше, која није ништа посебно, која носи прамен косе преко носа, преко Сање (не)сачуване од пробисвета, ознојене, уплашене, најхрабрије, Сање милоснице, врага, разочаране, бициклисте, путнице, мудрице, балавице, лудице, луде главе, намћора, Сање која помера тектонску плочу... Све ово, заједно са хиперболом, персонификацијом, симболима, реторским питањима, ауторкиним осећајем за детаље (попут оних о женама с брковима и јаркоцрвеним лаковима, библиотекама које миришу на бабу и др.), учествује у грађењу једног специфичног света, реалног а опет помало далеког и све мање препознатљивог у светлу онога што се данас сматра вредностима. Такав је и ауторкин језик, не тако уобичајен данас. Помало заборављени изрази, каквих је још више у њеној прози, и који су на неки начин њен заштитни знак, допуњују ове развијене мисли и реченице док их не пресеку појединачне речи, синтагме или кратке реченице у стиху (често у обраћању), подједнако ефектне. Ритам ових смењивања појачава утисак целокупне слике. Када сам први пут прочитала песму, остатак дана сам говорила и ходала мелодијом и ритмом које сам осећала читајући је. Био је то јединствен осећај. Дакле, слика није само визуелна већ и акустичка. Садржина и форма (ритам) не могу једно без другог. Питам се да ли сам осетила расположење које је ауторка имала приликом стварања или сам далеко од тога. Свакако, ритам не би смео бити потпуно изненађење за оне који су читали њену прозу, која се такође приближава ритму стихова. Не морамо ни ово дело жанровски прецизно одредити.

Исто тако, не морамо бити сигурни ни у шта као што ни Он ни Она нису. Не морамо бити сигурни опчињава ли нас више светло или тама нити у којој се од контрадикторности у њиховим изборима, у којима нема хармоније, можемо пронаћи. Можемо волети и Уелбека и Пантића у исто време, или ниједног од њих. Можемо не волети ветар (ни пролазност) а ипак се некима од њих препуштати. Препустила се Сања. Нестала је Сања. Читајући овај обимни редуковани дијалог, јер Сањиних одговора нема, стичемо утисак да је у стихове стао цео један живот. Ипак, крај оставља могућности и за још један живот. Не знамо куда је тачно отишла, када, на колико. Сањин круг није затворен. О кругу лирског субјекта, његовим одлажењима и враћањима, сазнајемо још на почетку. Остаје питање има ли се где опет вратити.

Попут светлости и таме, одлажења и долажења, и други мотиви и слике у делу ове велике уметнице често су дати у својим супротностима: живот и смрт, старост и младост, мудрост и лудост, срећа и несрећа, храброст и плашљивост, обећања и разочарања, сјај и оронулост, неко и нико, прошлост и садашњост, бог и враг... Да су све ово основна животна питања, некада представљена симболично, показује и очајничко (поновљено) Шта да радим, које се може посматрати са естетског и стилског, али и са филозофског и психолошког становишта. Ауторка је дубоко загледана у људску психу и све оно против чега се она бори. Од признања да је хтео да јој се врзма по глави до питања Ко стопало прислања на твоје лирски субјект пролази и сам кроз неколико фаза, али не долази до разрешења. Симболично и у складу са свим претходним контрастима, последње питање носи оксиморонске беле ноћи. Императив у обраћању губи своју природну јачину услед последњег мотива, мотива самоће или осамљивања. Ипак, последња слика није потпуно песимистична. Незнање садржи наду да је бар она (по којој се песма слободно може звати) дошла до неког свог сунца или бар до разрешења.    

Да ли је у овом ораху / лирском субјекту скривена мудрост или себичност (јер под њим ништа не расте) јесте питање које се може односити и на ауторку, мада би она рекла да је идеализујем. Читајте, читајте, читајте, и реците да ли је и вама неупоредива. 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: