детаљ слике: КРК Арт дизајн

  ЧОВЈЕК БОГ И КАМЕН

Широм нашег познатог свијета,

човјек, камен на камен је мета,

његова му тврдоћа не смета,

да, с рукама уз помоћ глијета,

он, озида многа здања света.

Боже један, чудне ли структуре,

ђе све камен, људи не потуре!

За идоле клешу споменике,

боговима праве жртвенике,

свете цркве, мостове, тврђаве,

па друмове, куће и уставе,

и арене за своје прославе,

све то људи, од камена праве.

Тврд је камен и он вјечно траје,

па, за проток времена не хаје,

а зборити никад не умије,

зато тајне и највеће крије,

зуб времена слабо њега бије,

те му ништа наудио није.

Једном давно, на Синајској гори,

Бог се драги, пред човјеком створи,

на врх сами од каменог виса,

запов’јести за људе написа,

уреза их на каменој плочи,

па Мојсију тада их предочи,

и указа: „Да се божја слуша“,

само тако спасиће се душа,

од сотоне, која стално куша!

Све нас више неморално живи,

и здрав разум код многих се криви,

лоше сјеме све се више рађа,

те се ђаво чешће ослобађа,

свуд` је злоба, превара и крађа,

лаж постаде од истине слађа,

род се људски, непрекидно свађа,

и на Бога каменом се гађа.

Блуд је, разврат и неморал свуда,

час се ближи од страшнога суда,

јер ка нашој маленој планети,

Божји  камен, из свемира лети.

Бог, људима са њиме пријети,

да се хитно дозову памети,

ил’ ће Земљу огњем изгорјети,

све ће живо, у трену мријети.

Е сад, како доћи до спасења,

од удара Божјега камења?!

То зависи од нашега хтјења,

ал` Бог драги, нуди нам рјешења.

Да се људи, ка истини врате,

да пут правде и истине прате,

да је савјест код човјека чиста,

свак` ће тада к`о Сунце да блиста,

и лакше ће носити бремена,

неће ником` савијат` рамена,

биће тврђи од самог` камена.

„Човјек је човјеку, или Бог или вук“

                                  Плаутус

Петроварадин, на Васкрс, 2014 љета Господњег

 МОЈИМ ЂЕДОВИМА

Ђедове моје, пуно сам волио,

мада их нијесам, никад видио,

нити сам имао, те прилике,

већ само гледах њихове слике.

Живот се код нас, са муком прти,

родих се после њихове смрти.

Припадам  роду такве судбине,

што често страда и пуно гине,

многима од нас душманин не да,

да живог види својега ђеда.

И ја сам био те лоше среће,

те за њих мртве, палих свијеће.

Пуно ратова, ужаса и страве,

ђе многи људи остају без главе,

па мушких плећа, код нас је мало,

свој крај живота, мирно чекало.

И мој би` усуд и Божје хтјење,

да гледам слике или ордење.

Оба прађеда, смакли су Турци,

који скапаше у страшној муци,

а ђеда, оба, убише швабе,

саме су остале са ђецом бабе,

које су с муком огњиште свиле,

да нејач бројну, од зла би криле.

И данас, поред старога штапа,

висе медаља, пушка и капа!

Спомен од ђеда, Суза ми крене,

ал` ништа не може утјешит` мене,

јер ја бих више од свега  волио,

да сам их живе, бар једном видио.

 „Срећан је онај народ, чија се историја са досадом чита.“

                                                      Народна пословица

  Мајсторовина, 2005 љета Господњег

СРПСКЕ ТАПИЈЕ

Кад се винеш, мој соколе,

изнад сурих Проклетија,

угледаћеш земљу плодну,

што се зове Метохија.

Па, косовско поље равно,

ђе је била битка клета,

ту почини мој соколе,

то је српска  земља света.

Код древнога Вучитрна,

угледаћеш мост камени,

ал` Ситнице, већ одавно,

под њим нема да се пјени.

Свуд` су стари манастири,

цркве, куле и градине,

још из доба Немањића,

што тапије српске чине.

Кад се опет Метохија,

од божура зацрвени,

тек ће тада роду српском,

бити боље, благо мени.

И Бог драги помоћи ће,

да нам брзо дођу дани,

кад ће опет засијати,

Грачаница и Дечани.

Нови Сад, октобар 2021 љета Господњег

КАМЕНИ СУЖАЊ

На Космету, град је дре вни,

Вучитрном  што се зове,

изњедрио кроз вјекове,

бројне српске витезове.

Сад, у њему Срба нема,

ал` још има мост камени,

но, Ситнице под њим` нема,

бистром водом да се пјени.

Као сужањ, он сад чами,

за ријеком тужно жуди,

а на сувом што је сада,

питају се многи људи.

Зида` га је племић српски,

на имању прађедова,

да Ситницу лакше пређе,

са четама витезова.

Силни жупан и велможа,

овај мост је саградио,

и ка` своју задужбину,

свом` је роду оставио.

Историја овог моста,

сличи причи мог народа,

и судбину осликава,

васколиког српског рода.

Вучитрн ће бити српски,

то предање старо збори,

када вода од Ситнице,

под њим` опет зажубори!

 „Треба се борити против зле судбине, па макар та борба,

  изгледала и без наде за коначну побједу.“

                                       Мигуел Онамуно

                            Петроварадин, на  Видовдан 2020 љета Господњег

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: