детаљ слике: КРК Арт дизајн

Исјечак из романа ... Зрно шећера у сланику

Прошли смо иза куће преко још росне траве и ја угледах како се другом страном тог чудног брега, низ њен бок, бе́ле куће расуте неразумно лево – десно, а опет као да су баш ту требале да буду, и да баш тако необично нанизане, прате вијугави, прашњави пут који се шепурио средиштем, хитајући негде доле, нестајући тако да му људско око са ове висине не може видети крај. Затечен, нисам ни приметио када је ујнина рука клизнула са мог рамена и ухватила моју руку.
Пренуо ме је њен глас пун чудног узбуђења:
- Идемо! 

Повукла ме је за собом и чврсто ме држећи као да се боји да ће мој длан исклизнути из њеног, поносно дигнуте главе, кренула је да гази средином земљаног пута које нас је водио према првим кућама. Гледао сам их док смо се приближавали и некакво осећање страха ме је хватало за ноге, стискајући их, успоравајући ми сваки корак, јер те куће су изгледале чудно неме. 

Село је било пусто.
Пратио сам је ћутке, примећујући дворишта зарасла у коров, оронуле зидове скврчених кућерака, здробљене и тужне у својој напуштености, оивичене обореним, скрханим ограда- ма које су се тако обрушене наслањале на пут, пратећи га изнуреним, усамљеничким погледом.
- Зашто нигде нема људи? – изустио сам, уплашен тишином која нас је пратила. 

- Нема, стари помрли, а млади отишли трбухом за крухом – погледала ме је и ја се од‌једном препадох од тог њеног, од‌једном тако чудног погледа, од тих очију које су се цаклиле неким необичним сјајем. 

- Штета што их нема, што не дочекаше овај дан па да ме виде како идем дигнуте главе.
Застала је, окренула се око себе, па повикала:
- Гд‌је сте сада сви ви да ме видите, ви који сте говорили да ме јалову мој Рајко треба отјерати, да не вриједим ни пишљива боба јер жена није жена ако не може бити мајка! – њен глас је достизао неку пискутавост, звук који је био вриштава нота између смеха и плача. 

Плашљиво сам је гледао надајући се да то њено чудно стање неће дуго трајати док је она ширила руке, окретала се у круг и викала из свег гласа:
- Гд‌је сте сад сви ви да видите да сам напокон дочекала да ме д‌јечије ручице грле пунећи ми срце љубављу, да сам и ја напокон добила чедо које ће да ме штити и брине о мени када за то дође дан! Гд‌је сте сви ви што сте се огријешили својом злобом, да видите да је Бог био милостив и да ми је подарио чедо! 

Њено вриштање је достигло врхунац, ломећи јој глас, остављајући је нему, искривљеног лица у чудну маску, загледану у небеса.
А онда ме је зграбила чврсто, скоро болно за руку и повукла низ пут. 

Тај стисак ме је заболео, али оћутао сам. Неки глас у мени ме је стишавао, шапутао ми да јој не говорим ништа, да је послушно пратим трпећи бол.
Кренули смо журно даље и ја сам се трудио да је стиснем јаче својим прстићима кад год би ми рука клизнула из њене због влажности њеног длана. Чекао сам да ми се врати, да тај трен лудила испари из ње, да постане свесна мог присуства и грабио, скоро трчао, хватајући корак са њеним, молећи се у себи: „Врати ми се, врати ми се... само си ми још ти остала...“ 

Као да ме је чула, као да су моје мисли неким чудом успеле допрети до ње, окренула се, насмешила ми се, говорећи: 

- Пожури, мили мој, већ је сунце високо одскочило...
Пустила ми је руку и смејући се јурнула низ падину мимо пута. 

Касније сам се навикао да нас ујнина мирна нарав напусти оног трена кад крочимо на пут, дохватимо се првих кућа и кренемо кроз пусто, зарасло село. И нисам се више плашио тог лудила које би је хватало. Волео сам је као што син воли мајку знајући да ме воли као што мајка воли сина, и иако нисам разумевао бол коју је изазивала та тишина, та пустош, својим ћутањем, својим ститком руке, давао сам јој немо одобрење да се препусти том безумном урлању. 

Сценарио је увек био исти.
Ишли бисмо тим прашњавим сеоским путем док би у нас буљила испуцала окна, зидови зарасли у коров, урушени кровови, скршени обори и напуштене оранице. Без журбе бисмо пролазили кроз село праћени том застрашујућом тишином напуштености, а онда би кренуло то њено лудило, вриска кроз коју је пуштала да се сав накупљени бол распрсне и да га ветар однесе преко брда. Кад бисмо стигли до краја падине застала би, присиљавајући ме чврстим стиском да и ја станем. Климајући главом окретала би се према тој пустоши и као да проводи неки ритуал, шапутала би: 

- Штета што вас нема, гњиде једне... злотвори... гњиде једне... убице душе... гњиде једне...
Глас би јој се полако губио претварајући се у тајац и као по некој тајној команди, окретала би се према мени, љубила ме у рашчупану косу док би ми њен глас миловао ухо... „хвала ти што постојиш... што постојиш“. 

И иако сам знао цели ритуал, сваку појединост, сваки покрет, сваку реч, увек бих се изненадио кад би затим, уз смех, весело подврискивање, јурнула мимо пута, преко пашњака, замичући иза следећег брега, дозивајући ме. 

Трчао бих за њом кроз високу, од сунца и ветра пожутелу траву што је личила на класје жита, ношен срећом и олакшањем јер је тренутак ујнине борбе са демонима прошао. Наши гласови би се преливали преко непрегледних, златних падина које су се сустизале и урањале једна у другу, губећи се међу грбама валовитог крајолика. Тако весели и задихани стизали бисмо пре- чицом опет до сеоског пута који се полако претварао у козју стазу и пео према небу секући следећу узбрдицу. 

Не, нисам се плашио тог њеног начина да победи тугу због нанете јој неправде у првим годинама њеног брака, али тог јутра суочен са тим разгоропађеним, дивљим вриштањем, молио сам небо да ми је врати, да опет буде она моја ујна. Одахнуо сам са олакшањем када сам је стигао у подножју следеће узвишице и када ме је, снажно ме грлећи, завртела у круг. Наши смехом натопљени гласови су се спојили у једно и знао сам да је она мила, нежна жена опет са мном. 

Спустила ме је, загладила своју хаљину, спојила наша два длана у чврст стисак као да се ништа није малопре одиграло. Ускладивши свој корак са мојим, без журбе смо кренули да се пе- њемо на следећи брежуљак до куће наших јединих комшија, јединих који нису побегли из ових дивљих крајева „заборављених и од Бога и од људи“, како би често знала да каже наша комшиница Сувада. 

Тог јутра, пењући се козјом стазом према нашем одредишту, учинило ми се да се та наша два кућерка нагињу један према другом и као да се негде високо изнад наших глава, огрнути само плаветнилом, скоро дотичу, исплаканим од киша, крововима. 

Биле су као љубавници.
Свака на свом брегу, усамљене и трошне, по речима ретког путника ненамерника, који би неким чудом залутао у наше село, чинило се из далека као да су тик једна уз другу, при- љубљене, и у тој осами чудесно блиске. Чинило се као да се додирују, као да се љубе онако нагнуте, изборане и згрбљене, усред те дивљине. Ослоњене једна на другу, а опет тако саме, са својих чука чекале су залутале путнике, безнадно загледане у падине испод себе, жуто - смеђе долине и брежуљке који су пропуштали између својих усека само дах ветра.
Узалуд су чекале.
До њих је стизао само тај опори дах, као да су ти зачарани долови испуштали уздах туге услед усамљености, уздах који се њихао, ваљао преко усахле, планинске, спечене траве, њишући је, савијајући је, ломећи је, тако да би се оном ко је стајао ослоњен на бок тих старина, чинило као да надиру таласи, преливајући се дуж непрегледних превоја, доносећи задах чамотиње и напуштености.
Тог јутра нисам знао где идем и шта нас то тамо чека. Успон нам је одузимао дах па смо свако мало застајали не би ли се ујна, румена од задиханости, повратила и бритким ваздухом испунила плућа. Застајкујући уз њу, мерио сам погледом колико нам је близу кров куће која нас је дозивала негде одозго.
Чинила ми се тако близу.
Као да се небо свило уз сам кров гурајући га, зачикујући ме, пунећи ме осећањем да га могу дотаћи својом малешном руком. Чудио сам се како то да само могу да видим ко- мад крова као да је без ослонца на земљи, па виси и само што се није суновратио на нас. Но, ништа нисам говорио трчкарајући и хватајући ујнин корак, помало уморан, срећан због сваког кратког стајања. 

*****

Бог не лишава од успомена.

Знам то из искуства јер обично ме изненада заскоче, па притисну и не пуштају, а ја збуњен улетим у тај црни вртлог и као помахнитао млатарам рукама и ногама грабећи и јурцајући од слике до слике мојих сећања док ми не би понестало даха. Тако грцајући, борећи се за ваздух, гурајући те слике лево и десно, што даље од себе, стегнуо би ми се гркљан и не би дао ни једној капи кисеоника да продре у ова плућа.  И док би ме гушење стискало за гушу, стомак би ми зграбио грч мучнине па све што је негде дубоко у мени скривено испливало би на површину како испљувак, кисео и горак.

Бог никога не спашава од сећања.

А моја су тешка и мрачна и чини ми се да је овај свет створен да ме подсећа… да ме тишти… да ми мрвицама издробљене прошлости тугом разлама дане… да ми не да да заборавим.

А опет понекад… само понекад… (ех, хвала Свевишњем на том предаху), обоји ми се душа светлошћу и захвалан сам Милостивом што ми ту гомилу црнила зачини, с времена на време, неким зрном сећања које буди радост и чини да ми се осмехом замагли поглед. 

Да, падне ми на душу та радост као зрно шећера у сланик.

*****

„...Више ме не боли, али то не значи да ми је санестанком бола, однето сво моје сећање, све моје успомене. Као котлинске измаглице ми сечесто прикраду, па крену да ме плаве, набујале расту и потапају ми дан. Моја су сва сећања у књиге преточена... мада... мој живот... ех да... сасвим је обичан. Увек, пре него што моји прстидохвате типке на тастатури, неколико секунди гледам у крошњу јабуке и танке листове који сепреливају у свим нијансама зелене под златним нитима ју- тарњег сунца, препуштајући сетренутку. Огромна лопта тог зеленила скоро да заклања цео крајолик, а густином скрива мо- дрину воде што тече уз њено раскалашно тело, негде доле. Али та густина не гуши жубор мале речице што сече имање на пола и промиче тик под мојим прозором. Тај мирни, шапутави звук воде у сливу, пење се уз стабло, меша сашуштањем лишћа, увлачи кроз прозор до мене, дражећи ми сва чула. 

Када метални део типки, уз тупи удар остави свој белег на папиру, уроним у бујицу речи која се излива из мене и све друго нестаје. Ти тупи ударци метала нижу обла и јасна слова стварајући речи, реченице и параграфе, доносећи ми звукове и мирише прошлости, доносећи ми делиће преживљеног, тако снажно, тако јасно да ме очи запеку услед јасноће тих фрагмената. 

Мој живот је данас сасвим обичан и да нема мојих књига у којима живи, дише, тугује и радује се моја прошлост, мислио бих да ме никада није носила бујицаузаврелих осећања, чинећи тај живот дивљим, јединственим, непоновљивим... мислио бих да...“ 

*****

Не знам колико сам плутао у том сну без снова, у некој чудној тами, али ми се учинило да је она остала и када сам устао тог послеподнева, и свих наредних дана који су нам још преостали до њеног одласка. 

И ни њени пољупци тог дана када смо се срели у „Иду дани“, ни Иброве безобразне упадице „добро је више, не балави по њему, морају ли сви знати да сте се креснули...“; ни њено мазно негодовање „стварно, мораш ли бити тако вулгаран, вођење љубави је то, глупсоне...“; ни бесни Бајрови коментари „која ђубрад... ко још на свој народ иде тенковима... ови четници ће нам главе доћи“, док је пиљио у екран телевизора, који је стајао у ћошку поред шанка, и на којем је марширала смрт, на коме су се низале слике Хрватске у пламену, на којој су гинули неки људи, на којој су се видели градови рушевине, и који су нам се чинили тако далеки, тако нестварни као да гледамо неки акциони холивудски филм и само чекамо тренутак када ће се појавити „the енд“ на од‌јавној шпици, па да устанемо као да смо у биоскопу и кренемо кући; ни ујаково гунђање „да сам постао пробисвијет“; ни ујнини заверенички погледи; ни долазак краја још једне школске године; ништа, баш ништа, није могло да ме извуче, да ми помогне да се измигољим из те таме. 

Да, у тим данима који су гутали време и приближавали нас тренутку њеног одласка, ништа није било јасно.
Све је у полутами плутало. 

И да није било тих Бајрових упадица, рат који нам се примицао, а који је успевао и као слика са екрана да нас неприметно дели, раздваја, гура на ову или ону страну, остао би у тој тмини, која је замаглила чак и дан њеног одласка. 

Као да је мој мозак одлучио да пати од селективног сећања. Као да је бирао тренутке које ће да памти, којих ће да се сећа, које ће да походи прескачући преко неких мање битних, мање важних, оних који као да се и нису десили, и као да је одлучио да та ноћ буде једино јасно сећање на оно што смо заједно проживели. 

А та болест мог мозга, та способност да брише једно и велича друго ми је донела мир, дане без превеликог бола када је отишла, када ми је без стида дала свој последњи пољубац пред својим оцем, који је стрпљиво седео у ауту и кроз затамњено стакло шофершајбне гледао наше опраштање. Да ли је њен шапат био јава, да ли сам чуо „воли ме, сјећај ме се, не одустај од нас и када будем далеко, имај вјере јер наша љубав ће нас једном опет спојити“, да ли је...? 

Док су се кола покретала, носећи је из мог живота, видео сам јој сузу у оку како се цакли, како јој та искричава кап лицу даје анђеоски сјај, и знао сам да се више никада нећемо срести.

Али нисам био огорчен.
Мноме није владао бес.
Све је било тако кристално јасно.
Мислим да сам тог тренутка схватио да сам огуглао на то да ми Бог увек узме оно што ми у неком тренутку своје самилости да. 

О роману Зрно шећера у сланику – Горан Максимовић

Након два запажена романа А није ми до смијеха (2017) и Девет грама душе (2019), у трећем роману Татјане Врећо, Зрно шећера у сланику, наставља се још радикалније и продубљеније сагледавање животних патњи и страдања појединаца и читавих народа, које су условљене крупним друштвеним и политичким ломовима на крају 20. века на немирном балканском простору, а поготово на простору Босне и Херцеговине и Србије. Перспектива казивања је онеобичена чињеницом да је главни јунак мушкарац и да кроз његову исповест и изразито драматизовану перспективу, ауторка сагледава горку и необичну стварност, дајући своме јунаку Немањи Вуковићу позицију повлашћеног сведока са погледима, доживљајима и слутњама, блиским сопственом погледу на свеколику опору стварност. 

Романескно казивање засновано је на ретроспективном урањању у свет успомена главнога јунака од његовог најранијег детињства, па све до тридесетих година живота. Између та два временска граничника прохујао је читав један трагични живот, са понеким „зрном шећера у сланику“. 

Написан снажно, са успешним понирањима у тајне рањиве и крхке људске душе, као и бескомпромисним и бруталним сецирањима једног друштва у свеопштем распадању, роман Зрно шећера у сланику, израста у узбудљиву прозу која читаоца никако неће оставити равнодушним или незаинтересованим, а истовремено ће пробудити у њему бројна потиснута питања и запретане емоције. 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: