|
|
|
 | Др Миодраг Д. Игњатовић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
САМОНИКЛЕ СНОВИДИЦЕ Др Миодраг Д. Игњатовић
Самоникле. Из тајних ходника душе. Сновидице. Као најлепша лирика. Као најтананија нота осећаја. Сада на једном месту, у једном даху, у једном импулсу, у једном крику. Као у позоришту сенки: монолог има, дабоме, и свој отпев, иако се он не чује, што није ни битно, јер Она, као што живи са свим и по свакој трансвезали, животни је сабеседник.За приступ овој савременој поеми, прво што је кристализацијом артистичке певљивости, избегнут наратив данас преовлађујућег „mainstream“ начина мишљења, тек друго „откриће“ чак смело да кажемо „слатка превара“ у томе је што је једна, сваке похвале достојна поетеса, преузела на себе, не мале љубавне јаде јуноше „маскилена“ изгрцала их с убедљивошћу заљубљеног елегичара. Верс овог канцонијера брушен је мајсторском руком поетесе која жели, воли, али тако, да га истодушни радо ишчитају, а што је још важније, интимно доживе. Јер, никада не би смели заборавити , ако поштујемо оца поетске естетике, великог Аристотела – да је катарстичност у ствари – суосећавање (емпатија). Ако се у „јадима малог Вартера“ не препозна мноштво, сужава се и простор – зона, управо те „емпатије“.Похвална врлина овог канцонијера је „скривено лукавство“ аутора Marie Victorie: да проговори, изузетно успело – и мушким и женским гласом, чак, мушким срцем и душом! Теоријски је подоста елаборирано тзв. „ Женско“ писмо, нешто мање, нажалост, они који спомињу психолошки роман, заборављају да спомену чувену списатељицу Дороти Ричардсон, једно, због увођења у нарацију тзв. унутрашњег монолога а друго, због глобалног незадовољства што о женском „срцу и души“ мање – више су се расписивали и „маскилени“ који, питање је да ли су и знали и упознали те „куте“ душе. Maria Victoria је ову дивну поезију, бисерно прочишћену дубоко, али и читљиво означену у прелепи верс, изнедрила „двоструком филозофијом“.Вешта ауторка, укинула је свако пренемагање и ларпурлартизам. Још је Достојевски „научио“ будуће психоаналитичаре (Фројда, Јунга, Карен Хорнај итд.) да човек поседује „нешто, што се не може замислити“ а то је – егзистенција! Врлина ове „подвале“ што је, ето, једна жена / поетеса с даром баш те многоразглашене емпатије заиста изнедрила дивну, рекли бисмо поетско – филозофску студију, улазећи у, зашто не, дубоке слојеве душе, срца и, још тог што је важније, унутрашњег самоговора свог јунака – заљубљеника. То даје за право и овом приказивању да овај, само наизглед неопетраристички канцонијер прогласи за, прво, поезију достојну најчовечанскије еманације – љубав, али и, многокад нажалост, њеног пратиоца – патњу. Тим поводом ослушнимо макар понеки стих ове дивне поезије, у песми - Сенке што остају: _____________________________ Само ја сам знала облак да обучем.Своју тугу вазда преточим у дело.Само ја сам знала вешто да је свучеми од половине да направим цело.Нисам више лептир, цвету да полетим.Године су, ипак, учиниле своје.Гледам, живот иде, никако да слетим,док прашина прошлог брише стопе моје.Док стојим на доку и сабирам време,истрошене сад су ципеле ми стареНека, и не жалим, волела сам ватром...И увек, до сржи, Богме, за све паре.Машем овом животу, као старом другу.Као на растанку, сетно кад се маше.Испуњена срећом што сам постојала,што у песму преточих сенке што осташе. ------------------------------------------------ Мноштво грања изгранало се из „коренске“ љубави. Зато је врло тешко оцртати и „полупречнике“ а камоли „пречнике“ као кад је геометрија живота, живот, који се концентрично шири по води. А живот је управо као та животворна вода. И Њен, као и Његов лик су над њом, пролазећом, овде одлазећом устиховани попут сјајно – тамних, небески плавих и беличасто испражњених стаклених комадића. Сан и љубав у траговима. Тако Она, наша поетеса Maria Victoria „види“ Њега, који песмом и воли и песмом пркоси својој боли. Зашто не би то била и порука и завет и Њему и Њој – тако ова поетеса као „вастелинка“ у храму божице Весте у којој се вечно одржава света ватра љубави. Већ рекосмо, и то не без разлога, да ова условно љубавна елегија није само то: контрапродукт ове рапсодије је ослоњен на рефлексију. Тамо је, наравно, љубав, боље рећи, трагање за том светом богодоличном речи. Исповеденост је и дар и казна. У песми: Лице љубави. __________________________________ Колико љубав има лица,колико корака да ме прати,колико стопала, тајни, улица –као бумеранг живот врати... Капија времена шкрипе ко ехо.То ветар Сунцу мрси косе.Колико лица има љубав?Твоје ми очи даљине носе. У огледалу видим празно...Твој лик је мутна, разливена скица.Мислила сам... љубав је увек љубав.А сада знам... Има хиљаду лица.... ____________________________________ Ретко дубока емоција исликава из сјајног уетничког дела „Нашао бих те...“Чујте елегију љубљви у стиховању... _____________________________________ Нашао бих те... Без адресе и именика...Пријатеља и познаника...Нашао бих те.Без најаве и договора,само са пожудом дуж колодвора...Нашао бих те. Без спона и љубави међу народима.Са ратним лидерима и наивним стадима...Нашао бих те.Са две вере и два другачија крста,кад љубав леди подела пуста...Нашао бих те.Не знам како и не знам где.На путевима и цестама где смисао страда...На осунчаним коловозима,од Загреба до Београда...Нашао бих те... ............................ Уморан, срећан, болестан и зао...За тебе, ноктима њиве бих преорао...И све што имам на длану дао...Не марим што бих просјак постао...Нашао бих те. ............................... Стајах нема, скамењена, снена.Стајах ко хрид, разбијена стена.Помислих, то су само мушке речи,већ сутра, неко други биће му пречи.И рекох...Већ ме нашао јеси...Ал' немаш ти, драги, довољно за откуп...Велики моји су греси...Зато не спајај путеве у једнои седи ту, где си...Ал' авај...Љубав, као посебно пулсирајуће ткиво,разби све мртво и живо...кад не знаш ко сам и не знам где си...крила своја за мене понеси...и нек свет стане... И нек се деси... ..................................... Maria Victoria одуховљује еротско писмо. Дух и емоције су залог за праве љубави, зато се њен јунак исповеда у песми Додирнуо сам те. _______________________________ Додирнуо сам те, незнана моја...Прсти по твојој кожи путују...Док чувства моја чувством чувствују... .......................................... Додирнуо сам те. Ништа ми ниси рекла.Само си врела низ моје потоке потекла... .......................................... За крај, издвојићу једну посебну песму, у којој је љубав приказана тако животно, јако, убедљиво, да само због ове песме вреди имати ову књигу – Лоло моја... Лолу је Maria Victoria писала у мушком роду и направила право ремек дело: Лоло моја Бићеш далека, лоло моја.Кожа ће болети због игре твоје.Одбегла, сама и кад си с другим...Тражићеш нежност руке моје. Бићеш спутана мислима својим.Тајне ћеш носити испод мишке.А ја ћу у свакој тражити тебе.Титрај твог ока испод шишке. Проћи ће године, лоло моја.Свака ће оставити на нама траг.Ал' није исто, лоло моја,да ли ме волиш, ил сам ти драг. Док цепаш лоло све наше сликеи бришеш траг од осећањагледам ти душу, лоло моја,како нестаје у предсказања... Јер ја сам видео, лоло моја,да твоји светови нису и моји...Јер ја сам знао, лоло моја,kојим се бојама срећа боји. Већ си далека, лоло крхка.Гледам...Али, не видим моју, тебе...Пожури лоло, лолано моја.Можда негде и нађеш себе... Maria Victoria узвратила је, и у име Дороти Ричардсон, јулије Христове, наше др Наде Поповић Перишић и оних заговорника „женског писма“ множини мушких „тумача жена“ и њене еротичности, али и душевности. Успешно, богме. Такорећи, класичним версом, чак и пажњом на звук и ритам, јер по Хајнеу „ лоши песници никада не науче музику стиха“ – Maria Victoria је испевала леп стихир, свакако биће радо, чак лако и мамљиво читљив, али – пажња! Ове стихове ваља и добро промишљати, јер су дубљи и с подтекстом љубавних исповести, шта – више – понекад достижу снагу и с подтекстом у нарацији, имају и ту већ „сложену једноставност“! И још нешто: ово није монодрама – ово је животни, егзистенцијални тракт, бар у трогласју (по Ибзену). Maria Victoria је врхунски стиховала и у мушком и у женском роду и показала колико је виртуозни песник, без премца, али и филозоф, јер је њена поезија, филозофски монолог.
|
