детаљ слике: КРК Арт дизајн

Сјетињство моје

Донесоше ме на свијет

једном давно

'давно мрвице по путу

не досежу до тамо.

Појеле их неке птице селице.

Скитнице.

Одавно ме више

у том крају нема

јурим неке друге

путеве и среће.

Лагано по пијеску

све нек' море брише

стопала моја сада

по трави некој газе.

Јер по трави отисака нема.

Згажена се она

увије горда усправи

као вила горска.

Трагова јој нема

ил' их не знаш наћи

све мислећи к'о да

ништа било није

и газиш. Газиш.

По траговима су ме пјешчаним

увијек могли наћи

ал' одавно ме више

међу њима нема,

одавно мој талас

другу стијену грли

а моја се каменита

другом давно препустила.

Сланост још само

у очима остаде.

Другдје је нема.

Сјетињство моје

у земљама давним

било си једном

ал' ни тебе више нема

слике блиједе

чак и кад се ураме

и брижно чувају

од зуба времена.

Има јутра

Има јутра без свитања

Мукли мрак росу грли

Не чује се ни дисање

Ни моје, ни морско.

Занијемило звоно цркве

Поклекло под сопственом тежом.

Има јутра кад се будиш

Незаспан

Кад тражиш мајку

У колони чете која иде у рај.

Питаш се да ли је трава жута

Небо оловно

Цвијет тамно-бледуњав

А сунце метáфора

За уличну лампу на издисају.

Има јутра која то нису.

Вјерујеш да свиће

И та вјера дах ти даје.

Мадругадска

Пробудих се

из сједећег полусна

погледах на сат - која је ура?

Два и тридесет.

Промијених ли сат?

Гдје ли смо то?

Подигох пластичну ролетну

на прозору 20А

приљубих цело

уз халдно пластично окно

које више личи на оквир

него на прозор.

Портрет.

Оквир за менталну разгледницу

јер су поштари свуда спори.

Чак и ови васионски.

Црвени се обзорје

сунце као ватрена

лубеница.

Без кошпица

препланула мало

после врелог љетњег дана.

Лубеница без коре

разголићена.

Пламти.

Да ли је излазак

ил' залазак

запитах се онако,

мамурна,

дезоријентисана.

Зар је важно?

То је само онај трен

кад се дан и ноћ  мимоиђу

шапну једно другом

- добро јутро сребрни мој,

- лаку ноћ кобалтна моја.

Један трен

када су заједно

Дан и Ноћ.

Два странца која се

тако добро знају

а опет су само пролазници

у међувремену.

Другари.

Пронашли су Шпанци

ријеч за то

- мадругада.

Вријеме кад се другари

састају

растају

свакодневно.

Ни не помишљајући више

да ће један бити и последњи.

У том бескрају је вјечност.

Нећу је отркрити

све да је једном и пронађем

као онај морепловац

оно парче земље иза мојих леђа

да је ја после много година

себи откријем

Нови Јорк

Нови Амстердам

два другара, једна душа.

Нестаде.

Утону у марсмеласто ћебе

ушушка се фино

и нестаде.

Пожеље лаку ноћ

поноћно плавој души мојој.

Залазак је ипак.

А дан је. Као.

Небо је блиједо плаво

па ред бресквастог

па ред мандаринастог

па ред венецијанско црвеног

па ред старинске чипке

те бјеличато памучне пучине

по којој би се тако

радо ваљала

као новорођено јагње

по прољећној трави.

Да само могу отворити прозор

дупли, без кваке.

Понегдје се и прозори закључавају.

Залазак је ипак

а као да свиће.

Пламти васиона

а све излгеда

тако спокојно

као да се то само

сликар враголасто

игра жмурке.

Сакрити.

Наћи.

Се.

Само звук моје металне птице

одјекује овим међупростором.

Лијево крило повијено увис

маше.

Отишло је.

Баш добро да је

сунце средњег рода

да Вас не морам ословљавати.

Знате Ви добро ко сте

Ви који сте ме остављали

док сам ја одлазила.

Залазак је, ипак.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: