О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


СВЕ ЖИВО ПОЧИВА

Валентина Берић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


СВЕ ЖИВО ПОЧИВА



Сумрак се приближава селу. Одавно је уснуло сан и потонуло у самоћу.  И сваким даном све је даље од живота. Једна по једна врата се затварају, а број свијећа се повећава да свијетли путеве онима што корачају под небески свод.
Звук тишине прекида шкрипа старих зарђалих врата. Георгина их често отвара са болом који не јењава. Лажу кад кажу да вријеме лијечи све. У неколико година изгубила је обе половице срца. Никада се није удавала, а многи су је хтјели. И знала би рећи: „Ко ме клео, добро ме проклео.“ Изгледа да није свима суђена сродна душа.
У даљини свијетли Динара завијана у снијегу док је сунце привија на груди и одлази на починак. Георгоина стоји, нијемо посматра слике док сјећања режу мозак. Низ образе капљу вреле сузе, једна за другом се гурају и журе да дођу на ред и натопе пустињу што лежи на души. Бура јој мрси косу прошарану сједим власима.
„Ви најбоље знате да сам већ са петнаест почела да сједим“ говори дрхтавим гласом гутајући кнедлу да не открије слабост пред разбијеним сликама прошлости. Још као дијете сам била изложена свим невољама које су нам долазиле на врата. И угавном су долазиле на двије ноге, силуете закопчане у црне капуте. Знам, џаба причам, узалуд трошим ријечи, ви ми више никада нећете одговорити. Не прође ни један дан, а да не кажем, онако сама себи: „ Боже има ли те игдје?“ Мрак се приближава, а Георгина и даље сједи у сјени свог недостајања. Једном када изгубиш дио себе губиш и страх да прођеш кроз она зарђала врата и да их затвориш као да ти ниси унутра. Најгоре је кад се жив закопаш, а остало је још живота. Вуче се за тобом срушен на кољена, приљепљен уз тебе као кожа. Не можеш га оставити, а мораш сам против свих. Знам, погледи усмјерени ка мени пуни су негативизма, предрасуда и оног глупавог примитивног става. Потајно ће ме оптуживати, прозиват ће ме неуспјелим покушајем вас који ту спавате, причат ће лажи и неистине хранећи свој суморни егоизам, и бити ћу јадна у њиховим устима која нису научила поштовати туђу бол. Осудит ће ме јавно и разапети на свих седам континената да нико не остане ускраћен за мене такву. „Е моја Милице, када би знала колика ми је неправда  нанесена за ових неколико година колико спаваш без буђења имала би за шта сузе пролити.“ У кости улази хладноћа која ме грли и љуби као никад до сада. Длановима, са изгубљеном топлином, сакупљам сузе да обришем паочину навучену  надамном као облак над сунцем.
„Обузима ме немир и појачава се тоналитет очаја јер кад отворим очи знам да у тишини без краја остаје само моја бол“ говори немоћно. Хук буре  сједињује се са зовом дивљих звијери чији наталитет се рапидно умножава. Георгина чека тај топли глас, тај загрљај у коме је свака болест изљечива, свијесна да је сан одавно угасио буђење. И дража јој је рана на њеној земљи него дио туђег неба под чијем окриљем би била усамљенија него што јесте.
И сад би ми рекла: „Дијете моје, хајде кући, гледај  и не дај на себе, угашени живот неће никада оживјети, нико није бесмртан, не жалости душу, још имаш времена за велике подухвате.“
Немам снаге да кренем, једва говори, уморна сам од недостајања, од неправде и суда који осуђује и кажњава, од генетике што ме прогања још док си ме у кољевци љуљала, од заједничке крви што ми венама струји и разара сваки атом моје доброте, од једносмјерног пута и залуталих улица, од... застаде и пољуби слике. Циљ који имам нико ми неће ускратити и док сам жива борит ћу се да га остварим. Кајање ће сустићи све оне чији дуг стоји пред вашим вратима. Лијепо спавајте. Лаку ноћ.
Низ пут дугачак као вјечност, звијезде, ти неуморни ноћни чувари, свијетле стазу којом нечије стопе одлазе и долазе. Недостајање је једна од највећих слабости човјека коју ће свако да осјети прије или касније.





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"