детаљ слике: КРК Арт дизајн

Тамо где нема страха

Кад је рат најгоре је бити у позадини фронта.

Позадина је трулеж, јад, распадање и страх.

Страх који исправља мождане вијуге, који улази у сваки део тела, који води у понижење и због којег људи ураде многе ствари које не би морали, због којих се касније читавог живота кају.

Бежећи од трулежи позадине бежао сам према првим ватреним линијама.

Тамо где те науче да презиреш смрт.

Где сваки борац зна мудрост коју су стари Грци знали: Док си жив смрти нема, кад смрт дође тебе нема.

Истинско племство се рађа само онда кад научиш да презиреш смрт.

Стах од којег позадина базди увлачим ми се ових дана уз ноздрве док лутам по белобеоградаским преосталим бирцузима где свако са сваким прича, и где свако прича о чему год хоће.

Овога пута рат је од нас довољно далеко.

Да ли?

Колико је то довољно далеко.

У Америци су баснослово скочиле вредности напуштених војних склоништа која се адаптирају у станове.

Професор др Н.Н. познат стручњак у својој области,један од најбољих купио је имање у близини села Гуче. Пазите, не у селу. У близини села.

Побогу, брате зашто?

Исповеда ми се пред зору.

Да одведе фамилију на то имање кад Хрвати почну да ракетирају Београд.

Зашто би им иначе требале ракете домета четиристо километара?

За време оног рата био је у Братислави.

Али не довољно далеко.

Страх је понео са собом.

Гледао сам по Црној Гори брдопољине које по четрдесет година нису оране разоране и засађене кртолом.

Опет страх. Страх да неће се имати довољно хране.

Нема беднијег осећања људске душе од страха, нити веће победе човекове од победе над страхом.

На шестом спрату солитера на Грбавици у Српском Сарајеву без лифта, струје, воде, четири године је провела породица мојих пријатеља. Солитер је био на првој линији. У приземљу у стану бубњара Бијелог дугмета Ђиђија Јанкелића био је тешки митраљез „бровинг“,на седмом спрату положај. Пробијене рупе на зиду и ту распоређени борци.

На том спрату на једним вратима је писало Ђуро Ђукић, на другим Мехо Мехоњић на трећим ПОЛОЖАЈ.

Код мојих пријатеља Зоке и Љиље долазио сам да се одморим и испавам. Да се исмијем.

Они су превладали страх. И нигде се боље нисам осећао.

А у хаустору солитера један из Врлике, то вам је у Книнској Крајини, отворио кафану у којој сам по читаве дане седио.

Терасу оградио џаковима са песком.

„Ђе си брате нашао овде да отвориш кафану“, питао сам га.

„Како ђе? Нема финансијске. Читавог живота држим кафане и стално страх од финансијске. Овде брате нема СТРАХА.“

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: